Znam da su nebrojene žene upijale svaku reč popularne serije sa kraja devedesetih „Seks i grad“. I sama sam među njima. Pitala sam se ponekad šta je tako magično u toj seriji, do mere da sam svaku epizodu poznavala do u detalje. Šta je u te četiri izmišljene žene koje su se bavile stvarnim problemima sa kojima se žene suočavaju, a u vezi sa muškarcima. Da li su to situacije u kojima smo se prepoznavale? (Pa svaka od nas je imala nekog svog Zverku). Da li su one neke arhetipske predstavnice ženskog roda? Da li su u pitanju teme o kojima se nismo ni usuđivale da pričamo, ili je to prosto bila jedna pitka priča okićena Njujorkom i životom na Menhetnu koji deluje tako privlačno bajkovito? Pa mislim… Keri Bredšo je tamo živela od pisanja jedne kolumne… To je baš domen bajke.

Međutim, iako sve to može biti pomalo razlog, postoji nešto što je srž, što je osnovno tkanje, a to je podrška koju su četiri junakinje u seriji pružale jedna drugoj, bez obzira na izazove kroz koje su prolazile i pojedinačno, svaka u svom životu, ali i međusobno.

Iako mi je podrška porodice i prijatelja uvek bila dostupna, poslednjih godina se kristališe baš ova ženska koja je specifična jer su tu uključene žene koje su samostalne, žive svoje živote najbolje što znaju u jednom velikom gradu koji doduše nije Njujork, ali nosi slične izazove i vrlo intenzivno rade lični upgrade u neke nove verzije sebe koje će te izazove što uspešnije prevazići.

Ženska solidarnost je kategorija van svih kategorija. Skoro sam naišla na jedan od najlepših primera na tu temu, u intervjuu Branke Petrić, a povodom FEST-a koji je posvećen njenom pokojnom suprugu. Bilo je reči o tome kako je na jednom gostovanju u Lenjingradu njena veza sa Bekimom bila na iskušenju kada je on započeo romansu sa nekom lepom Ruskinjom. Ona naravno pati, onako kako mi žene patimo u takvim situacijama. A onda dolaze njene drugarice Rada Đuričin i Olga Savić i kažu joj: „Ajde da prošetamo da ti bude lakše“. I ništa tu ne bi bilo neobično, da napolju nije bilo minus trideset. A one idu da šetaju sa njom, da joj bude lakše.

I samo to što te neko sluša, što je tu pored tebe, što saoseća sa tobom je svetlo koje te izvodi van mraka, na mesta na kojima se osećaš mnogo bezbednije. Doduše, ovo sad nema veze sa tim da li si sama ili nisi sama. Ženski problemi su podjednako prisutni i kod onih koje su same i onih koje to nisu. Zapravo je mnogo teže kad izgleda da nisi sam, a u stvari jesi. Znam kako izgleda u oba slučaja. Ali saosećanje koje dobijaš iz te ženske podrške je podjednko dragoceno.

Nije lako biti sama žena u velikom gradu. Bez zaštite. Bez leđa koja će da stanu iza tebe, da te zaklone, da svi vide i da ti niko ništa ne može. Pa opet, možda je baš u tome trik. Sve moramo same, jer znamo da druge mogućnosti nema. Onda pomažemo jedna drugoj, jer se savršeno razumemo. I nekako, dođe trenutak da shvatiš da tako možeš, da je savršeno sve ok, da se ne osećaš ni malo ugroženo zato što nemaš ta muška leđa, i onda na kraju ispadne kako smo same sebi dovoljne, tako sposobne da se o sebi staramo.

I tu treba neke stvari razvrstati, razlučiti. Istina je da možemo same i da nam muškarci nisu neophodni da bi se osećale dobro. Ali to uopšte ne znači da nam ne trebaju. Mi smo samo morale da se prilagodimo situaciji u kojoj smo se našle, da bi opstale. Na tom se putu međusobno podržavamo, jer mi tako umemo, tako funkcionišemo. Time nije nestala želja za tom muškom figurom koja će napraviti ravnotežu između muške i ženske energije. Istina je da se nećemo odreći sebe da bi do toga došle, taman i da zauvek ostanemo same i te smo cene svesne. Ali potpuno je pogrešno verovanje da nam niko nije potreban. Valjda se takav utisak stekne kad nas vide da smo ovako dobro, iz čista mira. Meni se više puta dogodilo da me pitaju jesam li zaljubljena, samo zašto što sam dobro raspoložena i nasmejana. Kao da to uvek mora da ima veze sa muškarcima.

Ako nešto savremenu ženu diže iz pepela, to je onda ta ženska solidarnost. U kojoj god situaciji da se nađeš, imaš kome da se obratiš. Nema osude, nema pogrešila si, nema nisi to trebala da uradiš, samo tu sam. Onda pričaš svašta. Pričaš dugo. Pričaš gluposti. A one slušaju. Jer neguju tu davno zaboravljenu veštinu za koju se danas plaća.

Rekla bih da su te žene najveća tekovina mog beogradskog života. Bilo da je to kafa vikendom sa Ljubicom, druženje u gradu sa Bojanom, prepiska i telefonski razgovori sa Jelenom, retki ali predragoceni trenuci sa Milicom ili neobavezna kafa sa mojim fenomenalnim komšinicama. Ili retka druženja sa mojim beogradskim sestrama koja su mi predraga. Ili viđanja sa mojim koleginicama koje mi na kraju uvek budu nekako više od samo koleginica. Pa onda, sve moje drugarice, bez obzira odakle su, sa kojima se tek tek ponekad vidim, što nema nikakve veze sa kvalitetom našeg odnosa, jer se jednako jedne drugima divno radujemo kad se najzad sretnemo. Sve su one tu, i onda kad nisu tu. Jer znaš da će biti, ako zatreba.

Naravno, uvek je samo nekoliko onih naj naj najbližih sa kojima možeš o svemu. Sa kojima pričaš kao sa samim sobom. Ali to ne umanjuje značaj svih onih divnih žena sa kojima možeš da pokriješ sve naše ženske teme ( a koje ne uključuju ogovaranje, da se razumemo!) nakon kojih se osećaš ohrabreno, podstaknuto, oplemenjeno. Ne znam, možda sam samo imala sreće. Jer ako biraš prijatelje, ne biraš sestre i koleginice. A meni su sve ispale fenomenalne. Neizmerno sam zahvalna na tome.

„Seks i grad“ polako odlazi u zaborav, ali ostaje ono što su nam četiri junakinje kroz duhovito napisan scenario poručivale. Imamo jedne druge, onda kada nemamo njih. I čak onda kada imamo njih, još uvek imamo jedne druge. Jer to nije nešto što se menja. To je nešto što se nadgrađuje i što se razvija i raste zajedno sa nama, kroz nebrojene situacije koje se smenjuju.

 I sad dok ovo pišem, setila sam se mojih drugara. Ne bih da se osete zakinuto, jer i oni imaju svoju nezamenljivu ulogu. Ali to je neki skroz drugi post, posvećen samo njima.

Ovaj je ženski.

 

 

 

Naslovna fotkica sa: https://www.nytimes.com/