Burek za prste polizati

Nekako mi ovih dana nije dobro. Tek što izađoh malo među ljude, nešto me ćapi. I tako, u pauzama između dve temperature, meni se prijede burek. Dosta mi je bilo lagane ’rane i lošeg apetita prethodnih dana, pa sam zamišljala zlaćanu pečenu koricu na tanjiru koja hrska, a komadići se razleću okolo. Srećom, ima bureka da se kupi. Vidim, sviđa se ideja i Saši, pa se za manje od sat vremena na našem stolu nađoše aluminijumske posude sa domaćim specijalitetom. Istina, nije masan papir, onako spolja više liči da je unutra spakovan birjani, ali miris ga odaje.

Odmah mi je bilo bolje.

– Dobar burek – kaže Saša, a ja prvo da oćutim, pa moradoh da objasnim

– Znaš, mi koji smo odrasli uz odžački burek imamo vrlo visoke standarde.

I premda ovo može da izgleda malo prepotentno, stvarno je tako. Mislim, ne stvarno prepotentno, nego je odžački burek stvarno neprevaziđen, a daleko od toga da je ovaj bio loš. Samo sam morala da spomenem onaj najbolji.

U jednom trenutku sam shvatila da sam Odžake, koje sam čak retko i imenovala, uvek spominjala u negativnom kontekstu, kao malu sredinu iz koje sam pobegla. I to jeste tako, ali to ne znači da tamo nije bilo i dobrih stvari i da su baš sve uspomene ružne. Ni slučajno. To je kao ono kada sam godinama pisala dnevnik samo onda kada sam se osećala loše, pa bi neko sa strane, čitajući ga, stekao utisak da mi je život bio čemer i jad. A meni je pisanje samo bila terapija u trenucima kad sam se loše osećala. Kad sam se osećala dobro, tada nisam pisala i moja dobra raspoloženja za razliku od loših nisu ostala evidentirama. Da bih to ispravila, nastojala sam da u ovaj blog unesem vedrinu, da povratim ravnotežu.

Užina odbeglih osnovaca

Naravno da je u Odžacima bilo dobrih stvari. A burek kod „Makedonca“, onog pored stanice policije koja se za mog detinjstva zvala milicija, jedan je od njih. Taj burek je obeležio mnoga naša detinjstva, još iz perioda dok smo bili u osnovnoj školi. Obično bi na odmoru pokušavali da zbrišemo Paji, zameniku direktora škole, koji nije dopuštao da napuštamo zgradu za vreme odmora. Osim toga, imali smo užinu u školi. Ali ta užina nije mogla da se poredi sa burekom koji se dalje niz ulicu, u staroj buregdžinici, pekao u starim pećima i mirisao tako da nije mogao da se poredi ni sa jednim drugim jelom, ni na jednom drugom mestu.

Paja, kako smo ga svi zvali, obično bi stajao sa jednom rukom u džepu, a drugom uvek podignutom, pokazujući pravac nekom odbeglom osnovcu, i bolje bi mu bilo da ga sledi, ili će biti nevolje sudeći po visokim tonovima koji su odjekivali hodnikom stare škole. A vremena na velikom odmoru za burek obično nije bilo dovoljno. Uvek se čekalo, i kad god bi se ušlo u skučenu prostoriju u kojoj se burek prodavao, neko je morao da se pomeri da bi taj neko novi ušao. Nekoliko stolova za one koji su odlučili da jedu tu, dok su ostali strpljivo čekali da stigne okrugla tepsija sa friško pečenim burekom. Iza leđa žene koja je burek prodavala stajala je ogromna peć, ne znam, možda to i nije bila peć, samo znam da se burek vadio odande, pa donosio za pult. Uglavnom je bilo tri vrste: sa sirom, jabukama i mesom. Kad se zadesi sa višnjama, tokom sezone, to je bio praznik. Nikad nisam čula da je neko potražio prazan burek dok nisam došla u Beograd. I uopšte mi nije bilo jasno zašto bi neko jeo burek u kome nema ničega. Ali što bi i moralo da mi bude jasno.

Poslednja stanica nakon izlaska

Odžački burek je ispraćao mnoge generacije prvo ih mameći sa velikih odmora, a onda kad je dečurlija odrasla i kada su igranje u „zgradama“ zamenili izlasci predstavljao najbolji mogući završetak svakog izlaska. Ni sada mi nije jasno kakvo je bilo radno vreme te buregdžinice. Da li su radili baš onako pekarski kako su pekare nekad radile, pa se njihov početak radnog vremena poklapao sa vremenom kad se omladina vraćala kućama, ili je neka druga varijanta bila u pitanju, kako god. To je bio savršen završetak dobrog provoda.

Svi smo taj burek smatrali nekim zajedničkim dobrom, koje nam se srećno zalomilo, ali tek kad smo otišli u neke nove sredine i shvatili da tamo burek ne znaju da prave. Jer za svih onih devet godina u Beogradu, nikad nisam pojela burek kao što je bio taj kod „Makedonca“. Čak i kad se vlasnik promenio, burek je ostao dobar, što je upućivalo na zaključak da je uz vlasništvo prenet i recept.

Jedno vreme je moja kuma, tada još uvek drugarica Zorica imala običaj da organizuje doručak kod nje kad ja dođem, pa je praksa bila sledeća: ja dođem iz Beograda, Sneža me sa decom sačeka na stanici, a onda svi zajedno idemo kod Zorice na „molitveni doručak“ kako je ona to zvala. Na taj način smo spojili nekoliko dobrih stvari. Pošto sam ja u Odžacima uvek ostajala jako kratko, tu smo imali maksimalnu uštedu u vremenu, uspele smo da se vidimo i ispričamo, a sve to uz čuveni burek za koji inače ne bih imala vremena i koji je našem druženju davao posebnu notu.

Više od jela

I zaista, gotovo svaki burek koji sam probala posle toga bio je razočarenje. Ili je testo debelo, ili nema dovoljno sira, ili je žilav, ili masan, ma ni jedan nije mogao da se poredi. Ili možda samo nisam znala gde se pravi dobar burek. Kad sam se preselila u ove istočne krajeve, usled obilja slobodnog vremena krenula sam da eksperimentišem i da ga sama pravim. U stvari, više su to bile razne varijante pita i gibanica, nego sam burek. Najbolje mi je išla ona gibanica sa pečenim koricama, a pita sa korama koje se razvlače mi nije donela dovoljno zadovoljstva u odnosu na uloženi trud. Na kraju sam sve batalila, svesna koliko mi to vremena proguta, pa odemo na burek ovde u našu pekaru kad je već imamo. Mogu da budem nutricionista milion puta, bureka mi se ne odriče.

A ovaj danas mi je baš prijao. U stvari, tako sam živnula da mi je jedan bio malo, što je dobar znak. I sad se mislim zašto mi je došlo da napišem post o bureku. Ja prosto ne umem da se otrgnem nostalgiji koja me opije u sekundi. Dovoljno je bilo da spomenem odžački burek, pa da se uspomene stušte i poređaju u slikama ispred mene, spremne za prozivku. Paja u hodniku osnovne škole (sad se vi sigurno pitate zašto baš njega spominjem, ali svako ko je bio đak u njegovo vreme, u toj školi, nikada neće zaboraviti taj glas!). Pa onda nož za sečenje bureka koji je sa samo dve unakrsne linije sekao burek na četiri dela. Nije se prodavao na grame, kako sam ga kasnije kupovala u Beogradu. Prodavao se na te četvrtine, pa koliko hoćeš. A kako je samo bio sladak onaj koji je tek izašao iz peći! Sečeš ga, a on se puši. Pa hladiš jogurtom. Kod kuće sam ga obavezno jela prstima, jer je tako bio apsolutno najslađi. Kidaš komadić po komadić, a on se tim kidanjem lagano hladi taman na onu temperaturu koja prija nepcima.

Mislim da niko nije lepše opisao burek od Mome Kapora. On kaže da “burek nije samo jelo; on je više od toga: on je ritual, tip života, nostalgični komad ukusa koji nećete naći nigde sem u svom gradu i koga ni najbolja domaćica neće moći da ispeče, ma koliko bila vešta. Burek je jutarnja poezija; jeli smo ga i kad smo bili najsiromašniji, a da nam se nije ogadio, a jedemo ga i od kad smo se okućili i od kada nam lekari zabranjuju nešto tako masno.

On je naš san daleko u tuđini, a i naš povratak kući, jer nam ga već prvog jutra, kada se probudimo u Beogradu i sednemo za stari kuhinjski sto keva donese od buregdžije sa ćoška i to u masnoj ‘artiji, jer zna da to volimo.“

Jel’ ovo možda nostalgija, ona koja hvata kad se odseliš iz zemlje, a da ja to ne znam?

Fotkica odavde: http://www.kurir.rs/domaci-burek-sa-sirom-clanak-502942

Podelite sa drugima

4 thoughts on “Burek za prste polizati

    • Hvala draga moja. Kad samo pomislim koliko je tih zajedničkih, opštih mesta koje će generacije i generacije odrasle na istom prostoru prepoznati, romani bi se mogli napisati.

  1. I tako, dogovorismo se- budući da je Niš neprikosnovena prestonica bureka (nemoj da mi je neko protivurečio dok ne proba), startujemo odavde. A posle, kud nas putevi odnesu.
    Ljubac za vas dve.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *