Klot frket

Još kao mala devojčica pokazivala sam interesovanje za pletenje. Prve lekcije mi je dala moja baba Milica, ali nisam obećavala. Mnogo kasnije,  mama je često ponavljala kako sam toliko šempjasto (nespretno) držala igle da je mislila da ništa od mene neće biti. To je trajalo koliko i svako drugo interesovanje dece u tom dobu, a ponovo se javilo sasvim neočekivano. Kada sam se udala, moja svekrva je pokušavala da probudi interesovanje za ručni rad kod mene, ali ja čak i da sam ga imala, bio mi je potpuni blam u tom periodu da sedim sa svekrvom i štrikam. Ona je jedna od onih žena: “što oko vidi, ruka napravi“ a ja devojka iz hipi miljea (kod nas su se ti hipi dani prilično zadržali, kasnilo je sve, pa i odlazak hipi kulture) koja je bila previše kul za tako nešto. Pritom uopšte nisam bila kul kad je trebalo da se udam sa sedamnaest i kusur. I premda se žena svojski trudila da mi bar malo olakša usamljene večeri kod kuće, ja se nisam dala.
A kada su se usamljene večeri otegle i namnožile, onda sam shvatila da moram uključiti neku zdravu aktivnost, pa sam zaključila da bi štrikanje bilo baš zgodno. Našla sam u našoj kućnoj biblioteci knjigu „Ručni radovi“ i korak po korak počela da učim. Od prve petlje. Bilo mi je zanimljivo. Kada sam savladala prve korake i naštrikala prve šalove, upustila sam se u malo ozbiljnije avanture, a ideje potražila u časopisima. Kako u to vreme još nisam počela da radim, što znači da sam po ceo dan bila kod kuće, pletenje bi me toliko obuzimalo da ništa drugo po ceo dan nisam ni radila. U letnjem periodu ta bi želja bila slabija, ali čim zamiriše jesen, čim peći počnu da se dime, u meni se probudi želja za iglama i predivom i smišljam šta ću kome da pravim. Doduše, moji rani radovi su bili kako se i može očekivati, ne uvek uspešni. Slaba tačka su mi bili rukavi koji su u pravilu bili uski i dugački. Zbog toga sam volela da pratim uputstva iz časpoisa, jer je u tom slučaju mogućnost greške bila najmanja. Ono što mi se kod štrikanja posebno svidelo jeste mogućnost da to što napravim i obučem. Druga dobra stvar je što su i mama i Sneža od toga imale koristi. A odlično je bilo to što je to jedna sjajna terapija. Nema tog sredstva za umirenje koje može tako da me umiri kao štrikanje. Obično bih sela ispred televizora, okrenula na MTV i slušala muziku. To je bilo vreme sa kraja osamdesetih i početka devedesetih kada je bilo mnogo dobrih spotova. Sve sam hitove znala, samo zbog štrikanja. Onda, sve tako štrikajući, pratila sam i neke interesantne TV serije. Još nije nastupilo vreme sapunica tako kao danas, premda su Dinastija, Dalas i Santa Barbara imale svoje verne poklonike. Meni su se ipak najviše sviđale one engleske. Jedna od omiljenih mi je bila „Povratak u Brajshed“. Tu sam prvi put zapazila Džeremi Ajronsa koji mi je i dan danas jedan od omiljenih glumaca. Bilo je neke posebnosti u njemu i moram reći da sam uvek imala dobar nos da prepoznam glumce sa potencijalom.
Kako su se džemperi nizali, a jedne zime sam ih oštrikala pet, tako se moje umeće razvijalo, a ja počela da dobijam epitet ozbiljne pletilje.
Jednom sam u časopisu naišla na tako dobar model u koji sam se smesta  zaljubila i rešila da ga radim . Dugačka tunika sa “miš“ rukavima imala je 18 delova i svaki je trebao zasebno da se uradi. Opasno sam se naoštrila i trebalo mi je dosta vremena da sve završim.
Ono što je bilo najinteresantnije u tom procesu stvaranja odevnog predmeta jeste što tokom rada to ni blizu nije izgledalo onako kako će izgledati na kraju. Bio je lep osećaj pratiti kako pletivo raste, a mustra se pomalja. Pratiš uputstvo, ovu klot, ovu frket, ovu preskoči, ovde dve zajedno. I na početku sve to izgleda bez smisla i bez reda. A onda, kada pletivo odmakne polako počne da se pomalja slika ili šema koja ima svoj oblik. Tako bude i u životu. Sledimo neka pravila za koja je davno utvrđeno da su na korist, i u početku se učini da to nema smisla jer se rezultati teško opaze na početku. A onda, posle izvesnog vremena, počne da se prikazuje rezultat  i to tačno onako kako smo radili. Tamo gde smo ispustili očicu, vidi se greška. Tamo gde smo radili kako treba, mustra je savršena. To pomaljanje rezultata uvek mi je bio posebno drag deo, a najdraže mi je bilo kada sam od delova pravila celinu. E to je tek bio užitak. Prvo bih spojila prednji i zadnji deo, pa rukave, pa sve zajedno i na kraju bih završila sa delom oko vrata. Poseban trenutak je bio kada sam to što sam napravila probala i kada bi ispalo dobro. Istina, dešavalo se da omanem u proceni, čak i kada radim po uputstvu jer vunica ne bude iste debljine kao tamo ili je neki drugi belaj u pitanju, ali ova tunika od 18 delova je ispala savršeno.Čak me je jednom zaustavila žena na ulici da me pita gde sam kupila, a kada sam joj rekla da sam ga sama radila htela je da napravim i njoj isti takav. Naravno da nisam pristala. To bi bio atak na moju originalnost za koju sam se svojski potrudila. A mnogo mi je bilo važno u tom periodu da budem drugačija i originalna. Kao da nisam dovoljno odskakala sa svojom riđom grivom, pa mi je trebalo još nešto.
U međuvremenu sam počela da radim u apoteci i moje slobodno vreme se drastično proredilo, bar za ovu vrstu zanimacije. Ipak nisam odustajala, a sebe sam htela da prevaziđem jednim pletenim mantilom koji je manekenki sa fotografije stajao savršeno. Potrudila sam se da nađem pravu vunu i to na pijaci od seljaka koji su je sami pravili. Bila je predivna, u sivo-bež boji i ja sam znala da uz, doduše dosta truda, mogu da napravim svoje remek-delo. Kako je u uputstvu pisalo da se radi sa duploj niti, ja sam ga slepo sledila bez da sam primetila da je nit već udvostručena. I krenem ja da radim, nešto mi je čudno pod prstima, ali ne predajem se tako lako. Uradim leđa, pa jednu stranu i vidim da će mi trebati još materijala. Kupim ja koliko sam mislila da treba i nastavim da radim. Kada sam završila prednje delove i leđa, sve lepo spojim. Nešto mi tu nije štimalo, a pre svega činjenica da sam kupila četiri kilograma vune. Ali, pratim ja uputstvo i ne brinem. Kada mi je došla sestra u posetu, htela sam da je upitam za mišljenje. Obukla sam nedovršen mantil pod čijim sam se teretom još malo pa savila, ponosno stala pred nju sa zebnjom očekujući komentar. Ona je u momentu počela toliko da se smeje, da nije mogla da se zaustavi. Kada je uhvatila malo vazduha,  reče:
-Pa ako ćeš da čuvaš ovce, odlično !!!
Meni ništa drugo nije preostalo nego da se i sama nasmejem neplaniranoj čobanskoj uniformi, pa smo se smejale na sav glas. I tako sam se oslobodila razočarenja što je sav trud bio uzalud. A to je još jedna lepa pouka. Ne treba baš uvek slepo slediti uputstva, ako pre toga nismo proverili da li smo ga dobro razumeli.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *