Ples sa neizvesnim

Ceo život su nas učili da težimo sigurnosti. Siguran krov nad glavom, stalan posao, brak, prijatelji iz detinjstva. Put do te sigurnosti su petice u školi, pametno odabran fakultet, pouzdan partner za zajednički život i mnoštvo malih, sitnih stvari koje u zbiru vode ka onome što mislimo da sigurnost jeste.

– Uči, sine, da ne moraš da radiš – moglo se čuti od ljudi koji su svoj hleb teškom mukom zarađivali svesni da im je nedostatak obrazovanja uskratio pristup mnogim dobrima u životu koja su priželjkivali.

A onda se desi život. Petice ne pomognu za upis željenog fakulteta. Najbolji studenti ne nađu posao. Ljubav za ceo život pretvori se u tihi rat bez pobeđenog i pobednika. Ostaneš bez posla. Odjednom više nisi u braku. Ili sprat kuće zvrji prazan jer su deca otišla u inostranstvo da tamo nađu svoje parče sigurnosti, nošeni istom iluzijom da će je naći kao i njihovi roditelji koji su sagradili tu veliku kuću da u njoj bude mesta i za decu kada jednom steknu svoje porodice. Da budu obezbeđeni.

I stalno je putokaz vodio samo u pravcu sigurnosti. Niko nas nikada nije učio kako da se nosimo sa neizvesnim. A to je zapravo jedino u šta možemo biti sigurni. Međutim, sama ideja o nečemu što je apsolutno van naše kontrole izaziva strah. Taj strah onda tera da se još žešće krene u osvajanje sigurnosti kako bi se nepredviđene situacije svele na najmanju moguću meru. Ali negde u pozadini taj strah rovari, a kada do nepredviđenih situacija dođe tada eskalira i parališe, oduzimajući nam sposobnost da vidimo dalje od nepovoljnih okolnosti u kojima smo se neočekivano zatekli.

Zbog toga mislim da je jedna od elementarnih životnih veština upravo stvaranje svesti o tome da život nosi neizvesne situacije i da u takvim momentima, kada ne možemo da menjamo okolnosti, možemo da menjamo – sebe. Možda baš to i jeste razlog onoga što se dogodilo. Jer drugačije ne bismo krenuli u ličnu promenu.

 

Prilika za rast

Ono što mislim da je pogrešno u ovoj neumornoj potrazi sa sigurnošću jeste uverenje da je suprotnost sigurnosti, a to je nesigurnost, koju doživljavamo i kao neizvesnost, nešto loše i da od nje treba bežati. To uverenje je ljudima donelo beskrajno mnogo patnje, jer vezavši se za „sigurnost“ koju su imali, jednom kad je izgube, ljudi često gube i sposobnost da u novoj situaciji prepoznaju priliku za rast i za prelazak na neki novi nivo života koji bi bio potpuno nedostupan da mu nije prethodio lom. Zbog toga mnogi ostanu zaglavljeni nakon tih lomova kriveći život, okolnosti, lošu sreću, državu, šta god. Ostaje osećaj prevarenosti, da ti život nešto duguje, da nije fer. Da ti je neko drugi ili nešto drugo otelo ono što ti pripada. A istina je da nam niko nikada nije dao garanciju nizašta. Niti se može naći tutorijal na Youtube šta bude kad se rodiš, pa posle. Jedina sigurna stvar je da ništa nije sigurno. Pa kad već to znamo, a zašto ne promenimo odnos prema neizvesnosti?

Lekcija koju nismo učili u školi, a koju treba da naučimo jeste upravo suočavanje sa činjenicom da kroz život nailazimo na mnoge nepredviđene situacije koje će nas izbaciti iz ambijenta u kome se dobro snalazimo. Međutim, to što ovo sada sutra možda neće biti, ne mora ujedno da znači i da će to sutra biti loše samo zato što je drugačije od onoga u čemu smo funkcionisali tako dugo. Negde pročitah pre neki dan da treba zahvaliti onima koji su nam zalupili vrata pred nosem, jer su nas možda zaustavili pred ulazak u pakao. Naš ograničen ljudski um često nema predstavu od čega nas je neki neuspeh zaštitio. Čemu nas je naučio. Koji novu put će nam otvoriti. Ili kakvo manje zlo nas je sačuvalo od većeg zla.

Zbog toga je ples sa neizvesnim jako važno naučiti, ali kako se vežbaju koraci za ovaj ples?

Prvi i najvažniji uslov jeste vera. Nekome će to biti vera u Boga, Univerzum, u  život. Ali mora postojati vera u nešto što je veće od nas samih i što čini da hodamo, dišemo, gledamo. Ponekad pomislim kako li je ljudima koji ni u šta ne veruju. Koliko njima strašno može da izgleda neizvesnost. Ali kada znaš sigurno da postoji smisao, ali da ga svojim jednostavnim ljuskim umom nisi u stanju uvek shvatiti, tada aktiviraš veru koja će sasvim izmeniti percepciju neizvesnosti i način na koji se doživljava.

Crkava, religija, duhovnih pravaca može biti bezbroj. Vera je uvek samo jedna. Ona je ta koja nas nosi kroz sve životne brzake tako da budemo sigurni kako ćemo na kraju doći na bezbedno mesto.

I vera može da se vežba

Shvatila sam to kroz svoje pisanje. Kad pišeš dnevnik ovoliko dugo kao ja i kada toliko životnih iskustava imaš sakupljeno, tada počneš da uočavaš obrasce. Vidiš koliko si puta bio u nekoj životnoj situaciji koju si u prvom momentu procenio kao lošu, a posle se ispostavi da je to najbolja stvar koja se mogla dogoditi. Ovakva iskustva uporno zaboravljamo, a puno je sitnih, malih događaja koji su upravo takvi. I zato kažem da mi je pisanje pomoglo, jer sam ih zabeležila. I male i velike. Pa onda kada ih sve sakupim i kada vidim koliko sam puta dovedena na bezbedno mesto zahvaljujući veri, tada moj ljudski um koji uporno traži dokaze, te dokaze dobije iz ličnog iskustva. U tom slučaju se na budućnost i na neizvesnost koju donosi gleda sa daleko manje straha. Tada osetiš iskrenu zahvalnost i poverenje u to nešto veće, što te vodi.

Kada se ovo jednom osvesti, tada se može ciljano vežbati. Svakoga dana se suočavamo sa nekim nepredviđenim okolnostima, sa situacijama koje iskaču iz našeg dnevnog plana i koje nas automatski izbacuju iz orbite u kojoj dan treba da se odvija na tačno predviđen način. E pa baš takve situacije treba iskoristiti i „od limuna napraviti limunadu“. Izazvati sebe i svoju kreativnost i naći način pa tu nepovoljnu okolnost pretvoriti u prednost. Ne kažem da će nam to uvek poći za rukom, ali je sjajna vežba.

Ako ćemo o velikim stvarima koje mogu poslužiti kao primer,  ja sam to učinila kada sam shvatila da neću imati decu. Odlučila sam da sagledam koje su prednosti takvog života. Videla sam da postoje: ne moram da pravim kompromise, mogu da živim po svome do mile volje, da rizikujem tamo gde ne bih rizikovala, da imam decu. Ja ne moram da ostajem na poslu koji mi ne odgovara ili da živim tamo gde mi se ne sviđa. Na taj način sam uspela da izbegnem patnju zbog činjenice da nikada nisam postala majka. Ali me život nagradio time da budem – tetka. I jako sam zahvalna na tome.

Ja ne znam kako će izgledati moja budućnost. Iako sam napravila plan, znam da uvek može nešto nepredviđeno iskočiti. Mnogo mi se sviđa ona Titova krilatica koju smo učili kad smo bili pioniri: živimo kao da će sto godina biti mir, spremajmo se kao da će sutra biti rat. I to je suština ovoga o čemu sam pričala. Plan je dobro imati, ali je još kako neophodno znati da plan može biti osujećen. Tada ostaje vera kao siguran oslonac za dalje, jer oči vere uvek više vide.

Zašto ples?

Kada kroz život koračamo sa strahom od onoga što se može dogoditi, tada su koraci teški, kao da su nam noge okovane. Ali svako od nas te korake može pretvoriti u nešto sasvim drugačije i ugodnije, u ples. U tom plesu život je nepogrešiv vodič kome se treba prepustiti sa poverenjem. Tada shvatamo da je to ujedno i ples sa neizvesnim, ali nam iz te perspektive neizvesnost više ne izgleda kao neman koja će nas progutati, već kao portal kroz koji prolazimo do nekih novih spoznaja i do nekih potpuno drugačijih dimenzija i stvarnosti, ali i sopstvene ličnosti.

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *