Reci šta te raduje – Dve Marije (18)

Aerodromska zgrada ličila je na mravinjak. Marika je između tabli sa natpisima uspela da razazna drag Peterov lik, koji je bez prestanka pogledom pratio svako novopridošlo lice očekujući ono najdraže. U njegovom je pogledu videla strepnju, nemir, očekivanje, zabrinutost. I znala je da ga sada vidi drugačije. Znala je da ranije ne bi tako dobro pročitala ono što piše na Peterovom licu. Sada joj je bilo jasno. U trenutku kada je ugledao Mariku, nasmejanu i lakog koraka, Peterovo lice se razvuče u širok osmeh. Potrčali su jedno drugom u zagrljaj i grlili se kao da su bili odvojeni mesecima, a ne tek dva dana. Kada su se razdvojili, Peter ju je uhvatio za ruke i odmaknuo se da je pogleda iz daljine:

– Rekao bih da ti je prijalo ovo putovanje.

– O, još kako! – reče Marika. – Jedva čekam da vas sve troje vodim tamo, zaista je krajnje vreme.

– Da idemo sa tobom tamo, jesi li sigurna? – upita Peter sa nevericom.

– Potpuno sam sigurna, dragi moj. Vreme je da vidite gde sam odrasla – odgovori Marika hvatajući ga ispod ruke.

Peter nije rekao više ništa. Samo je pogledao sa zahvalnošću i nežno je privukao.

Već sledećeg meseca upriličili su porodično putovanje u isti onaj mali grad u Marikinom zavičaju u kom se odigrao neobični susret. Postojala je blaga strepnja kako će sada izgledati, da li će okruženje biti isto ili slično kao prošli put. Šta će biti drugačije? Koga će videti? Ko sada živi u njenom stanu? Bila je uverena da ovog puta neće zakoračiti u zonu sumraka. I bila je u pravu. Na mestu kafea u kom se prošli put isprljala sokom, nikla je nova zgrada u čijem se prizemlju nalazila banka a na nekim mestima su se mogle videti lepo okrečene zgrade i uređeni travnjaci. Odlučila je da se sa porodicom smesti u hotel blizu nekadašnjeg stana. Sve vreme puta deca su je neprestano ispitivala o svemu što im se učinilo zanimljivim, a ona je neumorno odgovarala. Ponekad bi se sa nekim pitanjem ubacio i Peter, ali je ipak prepustio deci da budu znatiželjna do koje god mere žele. Prvi put je Mariki bilo žao što nije insistirala da deca uče i njen maternji jezik. Ovako su bili potpuni stranci i sasvim zavisni od nje u komunikaciji sa ljudima.

Susret sa Milom bio je prepun emocija. Njihov razgovor je ličio na žubor planinske reke, tekao je veselo i brzo. Desilo se ono što se pravim prijateljima obično desi nakon duge odvojenosti: samo su nastavile tamo gde su stale. Nije bilo mesta prebacivanju zbog toga što je u jednom trenutku došlo do prestanka komunikacije. U stvari, to je bila samo pauza. Marko se postarao da bude dobar domaćin Peteru, nastojeći da Mili i Mariki ostavi što više prostora za razgovor. Deca su vrlo lako pronašla zajednički jezik. Oni su činili treću malu celinu i premda su te celine funkcionisale odvojeno, ipak se među njima osećao sklad karakterističan za ljude koji su se tek upoznali, a među kojima je odmah nešto „kliknulo“.

– Marko se mnogo promenio – konstatovala je Marika.

– Da, istina je, prošle su ga bubice – potvrdila je Mila. ‒ U stvari, desilo se tako da je imao ozbiljnih problema sa zdravljem i prilično se uplašio. I valjda u takvim situacijama čovek jasnije vidi ko mu je u životu stvarno važan i ko je tu onda kada je najpotrebnije. Srećom, sve je dobro prošlo, a mi sad prvi put imamo normalan odnos. Čudno je kako nekad loša iskustva izađu na dobro. A mislila sam da je ovako nešto nemoguće. A ti? Jesi li najzad uspela da preboliš Danijela?

Marika se nasmeja na ovo pitanje.

– Da znaš samo koliko mi je čudno to što me pitaš. Stvarno sam bila očajna posle raskida i verovatno sam izgledala kao da ga nikada neću preboleti. Ali, onog trenutka kada sam odlučila da odem, sve je počelo da izgleda drugačije. Već tada. A onda novo okruženje, ljudi, nova ja… Posle svih ovih godina imam utisak kao da sam se reinkarnirala, kao da sam se dvaput rodila u jednom životu. Na vezu sa Danijelom sada gledam razumskim i iskustvenim delom bića, bez emocija. Fascinira me do koje mere tako snažan vrtlog emocija može da se smiri, da ućuti. Za ovih par dana koliko smo ovde, svaki put kada bi prošli nekim mestom koje me je asociralo na period sa Danijelom, pokušavala bih da oživim emocije iz tog vremena. Tek da vidim da li je tako nešto uopšte moguće. Ali, ništa. Ništa se u meni ne dešava. Kao da je to iskustvo pripadalo nekom drugom, ne meni. I to zaista izgleda neverovatno.

Vreme predviđeno za posetu rodnom gradu prošlo je brzo. Marika je sa Milom posetila neke stare, zajedničke prijatelje. Svratile su do Marikinog stana u kome su sada stanovala deca čoveka kome je prodala stan i sa kojima se Mila družila. Renoviran, prostor je delovao neprepoznatljivo. Obišle su omiljena zajednička mesta iz devojačkih dana i na trenutke zaboravljale koliko imaju godina.

Dve Marije

Peteru se dopala lokalna kuhinja, pa je bio presrećan kada je stekao nekoliko novih recepata kojima je planirao da proširi jelovnik u restoranu. Bio je zahvalan na Markovom trudu, uprkos jezičkoj barijeri između njih. Zanimljivo je kako bi se ta barijera tanjila sa svakom čašom vina koju bi tokom dugih večeri ispijali. A deca su se očas sprijateljila i na društvenim mrežama, želeći da nastave komunikaciju. Dve porodice su se rastale, ali na njihovim licima je ostao osmeh. Svako od njih se osećao obogaćenim i prihvaćenim. Način na koji je Marika prislonila glavu na naslon sedišta u avionu i radosni osmeh koji je zatitrao na njenom licu bili su znak za Petera da je njihov odnos ušao u novu fazu.

I najsrećnije porodice povremeno treba da se podsete zašto su srećne.

Ako bi Marika svoje životne faze nazivala reinkarnacijama, onda je povratak u svakodnevicu nakon ovog neobičnog iskustva svakako bila jedna od njih. Dani i meseci koji su usledili imali su drugačije tkanje. Što zbog neobičnog susreta, što zbog obnovljenih veza i prijateljstava, što zbog susreta sa delom sebe koji nije bio voljen, njen život je dobio novu dimenziju i podsetila se da, čak i onda kada misli da je dobro, može biti još bolje. I bilo joj je drago što se toga „još boljeg“ nije plašila. Jer nekada davno, kada bi sve išlo kako treba, obično bi se pitala šta će se loše dogoditi kad sve ide tako kao podmazano. Više je takve misli nisu opterećivale.

„Radost se uvek može uvećati, koliko god da je velika“, zapisala je u svoj dnevnik jedne kasne večeri, dok je pospano sklapala oči nad otvorenom sveskom. Po navici je uzela daljinski upravljač televizora da pregleda još jednom kanale pre nego što ode na spavanje, u nadi da će ostati budna dok Peter ne stigne iz restorana. A onda su se pospane oči širom otvorile ugledavši poznati lik na televiziji.

– Marija, tema Vaše knjige je neobična, a stiče se utisak da ste zaista doživeli iskustvo koje ste opisali, što je, verujem, razlog zbog koga je knjiga naišla na tako dobar prijem kod čitalaca – reče voditeljka u teget haljini. – I premda je Vaša poruka vrlo jasna, hoćete li za naše gledaoce ukratko ponoviti ono što smatrate najvažnijim?

– Svakako – reče Marija, vidno mršavija, obučena u elegantnu, sivu haljinu dok je šminka na licu odavala delo profesionalca. Izgledala je zaista dobro. – Nije neophodno da stvarno sretnete neku drugu verziju sebe kako biste shvatili da je potrebno nešto promeniti. Vi to radite svakog dana gledajući se u ogledalo. Dajte šansu osobi koja vas posmatra. Prihvatite je potpuno i dopustite joj da bude srećna, jer tuđa sreća izgleda lepše samo zato što svojoj nismo dovoljno verovali.

U tom trenutku Marika začu vrata i poznato zveckanje ključeva dok je Peter ulazio u kuću. Instinktivno je okrenula glavu ka vratima kako bi mu se javila a, kada je pogled vratila na ekran, na njemu se vrteo hit koji je već danima opsedao sve televizijske stanice.

– Ljubavi, je l’ sve u redu, izgledaš čudno?

– Da, sve je u redu, sve je u redu… Samo sam se trgla iz sna – reče Marika zbunjeno.

Došla je do prozora i otvorila ga puštajući da je lagani vetrić miluje po obrazu. Nebo je bilo raskošna svetlucava haljina. Zatvorila je oči duboko dišući, kada začu zvuk koji je podsetio na šuštanje papira kojeg promaja nosi po prostoriji. Okrenula se u pravcu iz kojeg je zvuk došao i na podu zatekla list, očigledno istrgnut iz neke knjige. Brzo ga je podigla i talas nežnosti joj preplavi lice. U gornjem, levom uglu nalazio se naslov knjige kojoj je istrgnuti list pripadao.

DVE MARIJE

Kada padnem, pošteno se razbijem. Obično tada pokupim sve svoje neuspehe koje, nakon što prođu, ubacujem u jednu staru vreću i raširim ih ispred sebe na čisto, belo platno, da se bolje vide. I onda ih zagledam, svaki posebno, lupom, kao što bi filatelista zagledao svoje marke. Svakog se brižljivo podsetim. Čak i one koje bih teško mogla nazvati neuspehom, svrstam u ovu kategoriju. Da ih bude više. Onda, iako svesna da posedujem zavidnu kolekciju, pokušavam da se setim da nisam možda negde, neki od njih zaturila. I tako ih prebrojavam, zdesna nalevo, sleva nadesno, od gore nadole i obrnuto. A nekad ih odmerim i dijagonalno sa svake strane, da nešto ne propustim. Nakon što ih dobro osmotrim, pokušavam da pronađem vezu između njih. Pa kad je nađem, onda premeštam. Slažem mozaik na ravnoj površini pokušavajući da dobijem jasnu sliku. A slika je taman onoliko jasna kao što je jasna slika oblaka koji podseća na pripitog gospodina u fraku, naduvanih obraza.

A ja bih htela da vidim jasno. Pa iskoristim vešte ruke i od tog mozaika napravim naočare. Mislim, to će izbistriti sliku. Stavim ih na nos i pogledam oko sebe. Sa njima, i ono što je bilo jasno izgubilo je svoje obrise, postalo je mutno i sivo.

Svesna odjednom svoje moći da od njih napravim šta god želim, rešim da napravim stepenice. Lepo poslažem neuspehe jedan iznad drugog, pa opet, i opet i sve tako dok ih sve ne potrošim. A onda pažljivo zakoračim, tek da proverim da li će izdržati moju težinu. I penjem se polako, stepenik po stepenik i kako odmičem, sve bolje i bolje se vidi. Perspektiva je šira, vidik je jasniji, a na vrhu stepenica ogromna vrata koja se otvaraju. I sa svakog novog stepenika, kada se osvrnem unatrag, sve ono što je ostalo iza izgleda manje, a vrata ispred izvesnija. Kada prođem kroz njih, uzmem onu staru vreću, istresem je od prašine i od nje napravim zastavu.

I koliko god da sam se puta penjala ovim stepenicama i prolazila kroz ova vrata, znam da me stara vreća sa neuspesima može odnekud ponovo zaskočiti kada padnem. Ali nikada ne zaboravljam da na kraju od nje naparavim zastavu. I to je ono što se računa.

Marika je obema rukama privila papir uz grudi osećajući zahvalnost i radost. A kada je osmehom osvetljeno lice okrenula ka nebu, bila je sigurna da joj jedna mala zvezda, iz neke udaljene galaksije, uzvraća osmeh.

KRAJ

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *