Tog dana nije imala nameru da izlazi iako je bila subota. Jedino mesto za izlazak u malom gradu bila je diskoteka u kojoj je svaki put viđala ista lica. Iako mnoge ljude nije poznavala, ipak je imala utisak da ih negde duboko u sebi sve zna. Mnogima od njih davala je imena koja bi im se poklapala sa fizionomijom ili nekom uočljivom osobinom. Visoku plavušu, za glavu višu od ostalih u društvu, zvala je „ogromna“. Devojku koja je bila generacija ispred njene, sa smeđom kosom do ramena i širokim osmehom, zvala je „leptirić“ jer je tako veselo skakutala od društva do društva, pričajući čas sa ovim čas sa onim, kao leptir koji leti sa cveta na cvet. Često usamljenog dečka u izbledelom teksasu zvala je „plavi tip“. On je plavom kosom i bradom starom tri dana podsećao na glumce iz američkih filmova i  mrvicu joj se sviđao, ali samo onako, iz daljine. Znala je na kom mestu svako od njih stoji, ko uz koju muziku igra, ko će da galami i pravi probleme… Jedino bi je pred kraj večeri iznenadili neki neočekivani parovi koji bi diskretno šmugnuli nekud, nastojeći da njihovom odlasku što manje ljudi svedoči. To su uglavnom bile kombinacije ljudi koje nije očekivala i koje su trajale jednu, dve, najviše tri subote. Iako se subotnji scenario prilično ponavljao iz vikenda u vikend, ipak joj je prijalo da izlazi sa svojom najboljom drugaricom. Tada bi sretala drugare iz starijih generacija koji su petkom dolazili kući iz velikih gradova u kojima su studirali. Malo bi popričala sa njima, malo posmatrala šarenu, veselu gomilu, malo čavrljala sa Milom. Kući je odlazila pre nego što krene rok muzika i pre nego što bi već dobro pripiti momci počeli da sviraju svoje zamišljene gitare.

Međutim, baš te subote ostajalo joj se kod kuće jer je počela da čita jednu od onih knjiga koje se ne ispuštaju iz ruku dok se ne pročitaju do kraja. Pokušala je to da objasni Mili, ali nije naišla na razumevanje.

– Ma daj, nećeš valjda da sediš kod kuće. Čitaj sutra do mile volje, ja dolazim po tebe. Nemoj da nisi spremna kad stignem!

Znajući da ubeđivanje ne pomaže, pogledala je u časovnik i odlučila da će čitati do sedam sati. Posle toga moraće da se sprema jer Mila po nju dolazi u osam. Kako su se događaji u knjizi ređali i budili dalje interesovanje, svaki put kad bi okrenula novi list, Marija je u sebi ponavljala: još samo ovu stranu pa idem, i sve tako dok je nije trglo zvonce na vratima. Zamolila je baku da otvori, a ona je brzo zamakla u kupatilo da izbegne kritiku. Bilo je to najbrže spremanje ikada, za šminkanje joj nije ostalo vremena. U sobi je čekalo narogušeno Milino lice, koje je sa crnim krejonom oko očiju izgledalo još strože.

– Evo, evo, gotova sam – veselo viknu Marija stavljajući novac u gornji džep teksas jakne. – Idemo!

Poljubila je baku u trku i sjurila se niz stepenice za Milom, koja je u ovakvim situacijama dobijala neuobičajeno ubrzanje, kao da će joj pobeći poslednji voz na svetu, i kao da joj život zavisi od toga da li će na njega stići ili ne. Kad su se već približile diskoteci, korak su usporile, jer uopšte nije bila fora da ih neko vidi kako žure.

Sve to dešavalo se sredinom osamdesetih, u vreme kada se hipi-pokret uveliko ugasio tamo gde je nastao, ali je još uvek imao jaka uporišta u malim sredinama u koje je sve stizalo i odlazilo sa zakašnjenjem. Iako se sličnost sa „decom cveća“ uglavnom odnosila na dugu kosu, način oblačenja i karakterističan rečnik, kao apsolutni imperativ se postavljala muzika koja se slušala. Bilo je sasvim u redu da pokažeš oduševljenje kad čuješ dobru stvar, ali nedopustivo da se vidi kako ti je stalo da što pre budeš na mestu događaja.

To veče počinjalo je kao i obično disko muzikom, što znači da je jedna ekipa već bila na podijumu za igru. Ušle su na prednja vrata bacajući senke na osvetljeni zid. Zauzele su svoje omiljeno mesto i počele da osmatraju ko je od društva stigao. Dok je Mila cupkala u ritmu muzike, Marija je pošla do šanka da im donese sokove. Progurala se kroz gužvu i zauzela jedino slobodno mesto sa koga je bilo šanse da je ugleda momak za šankom. Međutim, on je bio zauzet raspravom.

– Ma nije, nema šanse, to je B1 strana na albumu Fleetwood Mac.

– Slažem se, ali je stvar napisao Santana.

– Peter Green!

– Santana! ‒ bio je uporan mladić sa smeđim loknama. I njega je znala iz viđenja, zapamtila ga je po kosi.

– Ajde da se kladimo! – reče, i u trenutku se okrenu prema Mariji. – Seci!

Zatečena situacijom, Marija je zbunjeno dotakla ivicom dlana spojene ruke mladića, overavajući opkladu na taj način.

– Ko izgubi, plaća piće… – reče ispitivački gledajući Mariju, očekujući od nje da kaže svoje ime.

– Marija.

– Ko izgubi plaća piće Mariji ‒ reče on uz širok osmeh. A kako se on nasmejao, Mariju je nešto štrecnulo u stomaku. Nije znala da ovaj dečko ima tako lep osmeh.

– Ja sam Danijel – reče on veselo – a ovaj ovde nema pojma o muzici i moram malo da ga naučim pameti – reče pokazujući na barmena koji je na opkladu već zaboravio jer je trebalo napojiti mnoštvo koje se okupilo za šankom.

Marija je pokupila sokove i krenula ka svom mestu.

– Mislim da je Black Magic Woman ipak napisao Peter Green – reče ona dok je odlazila, crveneći.

Danijel se još jednom široko osmehnuo gledajući za smeđokosom devojkom na koju nikada do sada nije obratio pažnju i pitao se zašto se to nije desilo do sada kada ima nečeg privlačnog u njoj.

Te večeri su im se pogledi sreli više puta i svaki put bi jedan osmeh izazivao drugi. Danijel nije gubio vreme. Do kraja večeri joj je prišao i upitao je da li bi volela da prošeta sa njim sutra uveče. Opet je pocrvenela, a sada svesna da crveni, pocrvenela još jače. Mrzela je tu svoju osobinu, uvek joj je priređivala neugodnosti.

– Važi – rekla je pokušavajući osmehom da prikrije osećaj nelagode zbog zajapurenog lica.

– Vidimo se u osam ispred crkve! Svakako ti dugujem piće, izgubio sam opkladu – reče on istim, veselim tonom kao da saopštava da je opkladu dobio i brzo se izgubi u gužvi.

I tako se zavrtela njihova priča. Do kraja večeri Marija je do kolena zapadala u meke oblake, a te noći dok je pokušavala da zaspi videla je sebe, njega i njihovo dvoje dece u lepoj kućici na periferiji. Prvi put joj je srce udaralo tako jako i prvi put nije mogla da spava zbog nekog dečka.

Kao dva suprotno namagnetisana pola koja se naglo spoje kada se približe, tako su i njih dvoje bili privučeni jedno drugim međusobnim suprotnostima.

Nastaviće se

Prethodni nastavci

Reci šta te raduje (1) (2) (3)