Reci šta te raduje – Odgovori (16)

– Vratimo se na taj dan kada ste vas dve donele drugačiju odluku. Marija, ti si nastavila da vreme računaš onako kao pre. Kako si navikla. Osećala si se komotno u svojoj boli, koliko god čudno zvučalo, jer si tu bol poznavala. Poželela si ti da izađeš iz svega, ali nisi znala kakva bi te nova, nepoznata bol mogla odnekud zaskočiti i nisi htela da rizikuješ.

– Marika, ti si promenila fokus i videla da sat uopšte ne pokazuje tačno vreme, pa si odlučila da kazaljke dovedeš do mesta na kome treba da budu. I upravo u tome se krije suština. U fokusu. Nije poenta u brojanju sekundi, minuta i sati. Poenta je u tome da pogledate na sat, vidite koliko je sati i da se zapitate da li je vaš život u skladu sa onim što na tom časovniku vidite. A upravo promenom fokusa daleko lakše uviđate i načine na koje ćete kazaljke dovesti na svoje mesto. Rešenja tada počinju da se pojavljuju. Ali da krenemo redom, kako je tekao proces, jer promena fokusa jeste proces koji započinje promenom misli. Malom promenom. Evo primera: u Marijinom umu pažnja je ostala zalepljena za nju samu, za sve moguće negativne emocije koje se mogu pojaviti ukoliko ode na taj rođendan, dok je Marika svoje misli usmerila u sasvim drugom pravcu ‒ ka Milinoj deci, njihovim oduševljenim licima koja će zablistati kada vide kakvu im je tortu napravila. Pomislila je kako bi je nana savetovala da ode, i znala je da bi bila u pravu. To je prvi i najmanji korak koji je napravljen, a čini razliku između onoga što se kasnije dešavalo u vašim životima.

– Sledeći korak je promena okruženja. Ne velika, ali dovoljna. Zašto je to važno? Da li vam je poznata sledeća situacija: da o nečemu razmišljate, pa u naletu novih misli koje neprestano pristižu zaboravite ono o čemu ste par trenutaka ranije razmišljale. A onda se vratite na mesto na kom ste tu misao započele i shvatite da vas ona tu i dalje strpljivo čeka.

– Mnogo puta – rekoše obe uglas.

– To iskustvo je vrlo zanimljivo – nastavi Marika – ispada da misli žive i na drugim mestima osim u umovima ljudi.

– Baš tako – nastavi devojka. ‒ Prostor u kome ste najčešće boravile pre nego što su vam se putevi razdvojili, vaš stan, bio je krcat teškim, sumornim mislima. Ni na poslu nije bilo mnogo bolje. I kao da ste u prostoru tim mislima napravile otisak u koji ste se uvalile i iz koga je bilo jako teško pomeriti se, jer je postajao sve dublji i dublji, a vi sve jače tonule u njega. Međutim, Marika, ti si načinila prvi korak, uložila si napor da se izmestiš i dopustila pristup novim mislima. Zatim si otišla u jedno drugačije okruženje koje je pomoglo da se toga dana potpuno udaljiš od svakodnevnih misli. I kada si se vratila kući, a tamo te sačekao stari kalup od misli, stara bol, odjednom ti je postalo jasno da takav život više ne želiš. To je bio trenutak kada si pogledala na sat, shvatila koliko ima sati i odlučila da kazaljke vratiš na svoje mesto. Sa tog mesta je bilo mnogo lakše doneti odluke koje su usledile. A onda su se i okolnosti nameštale tako da su drastično olakšavale proces. Usledio je poziv u inostranstvo, a baš pred sam polazak se našao kupac za stan. I to je dokaz da je vaša nana bila u pravu kada je govorila da vi treba da napravite onaj prvi korak, a Bog će preostalih devedeset devet. Došlo je vreme za selidbu u kuću obilja.

– Marija, ti si tog dana kada se proslavljao dečiji rođendan ipak ostala u stanu. Mislim da ti je sada jasno zašto je tvoj život poprimio drugačiji tok.

– A da li to onda znači da neki od puteva mogu da budu i pogrešni? Šta ako korak koji iskoračimo vodi tamo gde ne želimo? Da li treba da se plašimo pogrešnih odluka? – upita Marija sa zebnjom. – Jer ako moj život izgleda ovako kako izgleda samo zato što sam odlučila da ostanem, dobro, nisam baš odlučila da ostanem, tačnije bi bilo da kažem da sam preskočila bilo kakvu odluku da nešto promenim, dakle šta onda? Šta ako se nađemo na tom pogrešnom pravcu? Šta ako nemamo snage za odluke za koje verujemo da su prave?

Odgovori3

– Draga Marija, pravi odgovori počinju da dolaze tek onda kada se postave prava pitanja i ja sam se nadala da ćeš ti doći do tog mesta, i drago mi je da jesi. Zaista postoji nebrojeno mnogo puteva kojima se može krenuti. Ali ne radi se o tome da li je neki od njih pogrešan ili ne, već o mogućnosti da ono što živiš bude najbolja verzija tebe u datom trenutku, u kom god pravcu da ideš. Sasvim je moguće da postoji mnoštvo dobrih mogućih ishoda, onih u kojima ćeš se ti osećati srećno i ispunjeno, čak i ako ostaneš tu gde jesi, čak i ako ne odeš ovako kako je Marika otišla. Rekla sam ti kako je ovaj susret vas dve upriličen kako bi ti postala svesna svoje vrednosti, onoga što jesi i što možeš da postaneš. Za to nije neophodno da živiš Marikin život. Ali je neophodno da se oslobodiš okova u kojima si živela toliko godina. Da se oslobodiš prošlosti koja te sputava da nastaviš sa svojim životom. Ti zaista možeš da živiš srećno i ispunjeno baš u tvom gradu, tu gde jesi. Zamisli, to je sasvim moguće. Ali, otvori širom prozore svoje duše. Napravi promaju. Izluftiraj ustajali vazduh koji čami tu godinama. Pusti onaj svež, životvorni koji će te razbuditi, koji će tvoja čula ponovo učiniti sposobnim da osete radosti života. Pusti život da ga živiš, pusti sebe da budeš ono što jesi bez straha od bilo čega i bilo koga. Ne razmišljaj da li ćeš se takva kakva si svideti drugim ljudima ili ne, jer će uvek biti onih kojima ćeš se dopadati i onih kojima nećeš. U svakoj od tih verzija. Pa kad je već tako, onda slobodno budi ono što jesi, jer ćeš se ti onda osećati najbolje. I tada više nema pogrešnih odluka. Jer sa svakom od njih si u harmoniji, svaku si donela celim svojim bićem. Pa čak i da te ne odvede tamo gde si htela, opet je dobro. To su tvoje odluke koje si donela svesno, sa znanjem, iskustvom, argumentima koje si u tom trenutku posedovala i nećeš imati šta sebi da prebaciš. A ako ti se samo iskustvo nije dopalo, onda nosi neku pouku koju treba da izvučeš i koja će ti biti dragocena u stvaranju budućih iskustava. Na taj način ti se nisi samo predala struji da te nosi, kako si do sada činila, već si svoj tok odredila sama. A iskustva koja stičeš na taj način čine te živom, čine te ljudskim bićem u svoj njegovoj veličini. Samo se ne plaši, već hrabro kreni napred!

– Marika, nismo ovde samo zbog Marije – devojka pogleda u Mariku, koja je raširenih očiju pratila svaku reč upućenu onoj drugoj sebi. – Iako si na sasvim drugačijem putu, i premda si svesna kako je tvoja odluka da odeš bila dobra, ipak postoji jak razlog zbog koga je ovaj susret važan i za tebe. Ti si naučila zaista mnogo na putu samospoznaje i život koji živiš svedoči o tome. Pa ipak, postoje tamne sobice u tvojoj duši u kojima izbegavaš da upališ svetlo. U početku ti je bilo prirodno da Peteru ne pričaš o svojoj prošlosti. Nisi bila sigurna da će razumeti, on je odrastao u potpuno drugačijem okruženju, bliskost koju si imala sa nanom on nema sa svojom porodicom, uprkos tome što je odrastao sa roditeljima. Nisi želela da ga opterećuješ, a možda ti je i bilo lakše da o tome ne govoriš.

– Ali, on zaista pripada jednoj drugačijoj kulturi, bojala sam se da neće razumeti – upade Marika, reagujući na iskazanu sumnju.

– Tačno je, pripada drugačijoj kulturi. Navikao je na zatvorenost, otuđenost, nije naučio da kao dečak i mladić sa svojom porodicom deli i srećne i tužne trenutke. Ali to uopšte ne znači da nema potrebu za tim, iako to nikada neće jasno iskazati upravo zbog vaspitanja koje ima. Ono čime si ga ti privukla je upravo tvoja toplina koja mu je toliko nedostajala. Pogledaj njegov odnos prema vašoj deci, zar nije potpuno drugačiji nego odnos njegovih roditelja prema njemu? Svako tvoje odbijanje da pričaš o sebi iz perioda pre vašeg poznanstva njega vraća u svet otuđenosti, distance i krutih pravila ponašanja kojih se treba pridržavati. Sa druge strane, ti si sebe opravdavala time da je razlog drugačija kultura i vaspitanje. Ali istina je da jedan deo sebe nikada nisi uspela da prihvatiš. Tu povučenu, bojažljivu Mariju, koja te je toliko često dovodila u nevolju. Još uvek osetiš ljutnju kada se setiš nekih situacija iz mladosti, kada se setiš načina na koji si reagovala. Ili još pre, načina na koje NISI reagovala, a trebalo je. I čini se da si oprostila onima koji su te u takve situacije dovodili, ali da nisi oprostila sebi svoju reakciju ili nedostatak reakcije. I uvek prisutni osećaj da su svi drugi bolji od tebe. Pored Petera si ojačala, njegova podrška ti je pomogla da se pokreneš i pođeš u sasvim drugom pravcu. I to je očigledan dokaz da, kada se čovek sa poverenjem preda životu, u svojim slabostima biva udružen sa nekim kome su upravo to jače strane. Ali to nije bio razlog da prestaneš da radiš na njima. Jer, da si ih prevazišla, ne bi tako reagovala na način na koji je Marija uzimala novac od tebe. I da si ih prevazišla, ne bi svu svoju prošlost u očima tvog muža i dece svela na nekoliko pasusa. Sve ove godine si smatrala da je tako najbolje, nesvesna da Petera jako pogađa što uporno izbegavaš da pričaš o onoj staroj Mariji iz prodavnice u komšiluku. Ma samo ga pusti u taj deo tvog života, pokaži mu da je dobrodošao i on će ti na tome biti zahvalan, i neće te opteretiti suvišnom znatiželjom. Ako nastaviš da ga isključuješ, jednom će se samo povući u sebe više nego ikada do sada i teško ćeš ga dobiti nazad.

– Ovaj susret sa Marijom je susret sa samom sobom i pogledaj je dobro, ovu Mariju, koja sada sedi preko puta tebe. To si ti. To je ona stara Marija od koje si otišla, a koja ipak traži da bude priznata, poznata i voljena. Upoznaj je sa svojim mužem. Koliko god dobro da se vas dvoje slažete, koliko god možeš da budeš potpuno svoja uz njega, koliko god da ste oboje usamljeničke prirode koje su se našle i sjajno funkcionišu udvoje, koliko god da uživate u vašoj porodici i zajedništvu, ipak postoji deo tebe koji si sakrila, zaključala i koji ne pokazuješ. Istina je da i ljudi u zajednici treba da imaju neki samo svoj prostor. Ali ako je taj prostor suviše veliki, onda to može da ima posledice kojih do sada nisi bila svesna. Ti si se zaista trudila da vodiš računa o svojim mislima i sve vreme si uverena da si na dobrom putu. I jesi, ali sve dok sa mislima koje ti izazivaju nelagodu i koje odbacuješ, ne odbacuješ i deo sebe. Ono što si sama. Marika, ti ne bi bila takva kakva si danas da pre toga nije bilo Marije sa svim njenim slabostima i osobinama koje ti se nisu dopadale. Za istinski pravi put treba da prihvatiš sebe u potpunosti, sve ono što si bila i što jesi danas. I najveći paradoks leži u tome što ti misliš da si sebe prihvatila, ali tvoji postupci govore potpuno drugačije. Jedna od velikih zamki ličnog razvoja jeste uverenje da su neke lekcije savladane, ali naučena teorija ne znači i savladanu lekciju. I sada mi nešto reci. Pogledaj Mariju. Pogledaj je dobro i reci mi šta osećaš.

Odgovori1

Marika je pogledala lice, oči osobe sa druge strane stola. Videla je u tim očima strah, zebnju, neodlučnost, nesigurnost, tugu, neostvarene želje, nade, htenja. Videla je mnoštvo pitanja. Videla je strepnju od odgovora koji će uslediti. Videla je sebe kao „dobrostojeću damu“ pristiglu u goste ovoj skromnoj ženi koja je sebe smatrala nedostojnom uvažene gošće.

– Osećam… – prošaputa stiskajući oči dok su se ispod linije trepavica otkidale suze. – Ne znam kako, zašto, ovu ženu ispred sebe volim svim svojim bićem, sa svim njenim slabostima i tugom kojom odiše. Volim te, Marija, o bože, koliko te volim, i teško mi je da te gledam tako nesigurnu i nesvesnu sebe…

Sa druge strane stola par isto tako tamnih očiju pio je ove reči žedno i žudno. Između dva pogleda potekla je duga čije su se boje čudesno izmešale pretvarajući se u tonove, da bi ponovo postale boje.

– Ljubavlju sve počinje i sve se završava – reče devojka nežno obuhvatajući pogledom scenu pred sobom. ‒ Marika, bilo je neophodno da postaneš svesna ljubavi prema Mariji, onoj Mariji, koja je ostala da živi u prošlosti. Tek tada ćeš biti u stanju da je pokažeš svom mužu i deci da je više ne skrivaš. To si ti i Marija će uvek biti deo tebe. Tvoj novi život satkan je od onoga što je stari život bio. Marija, a kako se ti osećaš u ovom trenutku?

– Uh…. Teško je naći reči kojima bih opisala šta sada osećam. Nikada se nisam osećala ovako bezbedno i sigurno. Nikada se nisam osećala ovako prihvaćeno i voljeno. Kako je ovo divno! Kako se razlikuje od straha, boli, nesigurnosti sa kojima se suočavam svakog dana… I znam da bih ranije upitala sebe čime zaslužujem ovakvu nagradu, da vidim sebe u nekoj drugoj mogućnosti, neku bolju verziju sebe, mnogo srećniju, sada mi to nije važno. Samo sam zahvalna i radosna. I to su reči kojima najpribližnije mogu da opišem ono što osećam.

– Znam da sada osećaš tako, ali isto tako znam da bi se u jednom momentu zapitala zašto baš vas dve? Zašto baš vi da učestvujete u jednom ovako neobičnom iskustvu – nadoveže se devojka. – I postoji sasvim opravdan razlog za to: zato što ste oduvek verovale u čuda. Još od vremena kada ste pred upis u školu poverovale priči kako će svaki od đaka dobiti violinu prvog dana i kako će svirati na njoj.

Marika i Marija se nasmejaše pri pomisli na tu svoju osobinu da poveruju u nešto što bi svakom drugom izgledalo kao potpuna besmislica.

– Koliko god da vam se činilo nemogućim tako nešto, ipak ste nekim delom sebe verovale da ćete odnekud dobiti sposobnost da na violini toga dana svirate. Iako se to nije dogodilo, vi ste u čuda nastavile da verujete. Marika se svoje vere u čuda prisetila dan nakon rođendana kod Mile. Poverovala je da je čudo moguće i da je drugačiji, bolji život realna mogućnost. Marija, tvoju veru u čuda je zatrpala bol, ali ona je i dalje živa, i danas ste tu, zajedno, i dato vam je ovo iskustvo upravo zbog nje. Da su se ovako neobične okolnosti desile nekom ko uporno odbija da poveruje, taj neko ne bi umeo da se nosi sa događajima koji prkose svakoj logici i koji su van okvira ljudskog razumevanja. Ali, vi se snalazite sjajno, a nisam ni sumnjala u to!

– Nešto me zbunjuje – primeti Marika. ‒ Ako smo nas dve u jednom trenutku života donele različite odluke, pa nas sad zato ima dve, i ako uzmemo u obzir da se moglo doneti nebrojeno mnogo drugačijih odluka i da bi svaka od njih vodila u drugom pravcu i dovela do toga da život izgleda potpuno drugačije, da li to onda znači da ima nebrojeno mnogo Marija? Da li to znači da negde obitavaju druge „mi“ koje su u nekom trenutku života donele drugačiju odluku?

– Očekivala sam ovo pitanje – odgovori devojka. ‒ U suštini, za vas u ovom trenutku uopšte nije važno da li ima nebrojeno mnogo Marija, ili vas je samo dve. Da nije bilo ovog susreta, nijedna od vas ne bi bila svesna one druge. I kada se vratite svojim životima, nastavićete tamo gde ste stale. Ali, ništa više neće biti kao ranije. Znaćete da su pred vama neograničene mogućnosti ako u to verujete – i tu pogleda u Mariju. ‒ I biće vam jasno da se uprkos ostvarenju tih mogućnosti ne treba predavati ideji kako ste savladale sve lekcije – nastavi usmeravajući pogled ka Mariki. ‒ Koliko god napred da idete, uvek će biti prostora da napredujete i dalje.

– A da li ćemo posle ovoga ikada više biti u prilici da se opet sretnemo? – upita Marika.

– Na ovo pitanje vam sada ne mogu dati odgovor. Ono što treba da znate jeste da ćete uvek biti duboko svesne jedna druge. Ljubav koju ste ovde otkrile jedna za drugu pratiće vas do kraja i biće vam podrška u trenucima kada budete pred novim izazovima. Marija, ti ćeš uvek znati da je težiti ka boljem, ka potpunom ostvarenju sebe put koji vodi radosti i zadovoljstvu. Da ne treba da se plašiš nikoga i ničega. Nećeš biti sputana ograničenjima kao do sada, uverenjem da nisi dovoljno dobra, dovoljno dostojna ili sposobna. Marika, ti se nećeš više kritički odnositi prema onoj staroj, nesigurnoj i sputanoj Mariji, jer si imala priliku da je sagledaš iz drugačije perspektive. Vrednost koju ste dale jedna drugoj nastaviće da osvetljava puteve kojima dalje nastavljate.

Nastaviće se

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *