Kada sam bila klinka mislila sam da su matori oni sa trideset i da je ljubav rezervisana samo za mlade. Sada shvatam da ljubav nema rok trajanja, ali menja svoje oblike i lako biva zamenjena nečim što na ljubav samo liči. Kad si stariji te različite oblike lakše uočavaš, ali nije pravilo.

Počela sam o ovome da razmišljam kada sam prešla prag nakon kojeg shvatiš da udruživanje sa nekim – bilo da se radi o vezi ili braku, ima za osnovu upravo i jedino to – udruživanje dvoje ljudi i zajedničku želju da skupa idu dalje. Nema pritiska da mora biti brak, nema namere da se stvara porodica ili imaju deca. Samo dvoje ljudi i to je to. Zvuči jednostavno, ali uopšte nije.

Naime, uočila sam jednu pojavu. A to je da svet slobodnjaka u kasnim četrdesetim pa nadalje pomalo liči na berzu rada. Ti si sam, hteo bi da imaš nekog. I oglasiš upražnjeno mesto. Svako ima svoje razloge zbog kojih je to mesto manje ili više uspešno oglasio. Neko neće ili ne zna da bude sam. Neko zna, ali ipak hoće društvo. Nekom treba pralja i kuvarica. Neko zbog seksa. Nekom treba neko useljiv. Neko bi samo malo pažnje i ljubavi. Razloga može biti beskrajno mnogo. I sve bi to bilo ok, jer svako na svoje razloge ima pravo, da nema jedne kvake, a to je da se stvara odnos prema TOM MESTU, ne prema osobi koja na njega treba da dođe. Dakle, to upražnjeno mesto ima svoju poziciju na listi pritoriteta „poslodavca“ i svoj odnos prema njemu stvara u skladu sa tom pozicijom. Što je pozicija viša, to je odnos prema osobi koja će tu doći moguće (ne i obavezno) bolji. Međutim, kada prestanu da se ispunjavaju zahtevi tog mesta, kada osoba koja je tu došla više ne ispunjava postavljena očekivanja, vreme je da bude zamenjena. Ili iz nekog razloga sama ode. Kako god, to mesto ponovo postaje upražnjeno i spremno je za nekog novog. Onaj ko je bio tu prestaje da bude važan i lako biva zaboravljen. Ovo se najčešće dešava kod onih koji su svoja najbolnija iskustva ostavili iza sebe u nekim brakovima ili teškim vezama, pa sada nemaju želju da se previše emotivno upuštaju. Njima treba „neko“.

Međutim, postoji još gora opcija. A to je kada se ta praznina koja treba da bude popunjena ne nalazi u životu tog nekog, već u njemu samom. Čuvena druga polovina jabuke. Iluzija da smo sami nekompletni i da nas kompletnim može učiniti samo neko drugi. I onda ide isti scenario, samo što se sada stvara odnos prema toj praznini u sebi. Prema ulozi koju neko ko je ispuni treba da odigra. A tu su ulozi daleko veći i teren je mnogo ozbiljniji nego ono malopre. U onom prethodnom slučaju emocije nisu toliko važne, dovoljan je osećaj ugodnosti. U ovom drugom slučaju emocije mogu da budu veoma intenzivne i vrlo često pogrešno protumačene kao ljubav. Jer postoji snažna potreba za nekim ko će me učiniti celim ili celom, a to je od suštinske važnosti. Ne mogu to sam, to može samo taj neko. I onda se ogroman teret odgovornosti prebacuje na tog nekog ko mora da svoju ulogu odigra na način koji ispunjava očekivanja. U zamenu za to dobiće svu moguću pažnju, sva dobra ovoga sveta koja se mogu dobiti kroz odnos dvoje ljudi, sve dok se daje ono što ta uloga zahteva.

Onog trenutka kada „glumac/glumica“ prestane da se ponaša prema očekivanjima namenjenim za tu ulogu, naneće veliku bol onome čija je praznina trebala da bude popunjena. 

I zato imamo masu ljudi koji se nađu u želji da ispune praznine jedno drugom i kad neka od strana prestane da ispunjava tu ulogu, igra prestaje. Naiđe neko drugi ko će je odigrati bolje. Posle boli. Boli ako si napušten, jer ne shvataš gde si pogrešio. Boli ako napuštaš, jer si uveren da je ono što si mislio da je tvoja druga polovina jabuke tek iluzija, a da je prava osoba ipak tamo negde i tek treba da je sretneš, pa se pitaš da li ćeš je ikada sresti… Tako dobijamo mnogo nesretnih ljubavi, mnogo razvoda, mnogo usamljenih ljudi. Jer glumci koji su ušli u tvoj život nisu dorasli ulozi koja ih je sačekala.

Kako se perspektiva menja. Da mi je neko u mojim dvadesetim rekao kako ne može da živi bez mene, pomislila bih kako sam voljena kao niko na planeti i podiglo bi mi sopstvenu vrednost pred samom sobom sve do zvezda. Da mi danas neko to isto kaže, pomislila bih kako je taj neko u ozbiljnom problemu i kako treba da reši neke stvari sa sobom. I verovatno bih pobegla glavom bez obzira. Jer sada znam nešto što onda nisam znala. Nikad se ne radi o nama kada nam to neko kaže. Radi se o onome KO kaže. O njegovoj potrebi da provaliju koju ima u sebi popuni nečim što ja imam, a on je to namirisao. A ta provalija ume tako dobro da bude prekrivena maglom da nemaš pojma šta je dole i koliko je duboko.

Sve ovo me je nateralo na ozbiljno razmišljanje koliko smo zaista iskreni sa sobom dok ulazimo u različite odnose.

Šta je motiv? Da li stvarno volimo osobu, ili smo tek verno odani značaju uloge koju ta osoba treba da odigra? Da li smo zaista voljeni izjavama ljubavi, ili smo njima samo zavedeni?

Priznajem, sklona sam da ovu pojavu previše analiziram, jer me uporno navodi na zaključak da u navedenim slučajevima (koji su poprilično česti) uopšte nisu važni ljudi takvi kakvi jesu, već da su bitne jedino uloge koje igraju. Kad ispadneš iz igre, zamenjuje te neko drugi i to je to. A to mi se ne dopada, pa pokušavam da nađem opravdanje zašto je tako. Svakako se ništa ne može uraditi kada su u pitanju događaji koji su prošli. Jedino mudro što se tu može učiniti jeste da se otpuste stvari iz prošlosti koje su bolele, jer ljudi koji su nam naneli bol to nisu uradili sa namerom. Samo su hteli da svoj život učine boljim. Na pogrešan način.

Ko smo mi da im sudimo? Zar nismo i sami tome nekada skloni? Ali ono što sasvim sigurno možemo da uradimo jeste da budemo surovo iskreni sa sobom kada sledeći put dođemo u priliku za neki novi odnos. Šta želimo od tog odnosa? Da li je to opet put da popunimo prazninu u sebi? Prazninu u svom životu?  Da li ta osoba treba da uradi ono što je zapravo naš posao? Da rastera mrak? Može li to bilo ko drugi osim nas samih?

Uvek sam tvrdila, a sad tvrdim najviše: bolje je biti kvalitetno sam, nego u lošoj vezi, braku..šta god. Naučiti kvalitetno biti sam je mnogo bolji lek za usamljenost, nego uplitanje u odnos sa nekim samo da bi se samoća izbegla. I bolje je svoje nerešene traume iz detnjstva, rane mladosti, prošlih života….rešiti nasamo sa sobom, onda kada smo svakako sami, nego uplitati druge ljude u to. I tek onda, kada shvatimo da smo celovita bića, da smo sasvim okej takvi kakvi smo, kada prihvatimo sebe i ukapiramo da ni jedna druga osoba na svetu nema tu moć da popunjava praznine u nama, tek tada smo spremni da uđemo u odnos sa nekim bez očekivanja. Tada smo u poziciji da putujemo zajedno na ovoj planeti, da zajedno rastemo i uzajamno se bogatimo razmenjujući ono što smo usput stekli. I to je jedini odnos dvoje ljudi za koji verujem da ima smisla, jer jedino kompletna, celovita osoba može kvalitetno dati i primiti ljubav. Sve ostalo je niz lekcija koje se ređaju onoliko dugo  dok se toj celovitosti ne naučimo.