E da sam ovo znala kad je trebalo. A ja se uvek zaletala u neka oblačna neba. Ali nije to tema.
Nekako je postala praksa da pišem odmah čim se vratim sa koncerta. Tako mi je merak i zadovoljstvo, dok još note plešu svud po meni. A sa Tonijem se jurim poslednih par godina i najzad se stigosmo.
Ne slušam ga dugo. Znala sam tu i tamo neku njegovu pesmu, “23. prosinac” mi je bio premračan i tek u poslednjih 4-5 godina sam počela aktivno da uživam u njegovoj muzici. Sećam se da je imao koncert u Beogradu onomad pre nego što sam se otisnula kruzerom, ali nisam otišla. U međuvremenu sam toliko zavolela njegov blago promuklo-napukli glas, a i pesme, da je na listi mojih želja za koncerte izbio na prvo mesto. Zato mi se lice razvuklo u širok osmeh kada sam ugledala bilbord sa njegovim likom. Koncert je stigao, kao po narudžbi.
Čitala sam komentare sa Josipinog koncerta i njoj zameraju to što na nastupima uživo potpuno drugačije zvuči nego na snimcima. E Toniju se to definitvno ne može zameriti, jer on zvuči potpuno isto, da na momenat pomisliš da peva na plej-bek. Kakvo je to uživanje bilo!! Toliko je bilo lepo da sam ostala nekako gladna, pa dok ovo pišem još se uvek natapam u njegovim pesmama.
Tokom dva i po sata čistog uživanja, dva momenta su me posebno dirnula. Prvi je taj što je negov otac bio u publici ( i žena takođe). Osetljiva sam na te porodične momente, kad su nabijeni emocijama. Pa je njegov otac otpevao “O sole mio” i stvarno je bilo dirljivo videti oca i sina onako zagrljene na sceni. Naravno, ja sam odmah morala po dubini, pa sam pomislila kako li je njegovom tati koji je sada u prilici da vidi kako su svi ovi ljudi tu da bi slušali njegovog sina. Ogromno srce ocu, a i sinu. Kad odrasteš u malom gradu, a onda jedan veliki grad dođe da ti pokaže kako je dobro ono što radiš. Pa svaki bi otac bio ponosan. Kako je to lepo.
Drugi momenat je bio “23. prosinac”. Ovu pesmu je pevao na bis i posvetio ju je svima onima koji više nisu sa nama, s tim da je naglasio kako se nada da se ono ludilo od rata koje nam se desilo devedesetih nikada više neće ponoviti. Bože, koliko besmisla u tim podelama, a koliko lepote u onome što možemo dati jedni drugima svojim različitostima. Ovaj koncert je tako dobar dokaz za to. Dok je pevao, na video-bimu su se smenjivale fotografije svih onih koji su otišli – od Tošeta Proeskog, preko Gage Nikolića, Fabijana Šovagovića, do svetskih zvezda poput Dejvida Bouvija, Vitni Hjuston i Ejmi Vajnhaus. Iznenadila sam se koliko ih više nije tu.
Jedino što mi se nije dopalo jeste mesto u 15. redu. Predaleko, navikla sam da budem bliže. A kupila sam kartu još u februaru, ono veče kad je bio Josipin koncert. To je bilo najbliže što sam našla u tom trenutku, ne znajući da će se održati još jedan koncert. I da, negde sam se prikriveno nadala da će mu Željko Joksimović biti gost i da će pevati “Zabludu” zajedno. Nije da nešto slušam Joksimovića, ali tu pesmu ne da volim, nego VOLIM. Nije se desilo. Gost na koncertu je bio momak koga sam prvi put slušala. Zanimljivo je da se to uporno dešava, da ne čujem neke svoje najdraže pesme na koncertima. A onda se pojave nove najdraže pesme. Kao što je ova sa dva neba. Onog momenta kada sam obratila pažnju na tekst pesme, primila se, a sad je već ozbiljno iznikla i mislim da će uskoro toliko izrasti da će napraviti pristojan hlad u bašti mojih omiljenih pesama. U tome je lepota muzike. One stare stvari boje neko drugo vreme i dok ih slušaš nepogrešivo te vraćaju u te trenutke. A ove nove ti objasne da još ima nota koje će ti doneti osmeh na lice.
I tako. Gledam moje vršnjake koji se bave ozbiljnim životnim stvarima. Deca. Sad već i unuci. Posao. Politika. A ja pišem o koncertima. Kao da sam se malko zaglavila u onom periodu kad sam bila tinejdžerka i kada sam novac dobijen za užinu odvajala da bih kupovala kasete. I stvarno, kada je muzika u pitanju, nije se mnogo promenilo od tada. I drago mi je zbog toga, čini me živom. Sve mislim, da imam decu, verovatno mi to ne bi bilo toliko važno. Ovako, važne su neke druge stvari. U mom slučaju, uz pisanje – i muzika. Količina zadovoljstva koja ostane posle ovakvog jednog koncerta je nešto što moj život čini bogatim, lepim, ispunjenim. Kad nešto nemaš, tada te život natera da shvatiš šta je to nešto drugo što imaš. Tada ukapiraš da se često u svakodnevici skupiš kao greškom iskuvana majica na neke segmente života koje doživljavaš kao jedine, kao da drugo ne postoji. Posebno na segmente u kojima nešto nemaš. A toliko je toga što može intenzivno da se doživi, da te potera da voliš život sa svim onim što ti uskraćuje i što ti daje. Nemam pojma da li je to uobičajena pojava, ali što vreme više prolazi, to više zapažam koliko bivstvovanje na ovoj planeti može biti lepo. Kad pogledaš unazad, toliko stvari koje su ti se činile loše u momentu kada su se dešavale sada dobijaju smisao, jer se ispostavi da do nekih bitnih destinacija stigneš jedino ako pre toga prođeš tucanikom koji te dobro izdrmusa. Vreme je vrhunski vajar koji i od najčudnijih materijala oblikuje jedinstvene skulpture. Kad se nakupi godina, tada prošetaš svojom galerijom i uvidiš da je za toliku umetnost bilo potrebno samo jedno – živeti.
Jedva čekam sledeći koncert. Kad bih birala, naručila bih Laru Fabian, ona mi je sledeći broj jedan na listi. S obzirom da je Toni stigao kao poručen, sasvim je moguće da mi se i ova želja ispuni. Osećam da bi taj koncert bio satkan od emocija i da bi me njen glas, slušan uživo, podigao do samog neba. Pa zato već sada biram nebo vedrije, u ime dobrodošlice novim radosnim momentima okupanih notama.
