Propusnica za praznike

Nekoliko je znakova da je Nova godina na vidiku, sa sve okačenim praznicima kao što su okačeni ukrasi o jelku. I taj deo godine mi je uvek bio najdraži. Dva poslednja meseca u godini  uporno su mi budila nadu da će se neko novogodišnje čudo desiti baš meni. Džaba više nisam dete, još uvek u to verujem.

Da bi ovo otpakivanje praznika počelo, potrebno je da se dese dve stvari: da počnu božićni filmovi na Divi i da krene nova Koka-kolina reklama. Onda ja sa uživanjem kitim stan, što mu dođe kao overa da je praznicima dozvoljen pristup u moj lični univerzum.

Međutim, sa božićnim filmovima se nešto dogodilo. Još prošle godine, kad sam se onako raspoloženo natempirala da ih gledam, tačnije bindžujem što bi se danas reklo, oteše mi izraz iz struke, primetim, malo pa malo, a ja taj film gledala. I mogu ja to da odgledam još koji put, pa mislim…“Francuski poljubac“ i „Kejt i Leopold“ sam gledala onoliko puta, mogu valjda i božićne kad se već završe sa hepiendom.

Ali onda mi upadne u oči još nešto. A to je da se svi ti filmovi mogu prevesti u jedan jedini scenario. Samo mi nije jasno što mi je trebalo toliko dugo da ukapiram.

Ona je u ranim četrdesetim, premda oni hoće da ti pomisliš da joj je manje godina. Vrlo je uspešna, živi u Njujorku, ima posao iz snova u marketingu, koji je priželjkivala dok je još živela u malom gradu negde u američkoj zabiti. I jako je zauzeta i zaposlena, i nije baš imala nameru da za taj Božić ide kući, ali kada je videla kako sve njene kolege i koleginice imaju nekoga sa kim će biti za praznike, a ona nema jer joj je dečko zdravo zauzet pa je negde na drugom kraju države, odluči da ipak ode kod roditelja. Oni su naravno beskrajno srećni što je njihova mezimica sa njima za praznike, ali joj po dolasku skrušeno priznaju da im posao ne ide najbolje i da im preti bankrot. Da bi se situacija dodatno zakomplikovala, baš kad je točila gorivo naleti na bivšeg momka kojeg je ostavila posle mature, jer nije mogla da se odrekne svojih snova. On ima neki svoj mali biznis i dobro mu ide, ali nema baš sreće u ljubavi. Sve ga ostave. A on ne može da zaboravi nju. Mnogo je dobar dečko, ali ga je ona optužila da nema ambicije. Ona želi više od života.

I tako se priča odmotava. Hiljadu predvidivih komplikacija, oni šetaju po onom snegu u laganim kaputićima, žene u štiklama, a najfascinantnije mi je kad za neke ključne razgovore u filmu sednu na hladne stepenice prekrivene snegom ispred kuće, pa se u sekundi upitam šta li će im biti sa prostatama i bešikama. A sneg na stepenicama je otprilike granulacije stiropora, onog što smo kao deca voleli da krunimo na lagane kuglice koje su posle svud okolo letele. I dok oni tako prkose vremenskim neprilikama svojom laganom garderobom, avioni ne lete, međugradske autobuske linije ne rade, sve je zavejano. U svoj toj vejavici događanja, na volšeban način i uprkos saobraćajnom kolapsu, odjednom se pojavljuje njen dečko, jer je naprasno shvatio koliko mu ona nedostaje. Osim toga, smeši mu se partnerska pozicija u firmi, pa je poželjno da je oženjen jer će to onda ukazivati na njegovu stabilnost i posvećenost.  I donosi joj verenički prsten.

Ona je šokirana kad ga vidi. I to baš nakon što je celo prethodno veče provela sa bivšim dečkom, pošto su zajedno palili lampice na jelki na gradskom trgu, i nakon što se podsetila svih onih dobrih osobina koje imaju momci iz malih gradova, a koje su velegradski momci davno pogubili boreći se za karijeru po kompanijskim ringovima.  A podsetila se i toga kako se dobro ljubi. Eto dileme, eto nevolje, za koju pojma nemamo, mi naivni gledaoci romansi skloni, kako će se završiti. Ali ništa pravoj ljubavi ne može stati na put. Kakve prehlađene prostate i bešike, kakvo licemerno vereničko prstenje, kakvi bankroti! Ništa. Baš na Božićni dan, sve se savršeno raspetljava. Bivši dečko obznanjuje da kupuje firmu njenih roditelja i prosi je. Ona ovog puta ne razmišlja. Jer kad je pre toga ovaj iz Njujorka prosio, nije joj odgovor izleteo onako iz grudi, nego je morala da misli. E sad ništa nije mislila, odmah je pristala. I roditelji će srećno u penziju, njih dvoje u brak jer je ona osim što je shvatila ko je muškarac njenog života, shvatila i to da Njujork nije za nju i da joj je baš dobro eto tu u brdima Montane. Onaj baja sa prstenom se pokunjen vratio odakle je i došao, kako je uspeo usred one blokade, nisu nam objasnili. Suze radosnice vrcaju na sve strane za porodičnom trpezom, dok velika, srećna porodica jede išarane kolačiće od đumbira, u obliku čiča Gliše.

Volim srećan kraj. Zato sam tako uporno i gledala te filmove na Divi, jer je bio zagarantovan. Ali smorio me dan mrmota sa jednim te istim scenariom koji se stalno ponavlja. I sad nešto mislim, osećam se zakinuto. Nema onog osećanja zadovoljstva koje sam tako dugo gajila, a koje je uključivalo mene u mom toplom gnezdašcu, ćebence i romantične filmove na starom Samsungu koji podseća na starijeg brata monitora mog prvog kompjutera, i koji nekim čudom nadživljava sve tehničke smart novotarije i nema nameru da svoju busiju iza benjamina uskoro prepusti nekom savremenijem obliku postojanja ovog kućnog aparata.

Dakle, filmovi omanuli, ostaje mi Koka-kola reklama, ali mi se učini da sam pre neki dan videla prošlogodišnju. Pa se upitah nije li kriza zakucala na vrata ovog giganta čije prisustvo na planeti Zemlji u mom slučaju ima jednu jedinu funkciju, a to je da napravi novogodišnju reklamu. Jer ako mi i reklama omane, ne znam šta ću. Onda ću morati da kitim stan nasuvo, pa još napolju skoro 20 stepeni, sve se izokrenulo. Grčka me je uvek hvatala posle Nove godine, evo sad me spopala kad joj vreme nije, jer je napolju sunce, a ja u laganoj jakni šetam po gradu.

Pa mi sine jedna ideja. Sve je dosad bilo potaman. I filmovi, i reklama, i vreme, ja kitila stan, ali čudo me nešto zaobilazilo u poslednje vreme. Možda je baš ovo sve ovako drugačije najava da će doći. Ja više ne gledam filmove na Divi, osim ako mi se ne učini da baš taj nisam gledala, a i kad mi se učini, posle samo par trenutaka shvatim da je sve tu: i mali grad, i bivši momak, i komplikacije na Badnje veče, svi danmrmotovski elementi. I okrenem na Naxi radio, koje slušam preko istog tog televizora-Metuzalema. U neka davna vremena čudo bi već bilo da slušaš radio preko TV-a. Ali menaju se vremena, menjamo se i mi, pa se menjaju i čuda koja očekujemo. Ovo moje se izgleda negde zabećarilo, pa zaboravilo da dođe. Sad se nadam da će se za ove praznike rastrezniti. Spremiću mu kolače, časna reč. I ručak ću mu skuvati, i lampice na jelki uključiti, da vidi gde treba da dođe, da ne promaši.

Pa vam javim dogodine kako je randes prošao.

 

praznici

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *