Volim te do prve prepreke

– Voli bližnjega svojega kao samoga sebe

Puno, puno puta je ova novozavetna rečenica citirana kako bi nas opomenula da volimo ljude oko sebe. Onda je došlo vreme da se osvrnemo na ljubav prema sebi, pa je opet ova ista rečenica izvučena iz riznice mudrosti, ali ovog puta u sasvim drugom kontekstu. Akcenat je stavljen na drugi deo koji kaže: kao samoga sebe. Jer izgleda da smo negde usput zaboravili kako treba voleti sebe, pa iz toga proizilazi da ako ne voliš sebe, tada je teško voleti i bilo koga drugog.

Tako da se sada uglavnom priča o ljubavi prema sebi. Ja prva pričam i pišem o tome, jer ako me je neko u životu napadao, kinjio, maltretirao, onda sam to bila ja sama. Niko to nije radio tako vešto, uporno i perfidno kao što sam radila ja. Niko me nikada nije maltretirao onako kako sam to radila samoj sebi. Srećom pa sam na vreme to shvatila i promenila. Možemo do mile volje da se zezamo na račun onog „Dobro jutro, lutko“ Ruške Jakić, ali ta je žena znala šta radi.

Međutim, kao po pravilu, sve što postane masovno, a priča o ljubavi prema sebi je prilično dobila na popularnosti, nekako se desi da se ideja koja je u početku bila fantastična, odjednom izvitoperi, promeni, iskrivi, dobije drugačije značenje i počne da šalje drugačiju poruku u odnosu na izvornu ideju. Uvek je tako. Posebno kada pokušavaju da se smisle brza rešenja za nešto što je po svojoj prirodi proces koji dugo traje. Jer ako se ljubav prema sebi shvati površno i uzme zdravo za gotovo, tada će postati legitimno opravdanje za koncentrovanu varijantu sebičnosti.

„Jer ja to zaslužujem“ formulisao je L’oreal.

Stvarno?

U novootkrivenoj ljubavi prema sebi među prvim zadacima je onaj da uklonite negativne ljude iz okruženja. I zaista, nije prijatno biti neprestano pod rafalom negativne energije. Samo pre toga nešto treba imati u vidu: ko od nas u nekom trenutku svog života nije bio negativan? I šta bi se dogodilo da nas neko eliminiše iz svog života zato što prolazimo kroz neku životnu krizu i ne možemo da budemo vedri i nasmejani po narudžbi? A realno, kod nekoga to potraje. Pitam se šta bi bilo da su mene moji prijatelji eliminisali iz svog okruženja onda kada sam prolazila kroz teške trenutke? Ili moja porodica, što ne mogu niti da zamislim.

O kako je lako voleti one koje svi vole! I kako je jednostavno odustati od onih koji izjutra obuku svoje tužno lice. Koji krive život, sudbinu, sve oko sebe, nesvesni da od njih zavisi mnogo više no što misle. Zato što im to nekako nije dato da vide, kako god ili koliko god da im se objašnjava. Naprosto, još nije njihovo vreme da razumeju. Ko zna zašto.

Odustajanje je bolest današnjeg doba. Valjda zbog iluzije mnoštva opcija. To je kao kad dete otvori novogodišnji paktić sa puno slatkiša. Pa proba jedan, i ne razmisli o tome da li mu se sviđa ili ne, već uzima sledeći da proba. Ali ni to nije dovoljno, jer toliko je slatkiša koje treba probati. I na kraju ostane gomila papirića, bez ideje koji je slatkiš najlepši. Možda onaj u sledećem paketiću.

Odustajanje

Tako nekako ispadne i sa ljudima, posebno u eri društvenih mreža. Da ne govorim o onlajn dejtovanju. Pa nova životna prilika, nova srodna duša tu je na par klikova. Samo uđeš u veliku robnu kuću i biraš. Izbor je veliki, za svakog po nešto. Varijanta za jednu noć, ili ljubav za ceo život, sve je u ponudi. A onda, prva nesuglasica, prvi problem, prvi čvor na koji se naiđe, postaje Gordijev. Samo se iseče. I nastavi dalje. Ka novom kliku.

Ljubav prema sebi je nešto najelementarije što postoji. Odatle sve kreće. Ali ne tako da odustajemo od drugih zato što nam je tako ugodnije. Čitala sam nedavno o prijateljstvima i o tome koliko su snažna ona prijateljstva stečena u teškim životnim situacijama kao što je rat ili neka druga nevolja, i koliko su labava i nestabilna u vreme komfora, kada se gase čim nestane osećaj ugodnosti.

Da li su to prava prijateljstva i prave ljubavi? Osećaj ugodnosti? Odustajanje kod prvog čvora?

Sviđa mi se što se ova nova duhovnost ovoliko raširila. Stvarno mi se sviđa, jer je na raznobojne načine navela ljude na razmišljanje da je život mnogo više od dobrog posla i puno para. Međutim, kako vreme prolazi, to mi se sve više neke klasične hrišćanske vrednosti vraćaju u vidno polje, jer imaju onu dubinu do koje dođeš tek nakon puno, puno vremena koje si proveo misleći da su prevaziđene.

– Dužnost je nas jakih slabosti slabih nositi – govorio je apostol Pavle.

Taj koji je negativan, nije negativan tek tako. Ostala mi je u sećanju scena iz filma „Miroljubivi ratnik“: pljaškaši presreću glavnog junaka i njegovog učitelja. Traže novčanik, ali učitelj im nudi i sat, njihovu garderobu…. Glavni junak je besan, ostaje u čudu, ali učitelj ga podseća: njima je ljubav najpotrebnija.

Znam da nije lako. Mi bismo samo da živimo naše jednostavne živote što bolje, ako može. Ne polazi nam za rukom da baš uvek budemo puni razumevanja za probleme drugih kada ni sa svojima ne znamo šta da radimo. I to je skroz  u redu. Samo, samo da ne žurimo u precrtavanju ljudi. Tri puta meri, jednom seci, kaže stara poslovica. Svako od nas je jako, jako, jako važan. Ali ništa manje nego što je važan neko drugi. I jedino što nam može pomoći da to razumemo jeste ljubav.

Dok ovo pišem setila sam se jedne situacije. Moj tata je bio stari svat u svadbi koja se odigravala u neko nesretno vreme rata, kada je među Srbima i Hrvatima bilo puno mržnje. Ali, ne može mržnja nikada da pobedi ljubav. Prosto ne može. Tako su i ovi mladenci bili predstavnici obe strane usred tog ludila. Kako pomiriti te uzavrele strasti? Nikada neću zaboraviti rečenicu koju je tata tada rekao, između ostalog, a ona je glasila: širite ljubav! Mi smo umeli malo da se našalimo na račun te optimistične poruke koja je poletela ka zvanicama, ali realno, to je jedina prava poruka koja je trebala da ode sa tog mesta. To je jedini odgovor na sve naše dileme. Poziv da stanemo i shvatimo da je to jedino važno. Ljubav. Ljubav prema drugom ljudskom biću. Ljubav prema bilo kojem biću. Od sebe prema drugima, od drugih prema sebi. Od sebe prema sebi. Neprestana razmena koja čini da svemir diše.

Dakle, pre nego što odlučite da eliminišete te negativne ljude oko sebe upitajte se koliko ste puta i sami bili negativni i šta bi se dogodilo da su vas ljudi šutnuli tek tako, samo zato što prolazite kroz težak period. A ako je taj neko baš mnogo negativan i to mu je način života, probajte da razumete zašto je tako. I tek kada osetite da vam to zaista crpe životnu snagu i isisava sok vašeg života, tada razmotrite taj čuveni savet o eliminaciji toksičih ljudi.

Ovo je sad kao nešto ja pričam šta da radite. Nije mi to namera. Samo, nikada ne znamo koga imamo ispred sebe, šta je taj neko preživeo i šta ga je navelo da se ponaša na način koji nam se ne dopada. I nikada ne znamo šta je u tom odnosu ono zbog čega mi sami treba da rastemo. A  malo ljubavi, tek mrva razumevanja, nekome će pomeriti lični svemir.

I zato, širite ljubav. To je jedini recept u kome se nikad ne može omanuti sa količinom. Pre nego što nekog odbacite, probajte da ga volite. Ili bar razumete. Pa ako vam i ne pođe za rukom, bar ste pokušali. Jer precrtati čoveka nije isto kao skinuti stavku sa liste obaveza. Ono “ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” traži svoju ravnotežu. Do nje se ne stiže instant duhovnošću i brzim rešenjima. Stiže se polako, uz puno ličnih transformacija koje čine da shvatimo kako je svaka od tih “toksičnih” osoba imala udela u našem ličnom rastu. Što pre to razumemo, to će manje otrova ostajati u našoj stvarnosti, a sve što nam nije potrebno, otići će samo.

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

2 thoughts on “Volim te do prve prepreke

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *