Čekanje

Čekanje je najperfidniji oblik nečinjenja. Učiniće legitimnim svaki momenat za koji odlučiš da ne želiš ništa da uradiš drugačije od onog što već radiš. Samo ne znaš da si to odlučio.

Čekam posao.

Čekam majstora.

Čekam penziju.

Čekam bolja vremena.

Koliko dobrih razloga da ništa ne preduzmeš ovog trena.

 

Čekam pravi trenutak.

Nema bolje pokrivalice za ne mogu, teško mi je, bojim se.

 

Čekam onog pravog.

E taj će sigurno doći. Pozvoniće ti jednog dana na vrata, a ti ga nećeš prepoznati jer će biti pokisao, slepljene kose za čelo i pitaće te za neko prezime za koje nikad nisi čula. Pa ćeš zatvoriti vrata za njim ljuta što te prekinuo u važnom čekanju…

 

Čekaj me i ja ću sigurno doći.

Koliko prinčeva na belom konju nikada nije bilo dočekano samo zbog zavodljivih stihova Konstantina Simonova upakovanih u uverljive reči Radeta Šerbedžije, koje kad slušaš kao da baš tebi pričaju. A ti onda i dalje čekaš jer ga, zaboga, samo ti možeš spasiti čekanjem svojim dugim. A ima li šta uzvišenije za neobjašnjenu žensku prirodu no spasiti viteza svoga. Čekanjem svojim dugim.

 

Čekam platu.

O da, za onih 355 popravki koje moraš da obaviš. Za nove cipele i maskaru od koje trepavice stvarno izgledaju duže, a ne kao veštačke sa reklame. A onda prođe malo vremena….I ti opet čekaš platu, za to isto kao i prošlog meseca.

 

Čekam godišnji odmor.

Samo tih deset plavetnih dana kad ti se pesak uvuče u guzu i kada plutaš po slanoj vodi zagledan u pufnaste oblake i pitaš se a zašto nije više takvih dana u godini, nego samo tih deset koje tako željno čekaš.

 

Čekam da se udam.

 

Čekam da ostanem trudna.

 

Čekam da dobijem, valjda nisam trudna.

 

Čekam da deca odrastu.

 

Svako ima svoje čekanje.

 

Čekam nagradu.

Za veliki trud, za sve dane i sate koji su prošli u znoju i radu, a koje niko nije video. Da mi kažu: svaka čast! Da me potapšu po ramenu, odaju priznanje i isprate pogledima divljenja.

Svako ima svoje čekanje.

I svako ima nešto što nikad ne dočeka.

I nešto čega se pošteno načeka.

I nešto što uopšte nije čekao, nego mu je palo sa neba. A baš to nešto što mu je palo sa neba neko je, negde, dugo čekao. Ili nikada nije dočekao.

Svako ima svoje čekanje. Svoje parče nečinjenja i opravdanja. Svoje veliko ZAŠTO NE i sasvim malo zašto da, koje pred ovim prvim pokorno ćuti.

Svako ima nešto čega se boji, pa mu je čekanje savršen izgovor da to ne prizna.

Čekam.

Savršeno ne smem odmah sad.

Šta god.

 

 

 

 

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *