Snažna žena na klizavim štiklama

Odavno me neka knjiga nije bacila u razmišljanje kao „Tvoj anđeo čuvar“ Mirjane Bobić Mojsilović. Ovu knjigu sam dobila od jedne drage osobe koja mi je skrenula pažnju da u radu sa ljudima imam u vidu kako svet izgleda iz perspektive osoba koje su zlostavljane. Dugo mi je trebalo da uzmem knjigu i da je pročitam, baš zbog takvog uvoda, jer teško varim bilo šta što ima veze sa zlostavljanjem. Ali u nekom trenutku, svesna da volim Mojsilovićkino pisanje, krenem da je čitam i pročitam je u dahu.

Nekako, kad pročitam opis knjige, to uopšte ne liči na knjigu o zlostavljanju, a realno, tu i nije bilo fizičkog zlostavljanja. Reč je o jednoj mnogo perfidnijoj vrsti maltretiranja koju vrlo teško možemo da prepoznamo, posebno u početku nekog odnosa, kada se ljubomora i posesivnost veoma lako pobrkaju sa ljubavlju. I ovo je toliko klizav teren, da se nekada i vrlo osvešćene žene na njemu sapletu i padnu, jer malo po malo, kao žaba kad se kuva u toploj vodi ne primećujući momenat kada postaje skuvana, pristaje na nešto, mic po mic, što je daleko od onog što jeste, mic po mic, daleko od svoje prave prirode, da bi se na kraju, u ime onoga što dobija sa druge strane, potpuno odrekla  sebe. Pa sama sam bila u toj čorbi ponekad, doduše u mnoooogo benignijoj formi, bez maltretiranja, ali sa rezultatom da sam se odrekla sebe zarad nečeg što sam u tom odnosu dobijala.

I primetila sam da se to dešava posebno u dva slučaja. Ovde ću uglavom pisati o ženama, premda sam sigurna da ima i muškaraca koji se mogu naći u potpuno istoj situaciji.

Prvi je kada smo dugo same. Tada nam toliko neke stvari nedostaju, a to mogu biti nežnost, dodir, razumevanje, seks, razgovor i premda je kod različitih ljudi ova lestvica drugačije poređana, svako je od nas ljudsko biće koje posle duže usamljenosti počinje da vapi za drugim ljudskim stvorenjem. I onda kada naiđemo na nekog ko će nam dati nešto od ovoga što je na našoj lestvici na najvišem mestu, zanemarujemo sve ostalo. Ako nam se od 10 najbitnijih stvari, koje želimo kod nekog, nađu dve koje ima, a koje su nam ultra bitne, mi smo sklone da zanemarimo svih onih osam koje nam se ne uklapaju, a da ove dve pojačamo do daske i da im damo takav značaj, da sve ostalo prestajemo i da dovodimo u pitanje, bar ne do momenta otrežnjenja.

Drugi slučaj je kada smo donedavno bile u nekoj vezi u kojoj nam je nešto jako smetalo, pa naiđemo na nekog ko ima baš to nešto što nam je u prethodnom slučaju falilo. I onda opet pojačavamo baš to što smo najzad dobile a falilo nam je, zanemarujući sve ostalo, a to ostalo u nekom trenutku postane itekako značajno, ali u startu to ne čujemo, jer je ono drugo preglasno, pojačali smo.

O kako je važno ovo osvestiti i na vreme otkriti sve elemente koji su na duge staze važni, kako ne bismo upali u zamku zajedništva koja će nas koštati nas samih. A dešava se i jakim ženama, bez obzira na godine i bez obzira na prethodna iskustva.

I kad smo već kod toga još nešto da kažem. Malo sam sita onih priča, slika, parola, mudrosti koje se odnose na jake žene. Previše ih je. One o tome kako jaka žena hrabro i uspravno (na najmanje dvanaesticama), uzdignute glave odlazi ne osvrćući se, iako će onog trena kad ostane sama da rida iz dubine duše. Baš mi je muka od toga. Nema jaka žena razloga da insistira na svojoj snazi. Ako je jaka, ona je jaka, bez potrebe da to dokazuje. Stvarno snažna osoba nema potrebu da tu snagu demonstrira. Ona to naprosto jeste. Snagu demonstriraju slabi, ispunjeni strahom.

Sve što je prenaglašeno, stvara sumnju da tu nešto nije u redu. Što me navodi na pomisao da ženska snaga (pa i muška, isto tako) ume da bude prilično uzdrmana, jer tako lako, o tako lako prestajemo da budemo jake kada počnemo da dobijamo onu drogu od koje osećamo da smo ne na sedmom, nego na dvadeset sedmom nebu. Ta droga, to su one mrvice na koje pristajemo i koje su tako očigledno male u očima drugih ljudi, ali nama su se ukačile na receptore za blaženstvo, a kad ono proradi, sve ostalo je džaba. Do otrežnjenja.

Jedan deo rečenice me je posebno dotakao u knjizi, kada glavna junakinja, tako silno voljena, mažena i pažena na početku romantične priče kaže: „Uživala sam u svojoj voljenoj sebi“ (o kako mi je ovo poznato). I to je ta droga. To da nas neko tako voli da smo sami sebi beskrajno divni što smo toliko divni da nas neko tako jako i divno voli. A ne vidimo posesivnost, ne osećamo ljubomoru, ne naziremo potrebu za kontrolom, ne kapiramo ponor bez dna sa druge strane koji nikada nećemo moći da ispunimo, te surove jahače apokalipse koji su se uvukli neprimetno u odnos kao gusta magla u pusto jesenje polje.  Nije se tu zadovoljila naša potreba za ljubavlju. Zadovoljan je naš ego koji je najzad dobio svoj shot od kojeg je poleteo do onih visina sa kojih će se kad tad stropoštati i razbiti u komade. Ali to ima svoje opravdanje. Nije taj siroti ego uvek toliko kriv, on samo pokušava da nas zaštiti, jer će kroz takvu „ljubav“ drugih pokušati da nadomesti nedostatak svesti o sopstvenoj vrednosti.

Tu snagu zatim vraćamo onda kada smo potpuno iscrpljene, kada dotaknemo dno, kada više ne postoji druga opcija. I to je taj momenat, taj trenutak kad se žena, ili osoba bolje reći, pošto ovo može da se odnosi na najrazličitije životne situacije bez obzira na pol, uzdigne i učini taj jedan korak koji je bio neophodan da izađe iz zatvora u kome se našao. Taj korak je onaj za divljenje, taj koji oslobađa i čini da se vraćamo nazad, na mesto sa kojeg nikada nismo trebali da odemo i vratimo se svom napuštenom sebi. Nekada pomislim da snaga nije u osobi, nego u trenutku koji se u tu osobu uselio.

I zaista, sve je u trenutku koji treba prepoznati. Onda kad smo slabi, da znamo da je to samo trenutak koji će proći. Ali isto tako da uhvatimo trenutak kada smo jaki, da ga zgrabimo, ščepamo iz sve snage i izronimo na površinu udahnuvši vazduh punim plućima.

Snažna žena 1

Mislim da je u pravu dr Zoran Milivojević kada kaže da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebala da pročita.  A ja bih dodala: posebno žene koje su same i kojima to postaje nepodnošljivo. Jer tada su najmanje oprezne i najviše sklone da prihvate ono što za prihvatanje nije. Istina je da ta sloboda nekada postane teret. Pa opet, koliko li je samo na svetu žena koje bi sve dale za slobodu koju mi danas i ovde imamo. Međutim, ne treba ni da odemo u drugu krajnost, i da se uzoholimo zbog toga, pa da glumatamo kako nam niko ne treba jer smo eto jake i sve možemo same. Naravno da nam treba.

Samo ne po svaku cenu.

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *