Hraniš li strah, ili hraniš nadu?

  -Um je mesto za sebe jer u sebi može da stvori raj od pakla i od pakla raj – napisao je John Milton.

Odlična rečenica za situaciju sa koronom, i razlog zašto ova naslovna fotografija. A da bih vam je obrazložila, vratiću se 25 godina unazad. Možda sam već negde ovu priču napisala na blogu, ali u ovom novom kontekstu verujem da će drugačije zvučati, čak i da jesam.

Bila sam u bolnici, trebalo je da mi izvade bubreg. Ja sam u tom periodu bila u aktivnoj duhovnoj fazi. Svakodnevno sam čitala Sveto pismo i imala prilično snažnu veru u Boga. Zato se nisam plašila. Umesto toga, bila sam vedrog duha i širila oko sebe dobro raspoloženje. Želela sam da pomognem ljudima na čijim sam licima čitala strah. Tešila sam ih. Govorila im da će sve biti  redu. Lekari i sestre su prema meni bili divni. Nisam im dosađivala, zanovetala. Slušala sam svakodnevno ko je koliko novca dao kojem doktoru, ko je novac tražio. Meni niko nikad niti je potražio novac, niti sam ga nekom dala. Imala sam isti tretman kao i oni koji jesu. Da, bila si vrlo mlada, reći će neko, dovoljno da se probudi ljudskost u ljudima, ali ja mislim da nije bilo samo to u pitanju. Bila sam vedra i nasmejana u takvoj jednoj situaciji koja uopšte nije bezazlena, i prosto sam im prijala u onom mračnom svakodnevnom okruženju. To je tako prirodno i normalno.

Zašto vam sve ovo pišem.

Jer smo se kolektivno suočili sa situacijom koja nije bezazlena i u kojoj po prirodi stvari ljudi osećaju strah. Taj strah se nemilice hrani sa svih strana, jer se dobro prodaje. Pogledajte samo naslove po novinama i portalima. Nikada nisu bili suroviji. Nikada nisu dublje gađali u vašu potrebu da preživite. I sada više uopšte nije važno da li iza cele priče stoji nekoliko ljudi koji su sve ovo smislili, ili je puki splet događaja. Važno je kako svako od nas reaguje u datoj situaciji, jer je ona takva kakva je. Pitanje od milion dolara jeste: kakvi smo mi u njoj?

Priznajem da sam u početku sama nedovoljno ozbiljno shvatala celu priču. U onom prvom naletu prvog talasa odlazila sam u prodavnicu bez maske, niti sam je nosila u autobusu, jer realno nisam verovala da te maske imaju neki značaj, ni funkciju. Ni sada ne verujem, bar kad su u pitanju ove maske kod kojih duva sa svih strana, a koje nosi  95% ljudi, pa masku ipak nosim. Ne zbog sebe. Zbog drugih. I to ne samo zato što verujem da možda mogu nekog da zarazim, još manje zato što mogu da se zarazim ja, već iz nekih drugih razloga za koje mislim da su važni, a do toga sam došla nakon dve situacije.

Prva je kada je jedna starija žena sa negodovanjem prokomentarisala to što ne nosim masku u autobusu, a druga je kada sam čula komentar žene koja je u komšijskoj prodavnici  grdila ljude koji su ulazili bez maske.

– Da vi imate dete koje svakodnevno radi sa bolesnima, onda pi pazili.

I tada sam shvatila da se ovde uopšte ne radi o tome u šta ja verujem. Ne radi se o mom ličnom životu u koji niko nema prava da se meša. Ovde se radi o zajednici, o kolektivu. A tu je važno šta veruju i drugi.

Potpuno mi je jasno da ljudi koji pozivaju da se maske ne nose mogu da budu u pravu sa svojim razlozima. Da upozoravaju ljude da shvate da se dešava nešto jako čudno. Međutim, žao mi je što ne vide da to neće dovesti do buđenja svesti, dovešće samo do revolta, besa i što je najgore, još više će pojačati strah kod onih koji misle da masku treba nositi.

Kad sam to shvatila, odlučila sam da masku nosim bez obzira u šta verujem. Prosto, ne želim da ljudima koji su već dovoljno izloženi lavini straha, ja dodajem još. I tako me savršeno zabole uvo što će neko reći da sam ovca, ili da sam glupa, ili da podržavam vladajući režim jer im verujem kad kažu da se trebaju nositi maske. Masku ću da nosim, jer ne želim da hranim nečiji strah. Tačka.

A kad smo kod straha, da se vratim na onu priču sa početka posta, iz bolnice. To je bilo i ostalo jedno od najfascinantnijih iskustava u mom životu, jer mi sećanje na taj period pričinjava prijatne uspomene, što je potpuno nelogično. I to je očigledan dokaz da naše iskustvo života ne zavisi od okolnosti, nego od toga kako mi te okolnosti posmatramo (Um je mesto za sebe….). A da bismo okolnosti, koje nisu ni malo prijatne, mogli da posmatramo bez straha i kao priliku za lični i duhovni rast, važna je vera. Mi možemo da imamo filozofske rasprave o veri do mile volje, ali u stvarnom životu, ona se vidi tek u ozbiljnim životnim situacijama i krizama. Koliko verujemo da smo deo nečeg mnogo većeg nego što smo mi sami. Jer ako verujemo, tada strah neće imati prostora za rast. Jer smo deo nečega što je mnogo veće od tog straha.

Um je mesto za sebe. Čime ga punimo? Naslovima čija svrha nije da vam učini nešto dobro u životu, več je jedini razlog njihovog postojanja da na njih kliknete. A onda da se na vas istrese nova vreća strahota. I tako, iz naslova u naslov, iz loše vesti u novu lošu vest, iz barice staha u reku straha, iz reke u more, dok se ne nađemo u okeanu pred kojim više nemamo nikakve šanse.

I zato bih umesto bojkota maski pozvala na bojkot svih loših vesti kojima vas zatrpavaju. Umesto toga, posvetite se nekome koga volite i nečemu što volite. Gajite ljubav, opet ću ja, jer tamo gde živi prava ljubav, strah ne opstaje.

A za vas koji verujete, samo da vas podsetim na reči iz Svetog pisma, koje su mene nebrojeno puta u životu ohrabrile, iz knjige proroka Isaije:

„Ne boj se, jer te otkupih, pozvah te po imenu tvom; moj si. Kad pođeš preko vode, ja ću biti s tobom, ili preko reka, neće te potopiti; kad prođeš kroz oganj, nećeš izgoreti, i neće te plamen opaliti.“

Do sada sam se uverila da su ove reči tačne, toliko sam puta bila zaštićena. I ovde ne mislim na žaštitu od virusa, nekoga, nečega, reke, vatre. Mislim na zaštitu od emocija protiv kojih ne znaš kako da se boriš, od osećaja nemoći i beznađa. A kada nas takve emociju spopadnu, tada nam nikakav virus više i nije potreban da bismo bili savladani. Nakon ove pandemije biće mnogo ljudi koji su ostali netaknuti korona virusom, ali su uništeni virusom straha, teskobe i neizvesnosti. I biće onih koji su imali koronu, a da je nisu ni osetili. Biće raznih situacija. Ali kroz svaku od njih idemo dan po dan. A u svakom danu imamo mogućnost da odlučimo čemu ćemo pokloniti svoje vreme i čime ćemo ispuniti svoj um. Toliko je divnih stvari koje mogu ispuniti dan, a da to nisu vesti, niti beskrajno skrolovanje društvenim mrežama.

Ovo će proći.

Kakvi mi ćemo ostati posle toga?

Unesite lepotu u svoj dan. Nemojte hraniti strah. Ovo će proći, a za sve te lepe stvari koje će nas posle sačekati, treba da ostanemo normalni i spremni. Pa hajde da se spremamo već sad.

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *