Oduvek me privlačila arapska kultura. Ne znam šta je razlog. Jedna moja koleginica je pretpostavila da sam verovatno u nekom prethodnom životu bila u haremu. Pošto nisam sigurna kako ide to sa reinkarnacijom, i da li uopšte ide, sklonija sam da pomislim kako je razlog nešto drugo. Kada smo sestra i ja bile male, tata nam je čitao priče iz ” Hiljadu i jedne noći”. Priče su za mene bile fascinantne i moj dečji um je stvarao nebrojene slike koje su iz priča izvirale. Međutim, pojavio se mali problem. Šeherazada je bila jedna, a nas je bilo dve. Zbog toga je tata morao da izmisli još jedan lik, kako bi obe devojčice mogle da imaju samo svoju junakinju. I tako se rodila Dunjazada. Doduše, uvek mi je bio malo čudan ton dok je tata “čitao” taj deo sa Dunjazadom, ali nisam se previše pitala zbog čega je to tako. Priče su me opijale i prijalo mi je da ih slušam.
Kada sam mnogo kasnije došla u Tunis na letovanje, a to je bila moja prva poseta jednoj arapskoj zemlji, sve mi je izgledalo kao da sam ja tu nekada već bila. Nisu mi bila strana ni ona njihova slova, ni tradicionalna odeća, niti jezik. Samo sam uživala, ne sluteći da će moja sledeća destinacija tog tipa biti zanimljivi Abu Dhabi. O Emiratima sam slušala mnogo, od dragih ljudi koji su tamo bili. Nekako je sve zvučalo previše fascinirajuće da bih i ja time bila fascinirana. Da pojasnim: slušala sam o velikom bogatstvu, gledala zadivljujuće fotografije zgrada, sjaj, sjaj i blještavilo, a ja sam iz nekog razloga uvek bila ravnodušna prema takvim stvarima posmatrajući ih kao formu bez sadržine. Znajući do koje mere predrasude mogu biti štetne, jer kad ih imamo prvo nam treba ogromna energija da ih se oslobodimo, pa tek onda postajemo spremni za iskustva koja nas zaista vode napred, pokušala sam da ignorišem sopstveni “šta me briga za vaše pare” stav i da ostanem sasvim otvorena za lepe stvari sa kojima ću se tamo sresti. I tako sam na kraju bila u poziciji da posmatram, potpuno nepristrasno i da stvaram prve utiske koji su u velikoj meri podloga za sve ono što se konstruiše kasnije. U glavi, naravno, pri čemu su početne zablude kojima smo svi skloni – uračunate.
Prvo što mi je privuklo pažnju još na aerodromu su žene u abajama. Na momenat su mi se učinile zastrašujuće, onako u crnom, samo sa prorezima za oči kao malim puškarnicama kroz koje te streljaju pogledom. A možda te gledaju i sasvim prijateljski, samo što to naše nenaviklo oko teško može da razazna. Čudno je. One pokriju sve, ostave oči. Mi uglavnom dosta toga otkrijemo, ali oči sakrijemo iza tamnih naočara. Ništa mi nije jasno ko je tu šta sakrio, a šta otkrio.
A onda Dubai, svetla, ali baš besni automobili i vazduh u maju kao vazduh u vrelo leto kod nas. Noć se već prilično ugnjezdila u zalivu, a mene je na putu za Itaku čekao novi grad sa svojim mirisima i začinima.
