Postoje dve vrste sreće.

Jedna počne rano, sva je od mladosti i rasipa se u obilju. Ona se sama sebi podrazumeva, lakomislena je. Veruje da će trajati večno i najuverljivija je pre nego što upozna teškoće. Kasnije kada dođe, uvek za sobom na debelom lancu vuče strah. Neki ljudi ovu sreću nikada ne dožive. Neki kroz život upoznaju samo nju i doživljavaju je kao varljivog, nepouzdanog i ćudljivog gosta jer nikada ne znaju kada će doći, ni kada će otići.

Druga sreća dolazi mnogo kasnije, kada teškoće prođu. Stiče se polako, meri na grame i čuva se svako zrno. Ne zavisi od trenutka, ona je sama trenutak koji sam za sebe uvek ostaje i ništa je iz njega ne može pomeriti. Satkana je od iskustava, glancana je nedaćama, često osuđena od strane neupućenih.I nju neki ljudi nikada ne dožive. A opet, neko doživi samo nju.

Ima ljudi koji upoznaju obe. Retki su.

Ima onih koji ne dožive ni jednu od njih. Tužni su.

Između ove dve sreće, sem imena, malo je zajedničkog. Prva je ushićenje, druga tihovanje. Prva se plaši teškoća, druga je izrasla na njima i ne mogu joj ništa. Prva ima godine ispred sebe koje velikodušno deli prolaznicima. Druga je oprezna jer je najviše vremena iza nje, a ono što je preostalo poklanja samo onima koji su utkani u nju. I hrabra, jer ne dopušta prisustvo onima koji je ugrožavaju.

Prva je shvaćena, druga često nije.

Prvoj se lako prašta, drugoj lako zamera.

Prva je okolnost, druga je izbor.