U moru novih značenja starih termina sa kojima se suočavam u Emiratima našao se i jedan pomalo zanemaren i zaboravljen: šetnja. Iako je šetnja u svojoj suštini zapravo hodanje – hodanja radi, ona ima svoje dublje značenje koje malo starija generacija dobro poznaje. Prvi izlasci, prvi leptirići u stomaku, prvi pogledi na nekog bitnog ko dolazi iz suprotnog pravca i ko se pravi da te ne vidi, sve se dešavalo u hodu. Često na strogo obeleženoj teritoriji, poznatoj kao korzo. Koliko je to hodanje bilo važno govori i čuvena rečenica: Hoćeš da pođeš sa mnom? I premda bi neupućeni pripadnik novije generacije najverovatnije upitao: A gde? Oni stariji dobro znaju da je to bio najneposredniji način da stekneš devojku.
E onda je korzo nestao, hodanje se pretvorilo u smuvavanje, a šetnja je dobila neka drugačija značenja. Počelo se šetati rekreacije radi jer nas je tehnološki razvoj odviše svezao za stolicu i auto, pa se iskonska ljudska potreba za kretanjem manifestovala u ovoj, ne baš svima omiljenoj formi. Osim toga, šetnja zahteva vreme i možda je baš zbog toga sve manje aktuelna, jer danas i kada svega ima, vremena fali.
Sebe ne bih smestila u pasionirane ljubitelje šetnje, ali blizina neke lepe prirode uvek bi me podstakla da prošetam i uživam u okruženju. Dok sam živela u Beogradu nisam imala auto, pa bi mi trka sa autobusa na autobus bila sasvim dovoljna i po pitanju rekreacije, a i po pitanju šetnje. Osim kada bih se našla u blizini reka, one su me uvek očaravale.
Najviše sam volela da šetam kada negde otputujem, tada bih neka nova mesta koja posećujem prvi put najbolje savladala ako ih premerim sopstvenim koracima. U to ime, radovala sam unapred šetnjama koje me očekuju na novoj destinaciji.
Kada sam stigla i videla da ovde ne mogu da odem do prodavnice „na ćošku“ i da je prvi supermarket na 2km od mesta gde stanujemo, predložila sam mom mužu jednu laganu večernju šetnju do tog supermarketa, tek da vidim koliko vremena treba peške do tamo, pa da spojim lepo i korisno – prošetam u nabavku. Osim toga, zašto nas dvoje ne bismo uživali u lepoj šetnji za divnih večeri. I kao što detetu u julu mesecu teško da možeš uskratiti sladoled, tako je novopridošlom radoznalom čeljadetu teško bilo uskratiti jednu malu šetnjicu od par kilometara. Sreća, pa baše veče. Sparno i pretoplo iako se leto još ni blizu nije razbaškarilo. Prva stvar koja me zbunila jeste – nigde trotoara. Lepo je to ušoreno, ali trotoara – nigde. Za tih tri i kusur sata koliko je trajala naša šetnja, uz mali drink-odmor, u dva navrata smo sreli ljude. Jedna grupica muškaraca je hodala, a druga koju smo sreli malo kasnije je stajala na ulici, pretpostavljam da tu žive, prema tome nisu šetali. Tako da na kraju imamo situaciju da smo za sve to vreme samo jednom sreli ljude koji hodaju, ali ni oni nisu šetali, delovali su kao da negde idu sa nekim ciljem. Znači, bez onog s noge na nogu, karakteristično za šetače. Pritom usput nije bilo ni jednog jedinog drvceta. Samo mi je palo na pamet kako bi to izgledalo da sam se zaputila sama usred bela dana, onako cestom, kad užeže, bez mrve hladovine. I tu se završila moja želja za šetnjom, bar što se tiče komšiluka i peške nabavke.
Pošto ja nisam neko ko tako lako odustaje, niti uzima stvari zdravo za gotovo, to sa šetnjom je moralo da se istera na čistac. Neće oni meni nemaju trotoare. I nađem solomonsko rešenje kroz pitanje koje sam sebi uputila: na kom mestu može da se šeta bar dva sata, da nema vlage koja davi i vrućine koja ubija, a da je predviđeno za hodanje i ima živih ljudi. Pa naravno – šoping molovi. Odgovor na ovo pitanje sam dobila posle aktivnog obilaska jednog povećeg šoping mola, nakon koga sam osetila prijatan umor karakterističan za duge šetnje. To je to! Eto meni rekreacije. I što je najvažnije, uopšte mi šoping molovi više ne idu na živce kao pre. Obiđem sve nivoe, poneko klizalište, akvarijum, prodavnice sa brendiranom i nebrendiranom robom, sa dečjim oduševljenjem svratim na mesta na kojima se prodaje posuđe i trista čuda za kuhinju i obavezno bar jednom zalutam. Puna tura uopšte ne podrazumeva trošenje, da se razumemo, ali zato podrazumeva kondiciju koju ponovo počinjem da stičem.
Zaključak za ovaj put: ništa u životu ne treba uzimati zdravo za gotovo, a sa predrasudama se uvek treba obračunati. Moji prijatelji dobro znaju koliko sam u Beogradu zazirala od Ušća i Delta sitija. A vidi me sad. Da, uvek nas naše sopstvene reči posle mnogo vremena sačekaju baš na onom mestu gde bismo najmanje želeli da ih vidimo. Ali ja bar priznam, pa mi se pola prašta.
Nego, mogla bih da priznam još jedared, pa da mi se oprosti i druga polovina, to jest skroz.
