Kada su svi drugi glasni, a tebe niko ne čuje, ne preostaje ti ništa drugo nego da svoju priču oćutiš. Možda te neko prepozna po tišini. Ako te prepozna, taj neko je – introvert kao i ti.

Pre izvesnog vremena, sasvim slučajno za one koji u slučajnosti veruju, naišla sam na kratki strip koji je postavila jedna moja mlada fejsbuk prijateljica, a govori o devojčici, zatim devojci koja je introvert. Toliko sam se u priči prepoznala da sam je odmah podelila, ali priča me nakon toga nije ostavljala na miru. Počela sam da tragam po internetu za dubljim značenjem ove reči, koju sam vrlo retko upotrebljavala kako bih opisala sebe, samo retkim osobama za koje sam znala da će razumeti o čemu pričam. Malo širem krugu govorila sam kako sam donekle nedruštvena, jer mi ono „introvert“ malo zazvuči kao dijagnoza. I to sam počela tek pre koju godinu, kada sam glasno i jasno odlučila da ću prihvatiti sebe takvu kakva sam, pa koliko god da nisam po meri ostalih, a kako su stvari stajale, ni po svojoj ličnoj. To je bila revolucionarna odluka sa odličnim uticajem na moj lični razvoj, pobeda koju sam izvojevala nad željom da se prilagodim, ali još uvek nisam mogla da razumem ZAŠTO sam takva. Ovo istraživanje me dovelo do odgovora i donelo jedno novo, oslobađajuće osećanje uz spoznaju da pripadam armiji ljudi koji su takvi kao ja, samo ih je teško prepoznati jer iskreno nastoje da se uklope u svet koji je skrojen po meri ekstrovertnih. Sve je prilagođeno njima i ako si kojim slučajem drugačiji, štrčiš. A meni je malo dosadilo da štrčim, moram da priznam, jer sam celog života štrčala po mnogo osnova. I onda u želji da pripadaš grupi, da budeš prihvaćen, sakrivaš tu svoju različitost kao da je fleka na majici.

U traganju sam naletela na članak koji je letos objavljen u Haffington postu koji je, izraženo kroz brojeve u naslovu dao 23 znaka koja upućuju „da ste prikriveni introvert“. Čitala sam pažljivo, jedan po jedan i prepoznala se u tačno 21,5. Zašto pola, to ću posle, a onaj jedan ceo koji su omanuli u mom slučaju kaže da „vam je partner ekstrovert“ jer se suprotnosti privlače i to je navodno dobro jer ekstrovertni deo para uvek bude taj koji onog introvernog izvlači iz njegove ljušture u spoljni svet. E u mom slučaju se nije pokazalo tako, volim što smo oboje slični i ni slučajno ne mogu sebe da zamislim u ove slavske dane kako sa svojom ekstrovertnom polovinom idem na tri slave dnevno, tri dana zaredom. A o čestim svadbama, rođendanima, krštenjima, roštiljima u širokom društvu da i ne govorim.

Može zazvučati da sam celu stvar previše ozbiljno shvatila. Površno gledajući, introvertna osoba je samo malo povučenija, živi u nekom svom svetu i to je to. Ali nije tako. To je nešto na šta ljudi usmere fokus jer su to u stanju da zapaze, a to je samo mali aspekt introvertnih ličnosti kod kojih ova odlika temperamenta ima uticaja na sve sfere života. Iako se na ovu temu diskutuje mnogo više nego ranije, još uvek vlada ogromno nerazumevanje. U prilog tome govori podatak da je 2010. godine Američko udruženje psihijatara razmatralo mogućnost da „introvertnu ličnost“ klasifikuje kao poremećaj. Dakle, nije samo meni zazvučalo kao dijagnoza, ali mislim da bi bilo zaista previše da nam uvedu terapiju zato što se ne uklapamo u većinu. Bilo bi surovo i nepravedno. I bilo bi nas stvarno mnogo za lečenje. A možda u tome i jeste caka. Ne kaže se uzalud da je medicina zaista napredovala – za svaki lek izmišljena je bolest.

 I zbog toga se sve više ovakvih kao ja oglašava kako bi ukazali šta zaista znači „živeti tih život u bučnom svetu“. Stavke iz navedenog članka to odlično opisuju.

Introvert u 23 tačke

 1. Obično ćaskanje je izuzetno opterećujuće. Introverti imaju fobiju kada su u pitanju mali, površni razgovori tako prisutni svuda oko nas jer to kod njih izaziva osećaj anksioznosti, čak i neprijatnosti. Eto zašto sam stalno na off na fejsbuk ćaskanju i zašto retko komentarišem po fejsbuku i blogovima.

 2. Ideš na zabave, ali ne upoznaješ ljude. Ako si introvert, ponekad ti prija da odeš na zabavu ili druženje, ali razlog tome sigurno nije upoznavanje novih ljudi. Introvert tamo vreme provodi sa poznatim ljudima, među kojima se oseća prijatno. Ako i upozna nekog novog – odlično. Ali to nije razlog zašto je tu.

 3. Često se u gužvi osećaš usamljeno. Ono kad se usred nekih društvenih događaja osećaš kao totalni autsajder.

4. Networking izaziva osećaj da se foliraš. Upoznavanje ljudi sa ciljem da bi svako od tih poznanastava moglo da ima dobar efekat na tvoju karijeru i da se nikad ne zna kada će ti neko zatrebati, za introverta je odraz neiskrenosti, jer teži autentičnosti u svojim interakcijama.

5. Okarakterisan si kao „too intense“. Naporan, previše ideš u dubinu, drugim rečima previše se baviš smislom života i mogao bi malo da oladiš. Nisu svi raspoloženi za filozofske rasprave.

6. Lako te izbace iz koloseka pa očas upadneš u stanje rastrojenosti. Ovo mi je tako poznato. Za razliku od ekstrovertnih koji lako zapadnu u stanje dosade ako rade neki monoton posao, ili ako nemaju šta da rade, introvertni se u situacijama kada previše stimulacije dolazi spolja osećaju rastrojeno i zbog toga im prija mirno okruženje i ne vole da ih se prekida u onome što rade. Još jedan razlog zašto mi je ćaskanje na fejsbuku na off.

7. Pauze i odmor za tebe ne znače i neproduktivnost. Jedna od elementarnih osobina introvertnih je da im je neophodno vreme da se osame i napune baterije. I dok ekstrovertima može zvučati neviđeno dosadno da provedu ceo dan kod kuće u pidžami, čitajući i solo pijući kafu, introvertima je to i neophodnost i zadovoljstvo. Moja drugarica Ljubica (tipičan ekstrovert) nikada nije mogla da se načudi mojoj neskrivenoj radosti pred slobodan vikend kada kažem: kupila sam sve što mi treba za naredna dva dana, ne izlazim nigde do ponedeljka – uz najblaženiji osmeh na licu.

8. Govor pred 500 ljudi manje je stresan nego kada se nakon govora sa tim ljudima treba malo i družiti. I ovo je tačno od reči do reči, bar u mom slučaju. Pričala sam bez treme pred ljudima, pred kamerom, ali kad dođe vreme za interakciju, najviše volim da me nema.

9. U prevozu uvek sedneš negde na kraj, ne u sredinu. Kada je god moguće, introverti nastoje da ne budu okruženi ljudima sa svih strana. E ovo je bilo pravo u metu. Ako postoji najćoškiji ćošak, ja ću da budem u njemu. Zahvaljujući tome, upoznala sam moju drugaricu Jelenu. Nikada pre nje nisam srela nekog ko mi je toliko sličan. I zato se nas dve sjajno razumemo. A susret se dogodio ovako: bila sam na letovanju u Tunisu, sama. Negde na polovini letovanja išli smo na jednodnevni izlet u grad Tunis, pa smo imali organizovan ručak u restoranu. Kada sam stavila hranu na tanjir, krenula sam da nađem neko osamljeno mesto. Stolovi su bili prislonjeni uz zid, a sa svake strane stola bilo je najmanje 5 slobodnih mesta. Ja sam otišla skroz do zida i zauzela poziciju. Onda je došla Jelena, vođena istom logikom i sela preko puta mene. Jede ona, jedem ja.

– Baš bih mogla sad malo i da se družim, pomislim u sebi.

Posle sam saznala šta je u isto vreme razmišljala Jelena:

– Da ova preko puta samo zna da sam nutricionista, a da pojma nemam šta mi je na tanjiru.

I eto. Reč po reč, dođosmo do toga da smo u istoj školi, ona završila drugu, a ja prvu godinu. A baš nikoga iz te generacije nisam znala, ona je bila prva koju sam upoznala i to usred Tunisa. I to je bila samo jedna od mnogih sličnosti koje smo tokom razgovora otkrile. Obožavam ovakav splet okolnosti, naročito kada mi donese dobrog prijatelja.

1o. Počinješ da se gasiš nakon aktivnosti koje su trajale predugo. Shut down. Kraj. Zato najbolje funkcionišem ujutru, a ništa što zahteva koncentraciju ne ostavljam za veče.

11. U vezi si sa ekstrovertom. Nisam, i to sam objasnila. Ona jedina tačka u kojoj se nisam prepoznala.

12. Radije ćeš da budeš stručnjak u jednoj oblasti, nego da pokušavaš da radiš mnogo stvari odjednom. Ovo je opet ono da ideš u dubinu, što ne možeš ako se bakćeš sa mnogo stvari. Stručnjaci kažu da je to stvar fiziologije mozga karakteristične za introverte, koja im omogućava da razmišljaju i fokusiraju se na jednu stvar, pa su usmereni ka intenzivnom istraživanju, što vodi i razvoju stručnosti.

13. Izbegavaš bilo kakve šou programe koji uključuju učešće publike. Sećam se da je bilo prilika, doduše nisu bili šou programi, ali su one situacije kada prozovu nekog iz publike. Uvek sam molila boga da ne prozovu mene. Ili kako u tekstu kažu: zaista, može li nešto biti više zastarašujuće?

14. Ne podigneš slušalicu čak ni kada vidiš da zovu prijatelji. Možda ne odmah, ali čim se psihički pripremiš za razgovor, uzvratiš poziv. Jedna od autorki na temu introvercije kaže: „Za mene, zvonjava telefona je kao da mi neko iskoči iz ormara i kaže BUUUUUU“. Volim da imam dug i lep razgovor telefonom sa nekim ko mi je prijatelj, sve dok taj poziv nije s neba pa u rebra“ što bi bio moj vrlo slobodan prevod.

 Ovde je ono pola, i zašto je 21,5. Naime, uvek se javim na telefon, koliko god da mi nije do razgovora, ali zaista mi je poznat taj osećaj kad zazvoni, a nije mi do priče. To BUUUUUUU.

 15. Primetiš detalje koje drugi ne vide. Istraživanja su pokazala veću aktivnost mozga prilikom obrade vizuelnih informaciija kod introvernih nego kod ekstrovertnih, što im daje fini osećaj za detalje koji drugima često promaknu.

16. Konstantno vodiš unutrašnji monolog. Toliko sam se napričala sa svima u sebi, da nije čudo kad mi ne ostane ni snage ni volje za priču uživo.

 17. Imaš nizak krvni pritisak. Nakon što sam se obračunala sa onim visokim, ostao mi nizak, tako da je i ovo tačno.

 18. Još od dvadesete te zovu „starom dušom“. Hoće reći da još kao vrlo mlad ispadneš vrlo pametan. Kako introverti obrade mnogo informacija koje prime, a razmišljaju pre nego što nešto kažu, ostavljaju utisak da su mudri. Prilično su analitični, mnogo misle, pa onda tako ispadne.

 19. Atmosfera te ne „podiže“. Drugim rečima, nisi tip za žurke i to je naučno potvrđeno. Ekstroverti i introverti se drastično razlikuju po načinu na koji njihov mozak procesuira iskustva putem centra za nagradu. Ovo je demonstrirano tako što je grupi ekstro i intro dat Ritalin, lek koji podstiče lučenje dopamina, a inače se koristi u terapiji ADHD. Otkrili su da su ekstroverti bili skloni da povežu osećaj euforije izazvan naletom dopamina sa okruženjem u kojem su se nalazili. Kod introvertnih je to naprosto izostalo, jer se kod njih centar za nagradu ne aktivira pod uticajem okruženja, već daleko jače reaguje na unutrašnje signale.

Moram da dodam da je ovo posebno traumatičan deo. Užasan je osećaj kad se nađeš na mestu na kom se svi ludilo dobro provode, a ti stojiš bez ijednog osećaja koji bi ličio na zadovoljstvo i sa samo jednim pitanjem: A kad će ovo da se završi?

 20. Sagledavaš širu sliku. Kada je opisivao način na koji introverti razmišljaju, Jung je objasnio da su mnogo više zainteresovani za ideju i sliku u celini, nego za činjenice i detalje. Iako sasvim dobro završavaju i zadatke koji uključuju detalje, ipak im um više teži ka apstraktnom.

 21. Kažu ti da „izađeš iz ljušture“. Mnoga introvertna deca počnu da veruju kako sa njima nešto nije u redu zato što su ćutljiviji i manje asertivni od njihovih vršnjaka i često im se kaže da „izađu iz ljušture“ i da budu aktivniji na času.

 22. Pisac si. Introverti često daleko bolje komuniciraju putem pisane reči nego licem u lice i mnogi među njima su pisci. Ovde bih dodala da je mnogo naučnika i umetnika iz svih oblasti među introvertima, koji su čovečanstvu ostavili divna dela u amanet. Naprosto, to je način kojim se najbolje izraze.

 23. Smenjuju se faze posla i osamljenosti sa fazama društvenog života. I ovo mi je poznato. Navodi se da introverti imaju periode kada se aktivno druže, ali da dođe trenutak kada požele da se vrate u osamu i napune baterije.

Pogrešni zaključci

O introvertima kruže i razne zablude, pa se tako misli da ne vole da pričaju, da su stidljivi, da uvek hoće da budu sami, da su malko uvrnuti i da mogu da se promene, pa da postanu ekstroverti. Dve zablude koje su mi najbesmislenije jesu da introverti ne vole ljude i da ne umeju da uživaju.

Verovanje da introverti ne vole ljude je možda i najgrublje tumačenje koje potiče iz nerazumevanja prirode ovog dela populacije. Naravno da se može naći i poneki mizantrop, ali ne vidim zašto bi to bio više slučaj sa introvertima nego ekstrovertima. Što se uživanja tiče, još kako umeju da mu se prepuste, samo što introverti uživaju na potpuno drugačiji način, teže razumljiv ekstrovertnoj većini. Kada razmišljam o ovome, setim se scene iz filma „Jedi, moli, voli“ kada je Elizabet u Italiji, a jedan Italijan im objašnjava kako Amerikanci uopšte ne umeju da uživaju, pa kaže otpilike ovako: „Vi umete da se zabavljate, ali ne umete da uživate“. I tu sam odmah prepoznala sebe, samo u kontra situaciji. Ja savršeno umem da uživam, ali da se zabavljam na način koji će većina podrezumevati kao zabavu, to stvarno ne znam. Svaki pokušaj da nas neko (ili čak mi sami) načini veselim ćeretalima u nepoznatom društvu samo će stvoriti novu frustraciju i zato bolje ne pokušavati. Kada su u pitanju poznati ljudi, među kojima se osećamo lepo i prihvaćeno, postajemo neprepoznaljivi. Veseli i opušteni. I onda se upravo ovi ljudi, koju poznaju tu našu stranu manje očiglednu ostalima, najviše čude kada se podesimo na off u nekom većem društvu.

Nije lako, da se razumemo. Poprilično smo nevidljivi i teško da će se bilo ko baviti našom prirodom. I možda više nego ikada ranije jasno mi je zašto sam kao tinejdžer izabrala moto, koji sam otkrila na omotu neke LP ploče, ne sećam se koje, a zatim krupnim slovima napisala na svojoj srednjoškolskoj torbi (jer je tada bilo in da na torbi od platna napišeš imena muzičara koje slušaš i poneku rečenicu koja ti je važna). Taj moto je glasio:

Tvrdite da postoji jedan svet.

Ja kažem dva: jedan moj, a onaj drugi podelite vi među sobom.

Ja svoj ne dam.

 Sada, tri decenije kasnije, moram priznati da svoj svet i dalje držim čvrsto. Ali to je sada jedan sasvim drugačiji svet, zreo i uređen za razliku od buntovnog tinejdžerskog. Ne dopuštam u njemu zlu misao, budno stražarim nad svime što u tom svetu raste, a trudim se da raste samo ono što donosi dobar rod. Možda baš zato imam dobre ljude oko sebe. I dok neumorno ronim po tom svetu, ne napušta me jedna misao. Da ću u njemu izroniti biser, a onda ga podeliti sa svima da u njemu uživaju. To bi bio moj prilog velikoj porodici svih ljudi, jer u zbiru svi osećamo i radost i tugu, kao i potrebu da budemo voljeni i prihvaćeni. I svi u toj porodici treba da negujemo svest o različitosti svakog od nas i da pokušamo da je razumemo i da se tom različitošću obogatimo.

O tome je na ovom predavanju divno govorila Susan Cain.