Što je dobro kad znaš lepo da pričaš. Uvek sam mislila kako sam posebno srećna zato što umem vešto da izrazim neku svoju misao, pa po potrebi. Nekad vezem li vezem, a nekad sažmem u jednu rečenicu i završim priču u trenutku. Tvit pre tvitera. Sećam se dobro da sam u osnovnoj školi, kad nešto ne znam najbolje, najviše volela da odgovaram usmeno. Pričam li pričam, a znam tri rečenice koje ispričam na dvadeset načina.

Tu sam shvatila koliko je rečitost važna stvar u životu, pa sam je razvijala, što u usmenoj, što u pisanoj formi. To je išlo dotle da sam dve godine života zarađivala kao „tekstopisac“ jer su u to vreme tako upisivali kopirajterski posao, bar tamo gde sam ja radila.

Mnogo je dobar osećaj kada vladaš rečima. Kada umeš lepo da se igraš njima i da ti je sasvim svejedno ko ti je sagovornik jer ćeš sa svakim umeti da razgovaraš onako kako potreba nalaže.

Cvrc.

Dok se ne preseliš tamo gde nema tvog maternjeg jezika.

Sasvim sam bila opuštena pre dolaska u Emirate jer sam znala da je moje znanje engleskog pristojno, a da ću ga vremenom usavršiti i nisam se mnogo cimala oko toga. Samo, previdela sam jednu stvar. Nije isto kao kad kupuješ dve kile paradajza u Grčkoj i kao kad te intervjuiše rekruiter za posao u VIP porodici u Dubaiju. I tad me uhvatila panika.

Posao nisam dobila, mislim ponajpre zato što nemam dovoljno iskustva kao nutricionista. U stvari to oni tako misle, nema pojma Amerikanka Luiza šta ja sve znam. Al’ ne znam da joj kažem šta sve znam. Nije moj jezik. A ovaj engleski mi se svezao nešto u čvor hoću da puknem od glagolskih vremena, priloga i predloga, određenih i neodređenih članova. Gde nestade ona moja rečitost? Pa još ću da ispadnem glupa u društvu samo zato što se reč koju inače znam napravi blesava pa neće da izađe kad je zovnem. Sakrije se beštija, ne mogu u trenutku da je nađem, još mi podmetne neku drugu koja nema blage veze, a kad trenutak prođe samo išeta napolje cereći se bezobrazno znajući da je sad kasno.

I to sa engleskim je sada postala sasvim ozbiljna stvar. Mogu ja da čitam satima tekstove na engleskom i da ih odlično razumem, da prevodim bez greške na srpski, ništa mi to ne vredi kad ga ne pričam i ne vežbam uživo, onako kako se jezik najbolje uči. To što živim u državi u kojoj engleski nije maternji jezik još mi otežava stvari. Jer i kad sam u prilici da komuniciram sa ljudima, prava je ume(t)šnost sve njih razumeti. Indijce, na primer, ništa ne razumem. Imaju tako neku čudnu melodiku dok pričaju da nemaš pojma da čovek priča engleski dok dobro ne načuljiš uši pa tu i tamo razumeš poneku reč. Gledam ove ljude što dugo žive ovde, pa sve ih razumeju. Ja ništa.

Sedim tako pre neko veče u jednom društvancetu, ima nas sa svih strana. Indijac je mnogo fin dečko, ali ništa ga ne razumeh.  A sve uredno klimam glavom, kao znam šta priča. Ostale sam dobro razumela, a kako su oni mene, ne bih da pitam. Umesto toga, upitam Filipinku koja je sedela pored mene čime se bavi, a ona mi kaže da je ….. Pisac !!! Pisac na jeziku koji nije njen maternji! Skroz sam se ubedačila. Jer ako od nečeg nemam vajde ovde, onda nemam od pisanja i džaba mi da ga upišem u veštine kad to ne važi za engleski. Potrčah da joj kažem kako i ja pišem, ali avaj kud potrčah, samo sam se saplela u objašnjavanju šta ja to pišem.

Znam da ću jednog dana da se smejem kada budem čitala ovaj post. I verovatno ću ga uspešno prepričati nekoj svojoj budućoj koleginici na savršeno tečnom engleskom. Ali do tada me čeka borba žestoka. Rat sa dvanaest glagolskih vremena. Borba sa prilozima. Mislim, engleskim. Oni u tanjiru mi mnogo bolje idu. Pa predlozi. Ma umem ja da predlažem još kako, ali mi se predloženi predlozi ne uvažavaju. I jako sam lepo razgraničila određene i neodređene članove u svom životu. Al’ to se ovde ne računa.

I šta mi sad vredi sva moja umešnost sa rečima. Mogu čak i savršeno gramatički da prevedem divno sročen tekst, dobiću odgovor da nije u duhu engleskog jezika. I samo da kažem: taj duh engleskog jezika mi posebno ide na živce. Pa mi na kraju dođe da sastavim jedan subjekat, pa predikat, uz par prigodnih prideva uz vrlo delikatan prilog za mesto i smestim ih sve zajedno u jednu sočnu psovku. U duhu srpskog jezika. Bar će mi biti lakše, ako ništa drugo.