Znala sam od rane zore da me danas očekuje naporan dan. I slučajno na FB, na zidu jednog od prijatelja jutros naletim na “Zastave” Parnog Valjka, preslušam ih dva-tri puta i dobijem takvu energiju da uletim u taj gustiš od dana skroz hrabro.

U stvari sve je počelo još juče popodne kad sam na radiju čula Josipu i “O jednoj mladosti”. I onda po ko zna koji put zaključim da je muzika u mom životu nešto potpuno drugo od onog što je muzika u životu drugih ljudi. Znam ja da svi vole neku muziku, ali kada bi se merio intenzitet te ljubavi, ja bih verovatno bila negde pri samom vrhu, u onom delu gde se prikazuje “error” tj nemogućnost da se uopšte izmeri. A zašto je tako?. Pa nemam pojma. Ali stvarno je čudno kad čujem pesmu koju sam slušala kao zaljubljena tinejdžerka i onda istu tu pesmu čujem posle više od 25 godina ( a slušala sam je i u međuvremenu) i onda shvatim da je upravo muzika ta tanana nit koja povezuje segmente života uzduž i poreko, pravi mrežu u prostoru i vremenu, daje ukus, miris, boju, ma sve. I uvek sam tvrdila da kao što treba da postoji dar za izvođenje, tako treba da postoji dar i za slušanje muzike. Ne može muzika da se sluša tek tako. Kad SLUŠAŠ muziku, ne možeš da radiš ništa drugo. Naravno, ima muzike za po kući, pustiš radio i pereš prozore, ali to nije slušanje muzike. Kad muziku stvarno slušaš, tada ne možeš da radiš ništa drugo.

Meni lepo endorfini polude kad čujem neke muzičare, pre svega vokale, a kao za pakost baš sad je na radiju Goran Karan i njegov “Vagabundo”.

Muzika je nešto mnogo više, mnogo bolje i nikad je nije previše. I pomaže nam da shvatimo da smo svi ljudi, sa istim potrebama, željama i strahovima. I sve dok gledamo u ono što nas spaja, umesto u ono što nas razdvaja, imamo šansu da budemo ljudi u pravom smislu reči, veći od bilo čega što sa strane pokušava da se nametne.