Dragi vi koji ste došli da pročitate o toj što je jedna od hiljadu, samo ću kratko da ostavim instrukcije za čitanje ovog posta: čitajte ga samo ako ćete slušati muziku, jer reči iz muzike su ujedno i reči koje čine ovaj post, daju mu smisao.  Mislim, možete da preskočite muziku ali to će onda biti kao da gledate 3D film bez naočara. Potpuno drugo iskustvo.

I pošto je sad popularno da se na početku napiše koliko će trajati čitanje, odmah da kažem. Trajaće. Onoliko koliko znate da uživate u muzici. Dakle: čitate, pa slušate. Pa kad odslušate, čitate dalje.

I obavezno odslušajte Srđana.

Dakle, tvoja navigacija je tvoje veselje, kaže simpatični Srđan Roje .  [jwplayer mediaid=”1185″]

Od kada slušam taj njegov savet, a i njega,  moram priznati da mi je život veseliji. Nije da je nešto bio tužan pre, ali slediti te malene svetlucave stakliće koji ti dan čine radosnijim je najbolje moguće uputstvo za život sa kojim sam se susrela do sada. Jer nikad ne znaš koji se od tih staklića, kad se postavi u pravi odnos sa svetlom, može pretvoriti u dijamant. A čak i da se to nikad ne dogodi, prosto te vesele.

A nije mi teško da savet poslušam i zbog toga što su se najzad  neke kockice posložile. One koje su jaaaako dugo stajale razbacane po podu, a ja se mislila šta ću s njima. I evo ih, poslagale su se u jedan život koji sam priželjkivala već jako dugo. Da radim od kuće, da radim posao koji volim i imam dovoljno vremena za sve one male, lepe stvari koje rade dokoni ljudi koji nemaju pametnija posla. Što u mom slučaju  znači mnogo muzike.

I poželela sam da napišem jedan post koji će biti drugačiji od ostalih. Da se muzika utka u reči. Ona muzika koja se uplela sa emocijama, pa koliko živi muzika, žive i emocije, ili makar sećanja na njih. Kao da je muzika kalup u koji se emocija utisne, pa oblikuju jedno drugo na jedinstven način. I onda ti muzika isporuči svoj otisak svaki put kad je slušaš.

Moja ljubavna afera sa muzikom je počela jako davno, još dok sam bila u osnovnoj školi. Nedeljom posle ručka i filma u pet popodne, u našoj je kući na programu bilo peglanje uz muziku. Mama je peglala, a Sneža i ja smo joj  pravile društvo. Imali smo onaj starinski radio sa gramofonom na vrhu i taj gramofon je često bio u upotrebi. U vreme kada započinje ova priča najčešće se vrtela nova ploča Ibrice Jusića “Čovjek bez kafića”. Ja sam bila u onoj tinejdžerskoj buntovnoj fazi (čini mi se da iz nje nikada i nisam izašla) i jako mi je prijalo da slušam nekog ko je isto tako divno buntovan.

Tada sam prvi put osetila ono što nam muzika svima radi – tamo neko koga uopšte ne poznaješ oseća isto što i ti i to zna da kaže baš onim rečima koje ti ne umeš da pronađeš i zahvalan si mu što ti je tvoje sopstvene misli uobličio na tako jednostavan i muzikom obojen način. Pesma koja me najviše gađala sa tog albuma bila je „Na mene su prstom rekli“. Već tada mi se nije sviđalo da budem deo mase. Stih koji mi je bio onako baš posebno nadahnjujući je:

„Kaznite ga mnogo teže

da za primjer bude svim

neka gori u svom sjaju

i sagori skupa s njim“.

Priča naravno, kao i mnoge Ibricine pesme, govori o jednom neshvaćenom samotnjaku. Valjda mi je zato podjednako bila draga i „Nepal Ganges Brahmaputra“.

I dan danas mi nije jasno kako je moguće da nikad travu nisam probala, a zadojena sam jednom takvom pesmom.

Odatle je krenula moja muzička turneja. Od tog starog radija, od Ibricine longplejke sa 33 obrtaja i od maminog peglanja nedeljom popodne. A i moj samotnjački put, koji je to bio uprkos činjenici da uglavnom na njemu nisam bila sama. Utisnula sam u svoj um sve te reči jer sam se u njima pronašla. Da li je to bio moj izbor onako kako Srđan objašnjava u ovom videu? Ko zna, ima još da se putuje. Ali sigurna sam da su neka buduća iskustva nastala zahvaljujući utisnutim rečima o tome da ljubav boli i da mora skupo da se plati. A mnoge od ovih pesama su išle na replay nebrojeno mnogo puta. Idealno za utiskivanje.

E onda je Josipa Lisac imala koncert u Odžacima, 29. oktobra 1981. Tačan datum znam jer ga imam zapisanog u svom prvom dnevniku, a tu je i ulaznica sa Vajtinom fotografijom, pošto su zajedno nastupali. Informacija o koncertu je bila kratka, a smestila se između komentara da se ne osećam baš najbolje i da moram kod lekara i rasporeda časova za taj dan: fizika, matematika, fizičko i istorija.

Josipa je pevala na muziku sa njenih vrpćica, a rečenica koja mi je ostala u sećanju je:

– Ođaci, Ođaci….Oduvjek sam govorila Vajti, treba doći u Ođake…

Posle tog koncerta sam počela da je slušam. (Mnoge moje muzičke ljubavi desile su se tek nakon slušanja uživo) . A koliko se tek Josipa složila uz moju buntovnu prirodu!! I sasvim slučajno bila je riđa, i dugokosa, i tako je dobro terala po svome!!! Mnogo sam je volela. Toliko da je i posle mnogo godina moja šjora, moja tetka, kad bi je videla na televiziji govorila:

– Eno naše Sandre!

Svi su znali koliko je volim. Ali baš svi koji su me iole poznavali. To sa Josipom je bilo posebno. To je jedna od onih ljubavi koje traju celog života. Sećam se dramske sekcije i proba koje smo imali u odžačkoj diskoteci. Deo u kome smo držali probe bio je odvojen harmonika – vratima od bara iz koga se čula muzika. Svaki put, ali svaki put kad bi Sima (kome mnoge generacije duguju istančan ukus za muziku) pustio Josipu, ja sam napuštala probu, odlazila do bara, otpevala Josipu, pa se onda vratila da nastavim gde sam stala. To je bilo tako iritantno za ostale članove ekipe, posebno za Soću koji je vodio ovu našu dramsku družinu, da je zatražio od Sime da ne pušta Josipu dok imamo probu.

Eto.

Pisala sam već o Josipi, ali ona zaista zaslužuje posebne redove u mojim pisanijima. Od nje sam naučila da je sasvim ok da budeš drugačiji i da je divno kada takve drugačije nađeš, kao što sam ja našla nju. A onda, njene pesme….

I da ne pričam o tome kako sam bila uverena da ću baš ja biti jedna od tisuću…..

I da .

Onda se desila ta fatalna ljubav koja me odvela u brak sa 17 godina.

Jeeeeee, ja sam jedna od tisuću !!!!!

O divne li, dečje  naivnosti.

Umela sam ja taj period od 14 godina da opišem na razne načine. Uglavnom negativne. Mislim…. Udaš se sa 17 na dan kada tvoji roditelji slave 19 godina braka, za momka koga baš i nije briga za tebe (osim što ti veruješ da te voli, čim je sa tobom) a onda sebi nikad to ne oprostiš. U stvari, ne nikad. Ozbiljno se radilo na tome, da se razumemo. Ali nije bilo lako.

A sada, iz ove perspektive stvari ipak vidim drugačije. Taj period je imao neki svoj smisao.

Nisam bila jedna od tisuću, to mi je definitvno nakon nekog vremena postalo jasno. Ali Josipa je i dalje nastavila da peva moj život bez mog odobrenja.

Osim što nismo ostali zajedno. Preda mnom je bio dug put za Itaku i na taj put sam morala sama, bogatija za neke drugačije ljubavi.

Nastaviće se.

Valjda.

Kada sam počinjala ni slutila nisam koliko će mi zadovoljstva doneti pisanje ovog posta baš zbog tkanja muzike i reči.  I nešto mi se izbistrilo tokom pisanja. Često sam razmišljala o tome koliko mi muzika znači, pri čemu mi je potpuno jasno kako te reči koje se slušaju mogu da stvore mentalni obrazac (zahvaljujući “uređaju za fokusiranje”) koji će te povesti u pravcu koji ne želiš, ako je poruka pesme nešto što ne želiš u svom životu. Pritom u priču uopšte neću da uključujem uticaj same muzike na moždane talase, tek bi se tada zakomplikovalo.

Znajući sve to, pitala sam se da li i sada ta ista muzika ima jednak uticaj kao onda. Jer napisala sam kako je muzika uvezana sa emocijama i kako dobiješ otisak svaki put kada je slušaš. Međutim, sada kapiram da se tokom godina dogodila transformacija tih emocija. Jeste, sve me to podseća na neko davno vreme i događaje koji su se tada odigrali. Međutim, ja sada imam drugačije viđenje svega što se dešavalo. Nisam u istom metalnom prostoru u kome sam se nalazila tada. Tada sam, slušajući je, uživala dok patim što je malo čudno, jer kako mogu uživanje i patnja da idu zajedno, ali verujte mi na reč, mogu. Vrlo često ne želimo da se odreknemo svoje patnje samo zato što potajno uživamo u njoj, a muzika je odlično prevozno sredstvo uz pomoć kojeg se plovi po toj vodi. I tone, i davi. Sve od toga.

E sad, kada danas čujem ove pesme, zaista emotivno odreagujem, ali ta emocija je prelepa. Podseća me na mesto na kojem sam bila, povezujući me sa mestom na kome sam sada i ta veza koja se formira rađa smisao koji sam tek sad u stanju da vidim. Jedna mladost, jedan san sreće, al’ do nje još dalek, dug je put. Osećaj je fenomenalan sada, kada se taj put prešao.

Još nešto: prema ovoj muzici imam isti odnos kao prema kolačima: obožavam ih, ali vodim računa o količini. Povremeno preteram, obično kad je neki praznik.

I zato ću nastaviti da sledim sitna veselja, što može značiti još ovakvih postova sa muzikom. Zbog toga sam napisala da priča ima nastavak, a ono valjda je tu jer će se to dogoditi samo ako i dalje budem osećala ovo što osećam sada dok pišem.

Sve dok staklići svetlucaju, ja ću da ih skupljam.