• Ovde se lako nađu prijatelji – reče mi mlada Tunižanka dok smo posmatrale tipičnu arapsku svadbu u “Le Meridienu” i dok mi je uz bučnu muziku objašnjavala običaje. Izgovorila je to kao da je u pitanju najprirodnija stvar na svetu.

Verovala sam da je tako u njenom slučaju. Govori arapski, engleski i francuski i tipični je nosilac “outgoing” karakteristike, toliko socijalno poželjne, a koju ja definitivno nemam. Često mi ta njena rečenica padne na pamet kada razmišljam o priči koju sam neretko slušala, a onda se namestilo da se priča potvrdila ličnim iskustvom. Koliko je lako ili teško steći nove prijatelje kada odeš da živiš van matične zemlje?

Nisam se time opterećivala kada sam dolazila. Stvarno nisam. Za početak mi je i trebalo malo mira posle turbulentnog perioda i život udvoje mi je bio savršeno dovoljan. Već sam imala iskustvo preseljenja u potpuno novu sredinu i sa lakoćom sam sticala nove drage ljude i zato se nisam plašila. Prvo mir koji mi treba, a onda kada jednog dana počnem da radim, jer sam znala da će se to dogoditi pre ili kasnije, sve će se samo namestiti.

Osim što nisam počela da radim. Zapala sam u inerciju iz koje mi je bilo teško da se trgnem. Čitala sam, učila, kuvala, čitala, učila, kuvala i to vreme koje sam sama provodila kod kuće dok Saša ne dođe sa posla mi je prolazilo nepojmljivo brzo. Nije mi smetalo, bila sam zadovoljna. Uvek bih se nasmejala na pitanje šta radim po ceo dan. Uvek nešto, odgovarala bih ja, ali sam vremenom počela da osećam kako tu nešto ne štima. Trebali su mi ljudi, oni uživo.

Postoji još nešto što je oblikovalo moju sliku o tome da neću imati problem kada dođem tu gde jesam. Sliku koju sam stvorila davno, dok je moj tata bio u Angoli. Sećam se njegovih pisama koje je mama Sneži i meni čitala naglas i iz kojih sam upijala svako slovce. Bilo je zanimljivih priča o egzotičnom načinu života o kakvom sam ranije saznavala samo iz knjiga, ali ovog puta doživljenih i ispričanih iz prve ruke. Pisao je o svom prijatelju Pedru, stanovniku susednog sela čijem je detetu  kumovao na rođenju. Sećam se i tužne priče o tome kako je Pedru umrlo jedno dete i kako su mu pevali na sahrani, što je meni, rođenoj i odrasloj u neduhovnoj SFRJ bilo potpuno nepojmljivo. Pa onda doživljaj sa pravljenjem ograde, pa sunčanje na pitonovom kamenu, pa malarija koju je dobio jer je gostu Rusu ustupio svoj krevet sa komarnikom i spavao na podu bez zaštite. Tata je bio fasciniran Afrikom, a ja sam bila fascinirana njegovim pričama. U jednom trenutku hteo je sve da nas vodi u Angolu,  jer je govorio kako je to država sa plodnom zemljom i puno mogućnosti, samo za one koji hoće da rade. Onda je počeo građanski rat i oni koji su već bili tamo morali su da se vrate. Afrika je postala uspomena, ali ostavila je neku trunčicu radoznalosti u meni, spremnu za susret sa nepoznatim kulturama.

Iz te perspektive, u novim okolnostima, dolazak u arapsku zemlju sa preko 200 nacija je delovao vrlo privlačno. Zamišljala sam sebe sa mnoštom raznobojnih prijatelja koji me poučavaju svojoj kulturi, kuhinji, duhovnosti. Pravo mesto za mene ovakvu, oduševljenu raznolikošću nacija i boja kože. Samo, ja nisam došla u divlju Afriku, već u zemlju u kojoj su stvari poređane malo drugačije. Ništa raznobojni prijatelji, ništa prijatelji uopšte. Nekako, ništa se ne primi. Kao pelcer posađen u suvu zemlju. Biće da je zbog peska.

Ili nije?

To su one priče koje sam godinama slušala od ljudi koji su otišli negde napolje. O tome kako su poznanstva površna, kako se ljudi ne druže (ili kako moj muž reče: ovde se ljudi ne druže. Ovde se ljudi viđaju). O cveću bez mirisa, hrani bez ukusa i ljudima bez emocija. O tome kako je teško naći nove prijatelje i drage ljude. Svi su nekako zaokupljeni sobom, svojim životima, svojim putevima, a što se ja tu čudim, i sama sam u toj bratiji.

I onda odem kući. Ljudi tamo sada dobijaju jedan potpuno novi značaj, ali vremenom počneš nešto da uočavaš. Da sa nekima od njih nastavljaš komunikaciju samo zato što si ti ta koja se prva javi. Da vam se linija zajedničkih interesovanja tanji do kidanja. Da počinjete da živite u potpuno drugačijim univerzumima. Da se sve manje razumete. Što je u stvari potpuno normalno, jer su se putevi naprosto razdvojili. I valjda zbog toga ono malo ljudi sa kojima ostane dobra priča i dobra energija postanu utočište u koje se skloniš, pa ne izlaziš satima. Ali, dok pričamo, shvatim između redova da su i oni ostali nekako osamljeni na proplanku, bez mogućnosti da sa nekim podele svoje želje, strahove, probleme i da pritom budu shvaćeni i voljeni uprkos svemu, uprkos manama i nedostacima, uprkos činjenici da ponekad greše. I tu su druženja postala viđanja, odnosi površni, a davanje čin uz mnogo uslova. Na sve strane nam govore da se klonimo toksičnih ljudi, a što ih se više klonimo, sami postajemo toksičniji, tako okrenuti sebi. Part time prijatelji.

Tu shvatim da se u priči o stvaranju novih prijateljstava uopšte ne radi o inostranstvu. Radi se o nedostatku volje da se daje, o nespremnosti da se ulaže u nove odnose sa neizvesnim rokom trajanja, o strahu od povređivanja, o godinama života koje rastu dok se smanjuju kapaciteti da se iznese svaka nova nepovoljna stuacija, o nemogućnosti da se izborimo sa sopstvenim problemima, pa nas tuđi samo još dublje gurnu u blato. O tome da na kraju postajemo svesni svoje nemoći, pa nas je sramota da to drugi vide. I tada se zaključamo duboko u sebe, daleko od svih, a sa čela svetli ogromno: ODBIJ! Samo nam je u tuđoj zemlji lakše da signal na čelu podesimo na najjače, jer ga i ostali bez ustezanja šetaju.

Beskrajno mi je dragoceno ovo iskustvo. Nešto ogromno sam naučila o sebi. Potpuna mi je novost u životu da provedem tako mnogo vremena van gotovo svih društvenih tokova. Bila je to sjajna prilika da izbegnem uobičajenu nelagodu (tako karakterističnu za tipologiju ličnosti kojoj pripadam), koju u meni izazivaju raznorazne socijalne situacije  i da vidim kako izgleda druga krajnost, dok sam ušuškana u udobnost života udvoje. Ali krajnost kao svaka krajnost, ume da bude nepodnošljiva, i baš to je ono što bistri sliku i oblikuje duhovnu lekciju. Iako mnogi na svom duhovnom putu prođu te periode osamljenosti jer su neophodni da bi se stekli novi uvidi, mi koji smo ipak samo ljudi, a ne sveci, ni duhovni učitelji, na kraju se uvek iz svoje pustinje vratimo ljudima.

Jer, između onog unutra i onog napolju mora da postoji ravnoteža. Kao dve ruke od kojih jedna prima, a druga daje u isto vreme. Samo na taj način može da se uspostavi tok, tako prirodan i poželjan. Ako taj tok ne uspostavimo, ili ga zaustavimo,  zaboravićemo kako se daje, dok  budno budemo pazili da nam se nešto ne uzme. Delićemo se do najprostijih činilaca, dok nas podela u nama samima ne opomene da smo na pogrešnom putu. Onda ćemo ostati sami na pozornici, dok snop svetla obasjava zbunjeno lice zagledano u mrak iz kojeg vire isto tako zbunjene oči publike koja je upravo to: samo publika koja tapše, ili zviždi, lajkuje ili kritikuje, čekajući svoj red za izvođenje. A kad se predstava završi i svako ode u svoj ćošak da na miru premeri koliko je performans bio uspešan, rezultat će biti lažan, jer su parametri pogrešni.

Pa onda tako bude kada odeš. Ali nije to do tuđe zemlje, nego do tuđih nas.