“Srce čovječije izmišlja sebi put, ali Gospod upravlja korake njegove”    Priče Solomunove, 16:9

Tekst u nastavku sam napisala dok sam dogovarala detalje oko mog dolaska u Azerbejdžan. Nisam ga objavila tada, jer nisam imala predstavu šta će se dogoditi, kako će sve to izgledati, niti koliko ću ostati. Međutim, danas naletim na njega i kako se približilo vreme mog povratka u Srbiju, pomislim kako bi bilo dobro da ga objavim, a da u nekom trenutku napišem i jedan tekst o celokupnom iskustvu, kada se vratim i kada se sve slegne. Drugim rečima, pre i posle. Kao one fotke nakon uspešne dijete.

***********************************************************************************************

Oktobar 2022.

Ništa nije upućivalo da će biti neke promene u mom životu. Doduše, ova Grčka u junu je bila posebna, jer smo moja Sneža i ja zajedno letovale u divnoj Pargi. Prvi put sam tamo bila sama, ali sam ove godine želela da tu lepotu podelim sa njom.

I upravo tamo, jednog dokonog i opuštenog popodneva, onako usput, krenem da gledam poslove na LinkedInu. U tom momentu sam radila u apoteci i uz dobru volju poslodavaca dobila odmor samo mesec ipo nakon što sam počela da radim. Nije to zbog mene, da se razumemo, već zbog nedostatka radne snage na tržištu. Ali ja sam im zahvalna u svakom slučaju. Međutim, svi vi koji me znate, znate i koliko ja ne volim apoteku. Tako da je opuštena potraga za nečim drugim pomalo refleks koji se podrazumeva. I ugledam  posao u kome prepoznam tri ključne reči: nutricionista, wellness i luxury hotel. Meni je to bilo sasvim dovoljno da reagujem. Odavno sam imala želju da radim u nekom lepom hotelu kao nutricionista.

 

Poslala sam CV bez mnogo očekivanja. Pisalo je ako se niko ne javi za dve nedelje, nikom ništa. Puj pike ne važi. Mnogo puta sam tako poslala CV i ništa se nije dogodilo.

Međutim, meni se ljudi javiše. Sa pitanjem da li znam gde je Azerbejdžan i hotel o kome je reč.

Iju naopako! Kakav Azerbejdžan, ja shvatih nekako da je taj party u Beogradu.

I taman sam htela da pošaljem pismo zahvalnosti u kome ću ljubazno da se predomislim, jer sam se negde sa sobom dogovorila nakon povratka iz Emirata da neću nigde iz moje lepe Srbije, kad neki crvić počne da vrti i buši.

A zašto da ne vidim o čemu se radi?

Pa može da bude interesantno.

Pa šta ima veze ako je tamo negde, ako najzad dobijam priliku da vidim kako izgleda raditi u hotelu kao nutricionista. I to ne u bilo kakvom hotelu.

A da ja ipak razmislim o tome?

I odgovorim da ne znam mnogo o Azerbejdžanu, ali da ukoliko nastavimo konverzaciju možda saznam više.

Da skratim. U narednih par meseci imala sam tri intervjua i na kraju digla ruke jer je sve teklo previše sporo, pa sam se spremila da aktiviram rezervnu opciju. I onda baš tog jutra nakon što sam radila jogu posle mnogo meseci i nakon što sam sela da odmeditiram k’o čovek, stigne poruka na Whatsapp. U tom momentu radila sam neki tekst za Idea Organic katalog. Nije mi bilo svejedno, ali sam ostavila par minuta da poćuti, što bi rekao moj drugar Hogar, i tek onda otvorila poruku da pročitam.

HR me je obavestio da je sve u intervjuima prošlo dobro i da mi nude posao nutricioniste.

Pa ne znam šta bih vam rekla.

Slušala sam omiljenu mi Ančicu Bučević kad kaže: ako vam je nešto previše neverovatno, onda vam se verovatno i neće dogoditi. Dogodiće se onda kad vam to postane sledeći logičan korak. (Ako mislite da je Ančica prodavačica magle, samo da vam kažem da je u toj magli mnogo dobro).

A meni je bilo baš to. Sledeći logičan korak. Jer sam duboko u sebi verovala da sav ovaj moj rad u vezi struke mora doneti neki rezultat.

Ovo pišem u momentu kada dogovaram tehnički deo priče. Danas sam završila snimanje za Merkator, to su kratki video prilozi koji idu na digitalnim medijima, pa sam opuštenija jer je taj deo završen. Volim Merkator i moju Idea Organic i drage ljude koje imam tamo. Ali, došlo je vreme za razilazak.

Sad treba da pozavršavam gomilu stvari. Da zamenim one dve pločice u kupatilu (još ih nisam zamenila, prošlo godinu ipo), zatvorim kartice u banci koje ne koristim i da ostavim Matiji, mom sestriću studentu,  stan koji je funkcionalan.

Znam, možda počinje Treći svetski rat i možda nije pravo vreme da se ide od kuće. Ali „Boj se vuka, boj se hajduka, nikad u šumu otići nećeš“.

Istraživala sam Azerbejdžan i sakupila dosta informacija. Iako nije isto otići u Baku i u neki udaljen gradić sa desetak hiljada stanovnika gde ja idem, ovo je ipak divna prilika koju moja radoznala priroda, uvek spremna na nove izazove, ne bi propustila.

 

Jer realno,  bila sam ja na mnogo fensijim mestima (znam da nije gramatički ispravno, man’te me se), pa ništa. Samo kad se setim onog osećaja izolacije u Dubaiju, kad sam imala utisak kako lebdim u velikom balonu totalno odvojena od ljudi oko mene. Nema interakcije sa ljudima, nema novih prijatelja. Ne treba mi to, ne trebaju mi blistave zgrade od kojih ti se zavrti kad ih pogledaš od dole. Treba mi živo iskustvo, novi prijatelji. I zato se ne bojim ove nove avanture.

 

Kad kažem da je to divna prilika, mislim na nekoliko stvari.

Prva je da svaki duhovni put podrazumeva periode odvojenosti od svakodnevnog. Neophodno je kako bi sa distance sagledao i svoj život i sve što se u njemu i oko njega dešava. Kao ono kad se slikar malo udalji od svog platna da bolje sagleda celinu.

Drugo je da najzad treba da se vratim sebi. U poslednje vreme sam obično radila dva posla, a to onda znači da nema joge, nema meditacije, nema one moje jutarnje rutine koja mi pomaže da budem u kontaktu sa sobom. Jok. Samo jurcaš na posao koji nisi ti i tu mislim pre svega na apoteku. Ovde moram nešto da naglasim. Posao nisam volela, ali jesam ljude sa kojima sam radila. Uvek mi se tako namešatalo.

To vam je život.

Nema crno-belo. Sve su nijanse svih boja koje postoje.

Treće je mnogo važno. To je pisanje. Mesecima nisam napisala ništa novo. Nema novih tekstova na blogovima. A razlog je opet isti. Izgubila sam taj kontakt sa sobom. I sad je vreme da ga vratim. Nemam pojma o čemu ću pisati, ali jedno sigurno znam: novo iskustvo, novo okruženje sasvim sigurno će otvoriti nove teme za pisanje.

I još nešto. Mnogo sam srećna. Zbog nove prilike, zbog činjenice da moje okasnelo studiranje ima smisla. Već sam pisala o tome kako mi je nedostajalo iskustvo rada u inostranstvu. Ja jesam živela u Emiratima, ali nisam radila. Ovo je šansa da mi se i ta želja ispuni.

 **********************************************************************************************

 

Vraćamo se nazad u maj 2024.

Kakvo je ovo iskustvo bilo i kako sam na njemu zahvalna! Čuda se dešavaju onda kada smo za njih otvoreni.

„Srce čovječije izmišlja sebi put, ali Gospod upravlja korake njegove“.

Azerbejdžan nikako nisam mogla da izmislim, ma ni da ga sanjam. Koliko naši planovi mogu da budu smešni u poređenju sa onim što je moguće, ali što ne znamo! Samo treba držati širom otvorene oči vere, a korake prepustiti Onom Ko Zna.

Odlazim odavde beskrajno bogatija za jedno divno iskustvo. Naravno da sve nije bilo ružičasto (opet: nema crno-belo, pa ni uvek ružičasto, sve su nijanse svih boja koje postoje), ali je bilo dobro. Bio je  to popriličan iskorak iz zone komfora. Boravak u nekoj drugačijoj kulturi te rastegne na neobičan način, tako da dobiješ šansu da iste, poznate stvari sagledaš iz potpuno drugačijih uglova. To ti daje novu perspektivu uz koju drugačije doživljavaš svoj sopstveni život i zato su putovanja toliko moćna. Ali za razliku od turističkog putovanja, život i rad u drugoj zemlji je nešto sasvim drugo. Vidiš i ono što oči turiste nemaju šansu da vide. Vidiš i sebe u jednoj novoj životnoj situaciji, u kojoj nikad do sada nisi bio i otkrivaš delove sebe kojih nisi bio svestan da postoje. Takođe, dobijaš i šansu da pokažeš da li si do sada u brojnim životnim lekcijama nešto i naučio. Ako jesi, kroz te nove situacije ćeš proći lakše.

Vrlo je moćno. Za mene je boravak u Azerbejdžanu mnogo više od posla u inostranstvu. To je još jedan susret sa sobom na potpuno novom mestu.

Svako moje putovanje u fizičkom svetu ima svoju simboliku, pa je tako i sa ovim. Ali o tome neki drugi put, kada kod svoje kuće natenane budem sabirala utiske.