Pitam se kako bi izgledalo kada bih sve ljude koji su prošli kroz moj život, makar i na jedan dan, sakupila na jednom mestu. U ogromnoj, prepunoj sali prepoznavala bih lica, a pitanja bi me sustizala……Ko me je od njih doveo do kog događaja, ko me je od njih doveo do nekog drugog od njih… Koliko je onih koji su “slučajno” bili tu da mi saopšte nešto važno, a onda se zauvek izgubili? Ko je od njih samo poznanik, ko slučajni prolaznik, ko prijatelj, ko učitelj?

Ko me je od njih uputio na koju knjigu, koja knjiga me je dovela do kog odgovora, koji odgovor mi je doneo koje rešenje i koje rešenje me je suočilo sa kojom odlukom? Ko je od njih putokaz, ko znak opasnosti, ko opasnost lično? Ko je oaza usred pustinje, ko rukohvat na strmom stepeništu, ko svetlo na horizontu?

Koliko njih je ostalo, koliko otišlo, da li će se neko vratiti i koliko će dugo ostati? Koliko je među njima onih od kojih se bez razloga mnogo očekivalo i koliko onih neopravdano zapostavljenih koji su više dali nego dobili? Da li su u počasnim ložama pravi ljudi? Ko je toliko važan da sedi sam, a iza njega nekoliko praznih redova? Ko je ostao neprimećen, a nosio je veliku poruku? Ko je sa mnom čekao na stanici, a zajedno smo otputovali u suprotnim pravcima? Ko je tu sada, da me pripremi za nekog sledećeg? Koliko njih je tu od početka i koliko njih će ostati do kraja?

I ko sam svakome od njih ja?

Ljudi kao karike kojima su povezani događaji, okolnosti, drugi ljudi… prave lanac i povezuju ono što sam bila, to što sam sada, sa onim što ću biti i mestom gde ću stići. Lanac, smešten u mehanizmu velikog sata, lagano se okreće i pomera kazaljke, tačne u sekundu. I shvatam da uopšte nije potrebno da sakupim sve ljude koji su prošli kroz moj život, makar na jedan dan, na jednom mestu. Dovoljno je da pogledam na sat.