Kada se uželim grada, odem u Baku. Premda nije blizu, samo putovanje do tamo je prava avantura. Pod normalnim okolnostima put traje dva i po sata, ali kad majstor Jaljčin načepi gas, stigne se i brže. Pošto se trenutno popravlja put između Bakua i Gabale, na dosta mesta, sada je to putovanje i čitav sat duže.

Prvih sat vremena nakon izlaska iz Gabale uživam u prizorima koji se smenjuju. Sa leve i desne strane puta nalaze se guste šume sa tako debelim hladom, da kad si unutra i pogledaš gore, ne vidiš mnogo neba. Pa ipak, ima dovoljno mesta da se između stabala smeste restorani i da u tom hladu na sve strane vidiš stolove i stolice postavljene tako da umorne putnike iscrpljene od vrućine namame da svrate i makar na kratko uhvate malo svežine.

     Jedna takva šuma

Prevozno sredstvo kojim putujem ovde zovu autobus. Ali to nije onaj međugradski sa visokim, udobnim sedištima, kakvim sam navikla da putujem od Beograda do Sombora. To je zapravo mini kombi sa osam mesta za putnike i obično smo takvo prevozno sredstvo zvali taksi, bar na putu od Riđice do Sombora. Kad mi ovde nekada izleti pa kažem taksi, uvek me isprave kako je to autobus. Razlika je u tome što je taksi putnički automobil i obavezno je skuplji bar 5 puta kada ideš u Baku. Tako da ja obično odaberem ovaj busić, pa se vozim do Bakua po ceni jedne kafe kada stignem tamo. Jednom sam gledala u brojčanik kada je punio gorivo. 50l koštalo je 40 manata, što je oko 21 evro. Tako da ta jeftina karta ima smisla.

Nešto sve poredim sa tom kafom, a ona je u stvari skupa i košta oko 650 dindži bar na mestu na kojem najviše volim da je pijem. Tu kafu posluže u specijalnim fildžanima, sa ratlukom, a tom uživanju prosto ne mogu da odolim. Smestim se lepo, pijuckam kafu i gledam narod kako prolazi. I imam utisak da sam negde u Knez Mihailovoj. To mi je uvek prvo mesto na koje svratim kad stignem u Baku.

Zanimljivo je posmatrati saputnike, onako iz prikrajka. Bude razne bratije. Najčešće su to mladi muškarci, pa studenti, žene. Svako nekim svojim poslom. Neretko gepek bude pun kutija i torbi. Ja se uredno javim kad uđem u busić, ali odgovor retko dobijem. Navikla sam na to. I dalje se redovno javim.

Tokom puta majstor odvrne azerbejdžanske narodnjake i to onda bude žurka. Čak sam koristila Shazam da uhvatim pesme, da ih imam za uspomenu jednom kad se vratim kući. Naravno da nikad ne pita da li sme da zapali cigaretu. Pa u njegovom smo autu, što bi pitao. Kad zapali, otvori prozor, pa se propisno nagutamo prašine kada prelazimo delove puta na kojima se odvijaju radovi.

Pošto vozač ne zna reč engleskog, obično zamolim nekog od lokalaca na poslu da ga nazovu dan ranije, da mi obezbedi jedno mesto.

Trebalo bi da krenemo u sedam ujutru, ali to nikad ne znaš. Obično dođe ranije. Pa se ja fino spremam za sedam, a on me nazove u 6:45 pa saspe salvu azerbejdžanskog što bi u prevodu kratko glasilo: gde si ti! Pa se ja onda brzinski spustim do dole. A onda sam u stvari shvatila da on skuplja putnike ispred njihovih kuća, pa pošto je svaki put drugačije, tako ni ne znaš kad će po tebe. To je još jedna sličnost sa taksijem u Riđici, da skuplja putnike. Što je vrlo zgodno, jer nema gnjavaže sa autobuskom stanicom. Pokupi me ispred zgrade, vrati me na isto mesto.

Mesto u Bakuu koje je krajnje odredište ovog neobičnog autobusa se zove Šamahinka (trebalo mi je vremena da zapamtim) i totalno je na nekoj periferiji, što znači da nisam završila sa putovanjem. Kad sam prvi put išla za Baku nisam imala internet kako bih pozvala Bolt, pa nikako taksisti da objasnim kako hoću u centar grada. Ali još je veći izazov bio u povratku, jer se ispostavilo da je Šamahinka deo grada, ne neko konkretno mesto sa adresom, ali nekako sam se snašla i stigla na vreme.

Kako putovanje ka prestonici odmiče, tako je manje zelenila, a više prašine od tih radova koja vazduh u busiću učini blago beličastim. Umesto šuma, sada su tu pašnjaci na kojima možeš videti krave, ovce, a nekada i konje. Jul je i trava je već požutela od vrućine. U međuvremenu grlo počne da te pecka od prašine, pa samo u trenutku osetiš snažnu promaju koja ima zadatak da protera čestice prašine koje su nepozvane ušle među čestit svet.

Ono što me uvek iznenadi jeste mir i spokojstvo, uz uživanje kad sam na ovom putovanju. Taj osećaj sam u Gabali tumačila kao podsećanje na neko bezbrižno vreme mog detinjstva jer tu vreme kao da je stalo. Međutim nije mi jasno zašto se ovde osećam tako, kod kuće. Posmatram te planine, slušam te ljude koji pričaju nepoznati jezik, gledam čudna slova pored puta na znakovima, prodavnicama koja ne razumem i sasvim mi je jasno da malo zaziru od mene jer sam strankinja. Pa opet, imam taj dobar osećaj koji me zbunjuje, a kojem se sve češće predajem bez da o njemu razmišljam i racionalizujem ga.

Kad sam stigla ovde, pa nakon par meseci bila sam ubeđena da neću ostati duže od jedne godine koliko mi traje ugovor. I to sam jasno komunicirala. Doduše sa ogradom: tako razmišljam sada, znajući da ništa na ovom svetu nije sigurno. A sada, kada sam u drugom poluvremenu ugovora, teško mogu da vidim sebe u beogradskom gradskom prevozu, nekog petka dok pada kiša, a saobraćaj stoji. Boravak u ovoj divnoj prirodi me je preobratio na način da počinjem da razmišljam o manje urbanom mestu za život sa mnogo prirode, jednom kad se vratim.

Ne znam kada će to biti, samo sam se malo ućutala po pitanju povratka. Možda će me pundravci opet uhvatiti kada dođe zima i kada ove bajkovite scene nestanu na nekoliko meseci. Možda će mi na poslu biti tako da poželim da odem. Ne znam. Ali ono što sigurno znam jeste da sam beskrajno zahvalna na ovom azerbejdžanskom iskustvu. Vratilo me je u dane kada sam maštala o dalekim zemljama, kada sam čitala Karla Maja i putovala sa njegovim junacima Divljim Kurdistanom.

Slušala sam jednu pametnu ženu koja kaže da te svaki novi početak napuni adrenalinom i učini te iznova mladim. Možda zbog toga toliko volim početke i promenu. Neko bi to tumačio kao nemir, a ja bih pre rekla da je to način na koji najviše volim da iskusim život, jer je raznilikost tih iskustava ono što ga čini bogatim i vrednim življenja. I kad zađeš u ove zrele godine, pa počneš da sabiraš ta iskustva, shvatiš da si živeo jedan zanimljiv i ispunjen život, uprkos svim nedaćama koje su se usput pojavljivale. Od tebe zavisi šta ćeš da smestiš u svoja lična sabrana dela.

Kažu da istoriju pišu pobednici. Ja želim svoju ličnu istoriju da ispišem kao pobednik, sa punim pravom da naglasim dobra mesta, na svoj način protumačim ona manje dobra i da celoj priči dam ton kreatora koji je sam ispisao svaku stranicu. E pa neke od tih stranica budu malo ubrljane, neke imaju uši čisto da zabeležiš važno mesto, neke su čak malo pohabane jer si se beskrajno mnogo puta vraćao na njih. Pa opet, sa svake od njih odiše jedna autentična priča.

Čula sam u nekom filmu kako među antropolozima postoji popularno uverenje da moraš da zaroniš u neki nepoznati svet da bi istinski razumeo svoj. Meni se ti nepoznati svetovi tako nameste da me prinude da razumem svoj.

Nakon toga samo mogu da budem zahvalna geografiji na lekcijama iz psihologije.