Svakom od nas je važno da voli i da bude voljen, da ima nekog bliskog.  Pa opet, to je tako teško ostvariti, o čemu svedoči sve veći broj ljudi koji su sami. Zašto je tako?

Nikada ljudi nisu imali veći slobodu izbora, pa opet, nikad nisu bili usamljeniji. Šta je to drugačije danas, nego što je bilo pre? Da li su odnosi danas komplikovaniji, da li više bole, da li su nam se očekivanja promenila?

Ester Perel, psihoterapeutkinja koja se više od tri decenije bavi ovom temom dala je zanimljive odgovore. Ovde ću da ih iznesem, a onda ću malo i sama da komentarišem, jer se istom temom bavim takođe decenijama, samo iz druge perspektive.

Pa se onda računa šta ima da kažem.

Ali malo sam se smrzla dok sam je slušala, jer me je podstakla na ozbiljno razmišljanje.

Ona kaže da danas jeste komplikovanije jer smo kroz vekove ranije – a danas je još uvek negde tako – živeli u tradicionalnim društvima. Tu su odnosi precizno definisani. Postoje pravila, obaveze, postoji jasna struktura iz koje ne možeš izaći, ali koja ti vrlo jasno govori ko si, gde pripadaš, gde su tvoji koreni i šta se od tebe očekuje. U takvom društvu ti nemaš pitanja koja ti vise nad glavom tipa: čija je karijera važnija, ko će da se probudi ujutru da nahrani bebu, ko ima pravo da zahteva seks. U tim tradicionalnim društvima svaki muž tačno zna šta može da traži od svoje žene i žena tačno zna šta ne treba da kaže svom mužu. Deca znaju svoje mesto i sve je super regulisano. Znaš da nedeljom ideš da posetiš svoju porodicu, da pozoveš baku, da ideš u crkvu, da budeš u svojoj zajednici. I niko ne treba da ti objašnjava zašto je to važno. Jer ćeš dobiti odgovor:

• Jer ja tako kažem.

I jer to treba da uradiš, zato što oko tebe postoji zajednica koja budno prati svaki tvoj korak. I svako zna šta se dešava u susednoj kući. Jako je važno šta ljudi misle o tebi, što ima svoje objašnjenje kroz evoluciju. Čovek je u davna vremena mogao da funkcioniše samo u okviru zajednice. Progon, odvajanje od zajednice značilo je sigurnu smrt, jer pojedinac sam nije mogao da opstane. Zato je bilo važno živeti u skladu sa zajednicom.

Danas, tvoj najbolji prijatelj može da se razvede, a da ti nisi imao pojma da tu nešto nije bilo u redu.  Niko nema pojma šta se dešava u komšijskoj kući.

Živimo u zajednicama koje su veoma labave. Obavezivanje se može opozvati u svakom trenutku. Sve one stvari koje su bile strogo uređene, sada su podložne pregovorima. Sve što je bilo pravilo, danas se pregovara. Ko će da radi, gde će da radi. Da li ćemo živeti ovde gde sam ja ili tamo gde si ti? Da li ćemo imati decu? Koliko dece? Da li smo uopšte spremni da imamo decu?

Pitanja se nastavljaju:

• Da li sam srećan/srećna na poslu?
• Treba li da ostanem ili da dam otkaz?
• Da potražim nešto drugo?
• Da li je to ono što ja stvarno želim da radim? Da li je to moja strast?
• Da li je ovo ono što ja želim da budem?

Dosta ovih pitanja se odnosi na identitet. I potpuno su nova, jer ih nije bilo pre. Znao si ko si, gde si, gde pripadaš. Ti si nečiji sin, ili nečija ćerka, verovatno ćeš raditi ono što ti roditelji rade, ako si žena većina tvojih poslova obavljaće se u kući. Nema puno mudrovanja, sve je savršeno uređeno. Nema fer, nema nefer. Prosto je tako.

Danas provodimo ogromno vreme pre svega pokušavajući da shvatimo ko smo. Imamo ogromnu industriju samopomoći koja je usmerena na pojedinca. Na „ja“. Sve se vrti oko „mene“, a u isto vreme ta struktura sopstva je izuzetno krhka i veoma je lako poremetiti.

A zašto?

Jer to „ja“ stoji usamljeno. Ljudi jako pate jer su do ogromne mere usmereni isključivo ka sebi, misle o sebi sve vreme, pokušavajući da budu bolji, da se poprave, a opet sve vreme osećaju da im to ne polazi za rukom.

Zajednica je izgubila značaj koji je imala, ali su naše potrebe ostale iste, samo što sada te potrebe treba da budu ispunjene u okvirima partnerskog i profesionalnog života. Rezultat je da nikad nismo imali više očekivanja na ova dva polja. Mi od partnera danas očekujemo da bude ono što je nekad bila čitava zajednica: i najbolji prijatelj i strastveni ljubavnik i intelektualno podoban sagovornik, dobar roditelj. Želimo da taj odnos bude transformativan, transcedentan, značajan, sa smislom, sa svrhom, erotičan, strastven. Pri tome treba hendlovati celokupnu svakodnevicu sa svim zahtevima koje donosi.

Slično je i sa poslom. Želimo da ga radimo sa svrhom, da nam daje osećaj ko smo, da kroz posao potvrđujemo svoj identitet. Više nije dovoljno ići na posao samo zbog plate. Jeste, treba mi plata, ali ja hoću da ovaj posao koji radim bude više od toga. To nije više samo šta ću da radim, već i ko ću da budem. Pa imamo situaciju da se reči kao što su transparentnost, pripadanje, autentičnost, poverenje, psihološka sigurnost prenose na radno mesto i sasvim su legitimno dobile svoje mesto kao „soft skills“.

Zaključak je da su se neke pojave i definicije zauvek promenile.

Nekad smo stupali u brak da budemo zajedno dok ne umremo. Danas stupamo u brak da budemo zajedno dok ljubav ne umre.

Stupali smo u brak i imali seks po prvi put. Danas stupamo u brak i prestajemo da imamo seks sa drugima.

Monogamija je značila da imaš jednu osobu za ceo život, danas je monogamija da si samo sa jednom osobom, dok si sa tom osobom.

Slušala sam je pažljivo. A onda sam sve ponovo preslušala.

I ozbiljno stavila prst na čelo.

Najviše zato što pripadam generaciji koja pamti to tradicionalno, ali se našla u vrtlogu novog. Programiran si za ono pre, ali taj program više ne funkcioniše nakon brojnih, apdejtovanih verzija. Shvataš da više nikada ne možeš da se vratiš nazad. Za ovaj proces ne postoji „undo“ ili „unseen“. Kada jednom izađeš napolje, kada jednom upališ svetlo u mraku pa vidiš  svet oko sebe drugim očima, džaba mrak ponovo. Ono što si video, ostaje zauvek.

Kada sa ove distance pogledam svoj život unazad, vidim tipičan primer individue koja je izmakla tradicionalnom i obrela se u tom novom, potpuno želeći to novo. Jer nisam mogla da podnesem da neko drugi upravlja mojim postupcima, mojim životom. Jer nisam mogla da prihvatim pravila koja su strogo uređena i da nešto radim samo zato što tako treba. A posebno nisam mogla da podnesem ono: zato što ja tako kažem.

Trebala mi je širina, trebao mi je vazduh.  I kao što je rekao Žan Žak Ruso: meni je draža opasna sloboda, nego mirno i sigurno ropstvo.

Ali to dolazi sa svojom cenom. Jer sve ono što je neko drugi odlučivao za tebe, sada moraš sam. A kada sam odlučuješ, tada sam imaš odgovornost za to što si odlučio. Ne možeš nikog da kriviš. Nemaš prava da glumiš žrtvu. Svaki segment svog života sada sam uređuješ. Divno je u toj slobodi, ali i zahtevno.  Nema copy-past. Pišeš svoju priču svojim rečima. Nema gotovih rešenja koje je neko davno jednom ustanovio, pa se samo primenjuju. Na svako pitanje mudruješ dok ne dobiješ odgovor. I opet ne znaš da li je tačan.

Ti tradicionalni odnosi koji postaju sve više retkost, još uvek postoje. Kada bih morala da ponesem samo jednu sliku iz Azerbejdžana, to bi bila slika porodice.  Vidiš starije ljude koji u popodnevnim satima u kesama nose dva tandir hleba, jer jedan nije dovoljan za brojne članove porodice. Kada dođe lepo vreme, vidiš izletišta puna ljudi koji su skoncentrisani u velikim grupama. Restorani su organizovani tako da smeštaju veliki broj ljudi za jedan sto, jer dođe cela, šira porodica. I toliko je lepo videti više generacija zajedno, uz ciku razdragane dečice koja lete svud okolo.

 

Ali ja sve to mogu da posmatram samo kao fenomen, koji eto, još uvek negde postoji. A sama sam negde na drugoj strani ograde,  potpuno svesna do koje mere se razlikujemo, koliki je jaz među nama i kako, kad se jednom otrgneš, nema nazad.

Ostaje ti da sa setom gledaš te poslednje branike tradicionalnih vrednosti, svestan da je to jednim delom bio tvoj izbor, ali nekim drugim shvataš da te taj talas u kome si se našao zatečen nosi uprkos tome da li to želiš ili ne. Samo te nosi, podiže, spušta i ako pokušaš da mu se odupreš, potopiće te.

Valjda uvek postoji žal za nečim što je prošlo, čak i ako smo od tog nečeg otišli svojom voljom.

Ali sve je to deo jednog prirodnog procesa čiji smo svedoci samim tim što živimo ovaj život. I onda samo nastaviš da tečeš tom iznenadnom rekom, opažajući nove pejzaže, koji ti u onom ustrojstvu od pre nikada ne bi bili dostupni.  To ne treba zaboraviti.

I eto nas, more samaca zatečenih zrelim godinama, manje ili više apdejtovanih na novo vreme, kako se batrgamo na površini te nove reke. Da bismo je uspešno savladali, potrebne su nam dve veštine: prva je da znaš kako da funkcionišeš sam, jer su realne šanse da će tako i ostati.

Druga je ako nisi sam, da znaš kako da savladaš brzake koje donosi spajanje dva sveta formirana potpuno odvojeno.

Za ovo prvo malo treba da imaš i prirodno sklonosti da znaš da budeš sam, što stvar čini mnogo lakšom. Ja sam u toj grupi.

Za ovo drugo ti treba visoka svesnost, strpljenje i tolerancija.  U oba slučaja može da bude dobro, ako se uspešno balansira to staro i tradicionalno koje nam je ipak u osnovnim podešavanjima i novo u kome smo se zatekli hteli to ili ne. Na kraju ispada da ćemo uvek okretati glavu u oba pravca, jer pripadamo i jednom i drugom.

Sami ili u paru.