Uvek smo od nekoga više, a od nekog manje. Niti smo zbog toga veliki pred manjima, niti mali pred većima. Često mi se ova rečenica mota po glavi.

Jedna od najopasnijih zamki koje ego može da nam postavi jeste navika poređenja sa drugima. U čemu smo bolji. U čemu lošiji. Onda ako smo bolji, osećamo se dobro zbog toga. Ako smo lošiji, osećamo se loše. Pritom često svoju najslabiju tačku upoređujemo sa nečijom najjačom. Odličan način da se ubedačimo.

Nije čudno da je tako. Jer naučeni smo tome od početka. Ko ima lepše igračke. Ko ima bolje ocene. Ko ima moderniju garderobu, bolje patike. Ko češće ide na more i ko ide na bolja mesta. Pa kad odrastemo ko je završio fakultet, ko nije. Ko ima bolji posao, platu, auto, veću kuću i više para. Uslovljeni smo poređenjem i ono veoma često potpuno nesvesno upravlja našim životom čineći nas nesrećnima, jer je uvek neko bolji od nas.

Kažem da smo tome naučeni jer smo smešteni u nemaštovite školske sisteme u kojima se rangiramo prema standardima koje je neko postavio ne uzimajući u obzir toliko važnu individualnost. I ono malo kreativnosti koja je dopuštena i potcenjena funkcioniše pod plaštom očekivanja da će biti ispoljena na određen način, što ubija suštinu onoga što kreativnost zapravo jeste. I onda ostanu ocene, kao jedini standard na osnovu koga se određuje nečije mesto u tom sistemu. Ova se priča nastavlja kroz život, jer uvek postoji neki sistem ili skup normi na osnovu kojih nam se pripisuje, ili sami sebi pripisujemo (što je mnogo opasnije) određenu vrednost. Poređenje u odnosu na taj sistem, odnosno parametre u okviru sistema koji su postavljeni kao referentni okvir, može da bude podjednako pogubno kao i poređenje sa drugim ljudima.

Jer postoje očekivanja od društva šta u određenom dobu svog života treba da postigneš. Kada da se školuješ, kada da se ženiš i udaješ, kada da dobijaš decu. Zna se kada se gradi karijera, kada se posvećuje poslu. Kažem da je pogubnno, jer u odnosu na ove sisteme ljudi sebi postavljaju ciljeve. Ciljeve koje taj sistem prepoznaje kao značajne, ali ne i sam pojedinac, što je velika zamka. I onda ceo živor ljudi provedu stremeći ka tim ciljevima, da bi jednog dana kada ih ostvare ostali prazni i nesrećni, jer su se smestili u šabloniziranu predstavu o tome kako život treba da izgleda pri čemu su potpuno propustili da vide jedinstvenost svoga puta i svoje ličnosti.

A ta jedinstvenost je vrlo često ćudljiva i nije uvek ocenjena najboljim ocenama koje je sistem iznedrio. Zato se pažljivo skriva poput fleke na majici. Oni malobrojni, hrabri, tu su jedinstvenost prigrlili i razvijali. To su svi oni neshvaćeni, blesavi, uvrnuti, genijalni, čudni, specifični i ne znam već kojim epitetima ih je okitila prosečnost, a zbog kojih ovaj svet danas izgleda ovako kako izgleda. Zbog takvih ljudi danas sedimo ispred svojih računara, ili se divimo umetničkim delima. A tu su i oni mali, koji tako fantastično prave nakit od žice ili nas zapanje anđeoskim glasom u crkvenom horu.

Svako je od nas na ovaj svet došao sa određenim talentima i sposobnostima. Sa tom jedinstvenošću, koliko god nebitno ili blesavo izgledala. Svako je podjednako vredan. I zbog toga jedino poređenje koje sebi treba da dopustimo jeste poređenje sa samim sobom, u odnosu na nekog sebe od pre. To je jedini suštinski pokazatelj našeg ličnog napretka.

O ovome sam razmišljala pre neki dan kada sam u nastupu neopreznosti počela sebe da merkam iz ugla sistema. Odmah da kažem da to što sam videla uopšte nije izgledalo dobro. Mislim….Ja sam se udala sa sedamnaest, pa studirala sa čerdeset i kusur, odlazila sa poslova koje nisam volela i opasno terala po svom, što još uvek radim. A to ne rezultira zavidnom pozicijom posmatranom slabovidim okom osrednjosti.

Srećom, vrlo brzo sam otkrila zamku, pa sam se vratila par decenija unazad i iz tog perioda posmatrala sebe, ovu sada. Oooooo kakva promena. O kakav naklon samoj sebi. Ovoj sada, od one Sandre pre. Koliko se kvantnih skokova tu dogodilo od onda. I koliko mi je vremena trebalo da najzad shvatim da nisam tu došla da bih se protiv svoje posebnosti borila, već da je prepoznam kao jedinstven dar  uz pomoć kojeg ću stići tamo gde ni sanjala nisam da mogu.

U sebi, naravno, jer te su destinacija najvažnije.

Kada shvatimo da se uvek radi samo o nama, ne o drugima, tada ćemo spoznati da su drugi tu zbog toga da bi nam pokazali gde smo to mi. Ne zbog toga da bi se poredili sa njima, već gde smo u odnosu na život ili nekog sebe od pre.

Zaista, posmatrano očima sistema, uvek smo od nekog više, a od nekog manje. Vreme je da prestanemo da taj sistem postavljamo kao referentnu vrednost. Jer ako nastavimo, ljudi će i dalje postavljati pogrešne ciljeve, one koji nisu deo njih samih i posebnog skupa talenata koje nose i koji su jedini put do istinske sreće kojoj svaki čovek teži.

Zašto ovo pišem?

Zato što sam istinski srećna što sam terala svoj program uprkos svemu. I koliko  god da dan današnji nisam baš najsigurnija kako će moje sutra izgledati, neću biti među onima koji če se kajati zbog onoga što nisu uradili. Uradila sam sve što sam mislila da treba. Jeste, klepilo me nekad po glavi, ali ljudi moji, bar sam živela. I živim još uvek.

A to je ono na šta se čitava priča svodi. Da živiš taj život koji si dobio. Najbolje što možeš i po svojim pravilima.