Sve češće mi se dešavaju situacije da odbijam ljude jer ne mogu, kada mi zatraže, da pišem klasične sveprisutne nutricionističke tekstove. Žao mi je što su među njima i neke meni drage osobe i ne volim kada moram da im kažem ne. A možda me je baš to nateralo da razmislim zašto je tako, zašto uporno odbijam da to radim i da se ponašam na način na koji se od mene očekuje da se ponašam, dakle: da dajem savete, da govorim šta treba da se jede, a šta ne, da nabrajam prednosti zdrave ishrane, da dajem konkretne smernice za mršavljenje, sastavljam jelovnike i pišem preporuke.

Pa zar to nije posao nutricioniste, neko bi pitao. Jeste, to je način na koji nutricionisti u 99% slučajeva rade svoj posao. Ja mislim da može drugačije. Moja sledeća jeres odnosi se na društvene mreže: da li moram da budem neprestano prisutna na društvenim mrežama uporno ukazujući na svoje postojanje i važnost onoga što imam da kažem, kako bih postala autoritet u tome što radim. Ja mislim da ne, dok ogromna većina misli drugačije. Ovde želim da raščistim jednu stvar. Ne mislim ništa loše o svojim kolegama koji rade svoj posao na način koji sam navela. I ni slučajno ne mislim ništa loše o ljudima koji su prisutni na društvenim mrežama i koji tamo blistaju punim sjajem. Samo to nije moj način, biram drugačiji kao što sam uvek činila.

Davne 1989. godine bila sam vlasnica biljne apoteke u malom vojvođanskom gradiću. Sama nikada pre toga nisam bila u nekoj biljnoj apoteci, ali sam mislila kako čovek treba da se vrati prirodi i onom što nam ona daje i ideja da bi biljni preparati trebali više da se afirmišu motivisala me je da sa samo 22 godine krenem u ovaj posao. Nisam imala radnog iskustva, a ni životnog. A ideja je bila suviše napredna za to vreme i za to mesto. Moja biljna apoteka nije zaživela, a ja sam razočarano otišla u „pravu“ apoteku.

Nakon 10 godina rada u njoj pomislila sam da su ljudi spremniji da prihvate ideju prirodnih preparata, pa sam ponovila projekat. Ovog puta sam imala radnog iskustva, a i malo više životnog. Sećam se noći u kojoj sam na police slagala pristiglu robu i ushićenja koje sam tom prilikom osećala. Bila sam presrećna. Sada sam znala kako treba da se radi, od početka do kraja i bila sam apsolutno uverena da ovoga puta mora uspeti. Međutim, nije bilo tako. Još jednom se inventar moje biljne apoteke pretvorio u višak polica sa kojima ne znam šta da radim.

Razočarenje je bilo ogromno. Neprestano sam se pitala kako je moguće da čovek nešto želi toliko jako, a da mu se to ne ostvari. Navikla već na činjenicu da život ume da šamara, počela sam da posmatram situaciju iz malo drugačijeg ugla. A šta ako postoji razlog zašto se to dogodilo? Šta ako se u ovom neuspehu krije neka prilika koja će mi doneti mnogo više zadovoljstva i radosti nego što je to bila moja mala biljna apoteka smeštena u adaptiranoj garaži mojih roditelja, u neuglednom dvorištu već oronule zgrade. Godinama pre toga sam govorila kako želim da odem iz tog grada. Nije li došao trenutak da nameru pretočim u delo?

Spakovala sam svoje stvari i preselila se za Beograd. Postupak je delovao nerazumno gotovo svima iz mog okruženja. Otići u potpuno nepoznato, ostaviti ceo prethodni život iza sebe, napustiti svoj stan i biti podstanar. Naći posao kada se posao teško nalazi. Doći u veliki grad sa trideset i nešto, bez drugara sa fakulteta i baze ljudi koji su mi mogli olakšati novi početak. Da ne pričam o razočarenju mojih najbližih, porodice i prijatelja koji su ovu odluku doživeli lično, kao da napuštam njih.

Da je odluka prava, ukazala mi je činjenica da sam dobila dva posla u istom danu. Mogla sam još i da biram! A onda sam se nakon par godina preselila u svoj beogradski stan, a malo kasnije upisala studije i završila ih. Sada već svesna da za svojim snovima treba ići bez dileme, ponovo sam se upustila u pionirski poduhvat. Otvorila sam malu školu pripreme zdrave hrane i nazvala je Školom mršavljenja. Želja mi je bila da u opremljenoj kuhinji ljude koji dolaze obučim na koji način treba da pripremaju hranu i da na licu mesta, vežbajući, nauče nešto novo i to primene u svojoj svakodnevici. Opet nešto sasvim drugačije, netipično, jer koliko mi je poznato u Beogradu nije bilo takvog mesta. Bilo je radionica koje su se bavile pripremom presne hrane, ili makrobiotičke, a upravo je krenula i jedna klasična škola kuvanja koja je vrlo brzo postala hit. Međutim, nije mi poznato da je neko od nutricionista napravio školu kuvanja namenjenu širokoj populaciji. Pošla sam od toga da je to u malo razvijenijem svetu sasvim uobičajena stvar i da je vreme da tako nešto postoji i kod nas. I opet, trassss!!!

Negde sam pogrešila, nešto nisam dobro uradila i vrlo dobro znam šta je to. Nisam išla utabanim marketinškim stazama koje je neophodno proći da bi moja škola zaživela. Opet sam radila drugačije stvari na drugačiji način i suočila se sa neuspehom. Pritom je trud koji sam uložila ogroman, kao onda sa biljnom apotekom. Dala sam celu sebe. I koliko god da me je boleo taj neuspeh, prethodno iskustvo koje sam imala poslužilo mi je kao svetlo u mraku – ideja da nam se ovakve stvari dešavaju sa razlogom i vode nas napred. Slepo sam se uhvatila za tu ideju ne ispuštajući je ni trenutak Sećam se kako su moji najbliži bili zabrinuti za mene jer su znali koliko sam nade polagala u taj posao. Ali ubrzo su uvideli da nije bilo razloga za brigu. Pala sam, razbila kolena, a onda ustala i otresla prašinu koja se zalepila i nastavila dalje. To je bio jedini mogući način za mene. Ovaj poraz doneo mi je novu priliku. Da sredim svoj lični život i stupim u novu životnu fazu koja je kvantni skok u odnosu na život koji sam živela pre toga.

I opet je došao na red posao koji treba da radim. Podrazumeva se da nakon svega, sada sa diplomom u rukama i mogućnosti da se bavim onim čime sam oduvek želela da se bavim, a sa svojom ljubavi prema pisanju, napravim savršen miks i budem oličenje nekoga ko će pravilnim izborom reči naći načina da ljudima približi blagodeti zdrave ishrane. Da li? Ubrzo sam osetila da tu nešto ne štima. Iako sam se u početku trudila i pisala onakve tekstove kako se od mene očekivalo, nisam nalazila zadovoljstvo i bilo mi je beskrajno zamorno i dosadno da ih pišem. Nisam videla pravu svrhu jer postoji mnoštvo drugih ljudi koji to isto rade i to odlično. Šta god da kažem na tu temu, neću reći ništa novo. Sve se već može naći i pročitati. Nakon završene priče sa Školom mršavljenja prvi put mi se pojavila sumnja da li tim poslom uopšte želim da se bavim i od tada ta se sumnja vraćala s vremena na vreme, nekad slabijim, nekada jačim intenzitetom.

I baš negde usred jednog od takvih trenutaka preispitivanja usledio je predlog moje drugarice da organizujem interaktivni vebinar koji će se baviti temom zdravlja. Bila sam u dilemi da li da krenem u tu priču, ali nešto me je teralo da predlog prihvatim. Sada znam i šta. Mogućnost da ponudim nešto sasvim novo i drugačije. Pa to sam radila sve vreme. I sa biljnom apotekom i sa Školom mršavljenja. To sam ja.

Izmorena prethodnim borbama nisam polagala mnogo očekivanja u ono što će se dogoditi. Rešila sam da probam, bez ikakvog obavezivanja, jednom, pa kako bude. Nije bilo oduševljenja meni tako svojstvenog kada krećem u novu priču. A opet, nisam želela da to ljudi koji učestvuju osete, jer bitka koja se u meni vodi nema nikakve veze sa njima. Pa opet, kako je vreme odmicalo, a ja se sa ljudima koji su u vebinaru učestvovali zbližavala, bilo je neminovno da primete kako se nešto čudno dešava. I ne znam koliko sam ja njima dala, ali moram reći da su oni meni dali mnogo. Zahvaljujući njima i okolnostima koje su se sklopile dobila sam odgovor na pitanje zbog čega sam došla u situaciju da mi pada teško posao kojim sam želela da se bavim do kraja života. Taj odgovor se krije upravo u onome što sam opisala u prethodnim redovima. Navikla sam da sve što radim, radim na drugačiji način.

Uvek ću pre izabrati da budem loš original, nego dobra kopija. Pritom uopšte ne mislim da sam loš original, već je put kojim ja idem mnogo neizvesniji i teže se dolazi do cilja. Ne koristim oprobane i proverene recepte za uspeh. Možda baš zbog toga ovaj moj blog koji pišem već nekoliko godina ostaje „blog za familiju i prijatelje“ i za tek ponekog slučajnog prolaznika. Jer ne radim ono što se podrazumeva da jedan bloger radi. Zato sebe i ne bih nazvala blogerom. Ja samo pišem blog. Šta ću postići ako tako nastavim? Ne znam. Možda ništa. Ali znam da ću nastojati da ostanem verna sebi i da donosim nešto drugačije. Po cenu novog neuspeha, jer me neuspeh neće zaustaviti. Razbijala su se moja kolena i ranije, pa ništa. Zaraslo je.

A evo i odgovora koji mi je stigao na moje lično pitanje zašto mi je toliko teško da svoj posao radim na uobičajeni način. Nije dovoljno ljudima govoriti šta treba da rade. I sada ne mislim samo na ishranu, već generalno na život. Potrebno je podizati svest, u svakom smislu, pa i kada je ishrana u pitanju. Robin Šarma nebrojeno je puta ponovio: veća svest vodi boljim izborima. Bolji izbori donose bolje rezultate. I to je cela mudrost. Pomoći ljudima da unaprede svoju svest o tome šta znači dobro zdravlje i kvalitetna ishrana je mnogo više od pukog informisanja šta bi trebalo, a šta ne. A raditi na podizanju svesti jedan je od najtežih poslova. Motivisati ljude da razmišljaju, da sami dolaze do svojih odgovora. Da ne dobijaju sažvakana rešenja po nečijim tuđim modelima koji za njih lično neće imati nikakvog značaja. Da jednom za svagda shvate da promena dolazi iz njih samih, a ne spolja. Biljku treba zalivati u korenu i onda znamo da će se i stablo i grane i lišće razvijati na pravi način. Ako samo poprskamo lišće, uvek ćemo se iznova čuditi zašto žuti i opada. A to se upravo dešava kada ljudima nudimo instant rešenja i držimo ih u zabludi kako uz pomoć njih mogu postići dobre i dugotrajne rezultate.

Kada je konkretno ishrana u pitanju, ima mnogo ljudi koji su najveće promene u svom životu napravili sami, bez pomoći nutricionista i to tako što su pošli od činjenice da su jedino oni odgovorni za svoje zdravlje i da sami treba da obave najveći deo posla. Istraživali su, učili, menjali sebe. I zato danas imamo one koji nemaju diplomu iz ove oblasti, ali bi komotno mogli da održe predavanje mnogima koji je imaju. I moja je želja da takvih ljudi bude sve više. To uopšte ne znači da ja nemam šta da radim. Imam, još kako. Da pomognem ljudima da shvate koliko je važno da sami istražuju svoj lični put do pravog rešenja. Jer svaki od njih je različit i drugačiji. Ako nastavim da se bavim ovim poslom onda ću se baviti jedino na taj način. Naravno da ću dati savet kada je on potreban i naravno da će biti informacija. Ali to nije suština. To je sredstvo. I tu leži razlika.

Znam da je ovo teži put i da se u njegovom krčenju može lako izgubiti. Ali to nije važno, sve dok sledimo „svoju ličnu legendu“ kako to Koeljo lepo kaže. Setih se reči Tomasa Edisona, kada su ga pitali zašto nije odustao kada 10000 puta nije uspeo. Odgovorio je da je on zapravo 10000 puta uspeo da pronađe kako nešto ne može, a kada iscrpi sve načine na koji nešto ne može, moraće da pronađe način na koji može. I sada kada meni kažu kako je nemoguće da na svoj način nešto uradim, mimo utabanih staza kojima svi idu, samo se setim njega. Moguće je, samo treba biti dovoljno istrajan. Čovek je u svojoj prirodi kreator, treba da stvara, a ne samo da se bavi neprestanim reprodukovanjem onoga što su stvorili drugi. Pa ako u tom stvaranju napravim i jedan jedini korak napred, dobro je. Ne moram da budem uticajna, poznata, bitna. To nije važno. Važno je da svoj doprinos dam na svoj način, u skladu sa onim što jesam i u šta verujem.

Znam da će još biti dilema koje će zaljuljati brod kojim plovim. Pa ko ih nema? One su tu da bi se tačno utvrdilo mesto gde smo i u kom pravcu želimo da idemo. I dobar su znak da smo iskreni sa sobom. A kada smo iskreni sa sobom, to znači da smo u bliskoj vezi sa svojim unutrašnjim bićem. Kada god smo u bliskoj vezi sa svojim unutrašnjim bićem, pravac kojim idemo je nepogrešiv – bez obzira koliko se obilaznica iz put moralo proći.