U dvorištu kružno postavljenih zgrada raslo je veliko drvo. Bilo je veoma neobično, jer je tokom cele godine rađalo plodove različitih oblika i veličina. Ti plodovi namenjeni su svim stanarima, ali nisu svi jednako pokazivali interesovanje za njih. Bilo je onih koji su drvo brižljivo negovali, zalivali ga i orezivali i svaki put bi se obradovali kada bi ugledali svoje ime na nekom od najvećih plodova. Onda bi ih radosno odnosili kući. Oni koji su bili manje zaiteresovani, samo bi usput provirili ima li nešto za njih, isto kao kada na ulasku u zgradu pogledaju u poštansko sanduče da provere poštu. Otkinuli bi neugledan plod, a onda ga kod kuće samo ubacili u korpicu sa voćem. Nekada bi ga probali, nekada bacili neiskorištenog. Međutim, najviše je bilo onih koji su tvrdili da na tom drvetu nema ništa za njih. Prošli bi pored njega, a da ga ni ne pogledaju. Plodovi namenjeni njima bi se osušili i otpali, a vredni stanari bi ih počistili.
U svemu tome zapažala se jedna zakonitost. Oni koji su drvo negovali, a svoje plodove redovno brali isticali su se životima prepunim obilja, ali više od svega sijalo je zadovoljstvo sa njihovih lica. Oni manje zainteresovani živeli su skromnije i ne baš zadovoljno. Najteže je bilo onima koji su drvo nisu ni primećivali.
Zatim se u jednu od zgrada doseli stranac. Iznenađen čudnim drvetom svakodnevno je posmatrao šta se oko njega dešava. I nakon izvesnog vremena uočio je zakonitost. Zbog toga se pridružuo grupi koja je drvo negovala. Vrlo brzo je i sam ubirao plodove sa svojim imenom, ali je bio radoznao šta sa njima, pa je upitao čoveka koji mu se učinio najaktivnijim kako da ih iskoristi.
– Ovde sam godinama – reče čovek – Kada sam počeo da negujem drvo, pojavili su se plodovi sa mojim imenom i svaki put ih je bivalo sve više i više. Govorio sam to ljudima, neko mi je verovao, neko ne. Oni koji bi mi verovali, doživeli bi isto, a bili su svedoci i drugog čuda. Plodove koje donesemo kući bi sredili, oprali i pravili od njih najrazličitija divna jela kojima smo se hranili sami, a od viška uvek omogućavali dodatne prihode. Najčudnije od svega jeste da su se tako uzbrani u korpama još više umnožavali i to je ono čemu ljudi najmanje veruju, jer je iz nekog razloga dato da to vidimo samo mi koji drvo negujemo, a plodove kod kuće iskoristimo na pravi način. I koliko god pokušavam ljudima da objasnim zašto treba negovati drvo, ne veruju mi i ostaju uskraćeni za sve ove blagodeti.
Sasluša sve to stranac pažljivo, pa kada dođe vreme da se vrati u svoj rodni kraj, odluči da ponese jedan plod sa svojim imenom i zasadi ga u zavičaju. Nije znao da li će mu verovati jednom kada drvo naraste i nije znao kako se drvo zove. Ali u jedno je bio siguran, u ime ploda. Zove se ŠANSA.
