Ljudski mozak je čudo. Koliko informacija primi, obradi, šta sve uradi teško da će iko ikada moći potpuno da dokuči. Pa ipak, premda sam vlasnik jednog ovako korisnog i svestranog organa, moram priznati da mi vijuge tu i tamo ostanu poprilično zbunjene, a pomenuti organ funkcionalno neefikasan u određenim segmentima koji se odnose na sposobnost zaključivanja.

Ovih dana se uveliko polemiše o tome da li su dodaci ishrani korisni ili ne. USA Today, Time, pa za njima i mnogi drugi, sve do nas, prokomentarisali su rezultate studije (o ne, opet!) koja se zove: Dodaci ishrani i smrtnost među starijim ženama
(Dietary Supplements and Mortality Rate in Older Women” – Arch Intern Med. 2011;171(18):1625-1633). Zaključak do koga su došli autori studije ukazuje da bi neki najčešće korišćeni dodaci ishrani (suplementi, saplementi, kako ko voli da kaže) mogli biti u vezi sa povećanim rizikom smrtnosti navedene populacije. Ova veza je najjača kada su u pitanju dodaci gvožđa, a za razliku od nekih drugih studija, za kalcijum je potvrđeno suprotno. Tumačenje ove studije toliko je šaroliko, od toga da se napadne farmaceutska industrija za koju kažu da hoće da protera vitamine i minerale iz naše svakodnevice samo zato da bi se ljudi razboljevali i pili lekove (pitam se ko li pravi vitaminsko-mineralne dodatke ako ne farmaceutska industrija), pa sve do naslova kao što je onaj u USA Today koji glasi: “Studije razotkrivaju da vitamini povećavaju smrtnost starijih žena”. Ispada da su krivi vitamini, a ne dodaci ishrani.

I kako neimenovani (u ovom slučaju) izvor reče “Don’t mix frogs and vegetables”, tako sam i ja u iskušenju da uzviknem: Stanite, aman, ljudi! U jedan blender su strpani i vitamini, i minerali, te veštački, te prirodni, onda dodaci ishrani, pa izmiksani do te mere da dobijeni bućkuriš ne mogu da progutaju ni oni sa malo jačim stomakom, a kamoli prosečan konzument svega i svačega (od raznih dodataka do (p)raznih informacija). Postoje neke osnovne stvari koje treba postaviti na svoje mesto, pa će sve biti jasnije. Kada pričamo o vitaminima iz namirnica, tu govora nema. Naravno da nisu štetni. Sporna stvar je koliko ih gde ima i da li ih uopšte ima posle kuvanja, putovanja sa jednog na drugi kraj planete, stajanja u frižideru… Ali dobro sad. Onda, ljudi u nekom trenutku posumnjaju da ne jedu dovoljno voća i povrća i da treba da dodaju malo onih iz apoteke. Tu se već otvara diskusija. Naime, sve češće se pojavljuju “prirodni” vitamini u bočicama koji bi po nekoj logici trebali da budu bolji od onih “veštačkih”. E da mi je znati koji su to “prirodni” vitamini (i uopšte dodaci ishrani), a da nisu u sastavu namirnice. E da mi je da mi kažu kako su ih izolovali, spakovali, omogućili pristojan rok trajanja sve na temperaturi do 25 stepeni Celzijusa na urednoj polici komšijske apoteke.

Kakvi su dugoročni rezultati uzimanja ovih preparata, naročito na svoju ruku, za nek’ se nađe, od viška glava ne boli, mislim da je teško dokazati. Činjenica je da se koriste više nego što je potrebno. Ako situaciju preslikamo na naše uslove, onda je tek da se naježiš. Zakonski propisi za dijetetske preparate ni blizu nisu oštri kao za lekove, što je razlog više za veliki oprez.

Eto, oni tamo su nešto dokazali tom studijom, drugi osporavaju te rezultate (to je uvek tako među neistomišljenicima unutar branše), a nama ostaje da nagađamo ko je tu u pravu. A nagađanje nije dobar put do pravog odgovora.

Znači, uopšte nije problem u mojoj sposobnosti zaključivanja, već u činjenici da su stvari postavljene tako da se ništa zaključiti ne može. A u tim situacijama, uvek je prava stvar slediti zdrav razum. Dileme uopšte nema da li je bolje ono iz bočice ili ono iz hrane. Doduše, voćku i povrćku treba oprati, pa oguliti, pa iseckati, a tableticu samo ubaciti u čašu i šššššššššššššššššš, međutim u tom slučaju ne pričamo o tome šta je bolje, već šta je lakše. A to je već druga tema.