Koliko naš jezik ume da omane kada su u pitanju pojedini termini, već sam pisala. Sa onim strahom od mog znanja engleskog koji sam imala u Dubaiju sam potpuno raskrstila. Jer sam najzad shvatila da je najvažnije da te ljudi razimeju, a to i nema mnogo veze sa savršenim poznavanjem engleskog jezika kad se nađeš na mestu na kome sam ja. Štaviše, potpuno sam upropastila i ono što sam znala, jer sada treba da vodim računa da me ljudi razumeju, pre svega osoba koja mi prevodi, a onda i onaj kome se prevodi.

Što uopšte nije jednostavno kada pričaš o, na primer, autofagiji. Pa onda biraš najjednostavnije moguće termine, a tamo gde ti je jasno da će ti pravilna gramatika samo otežati stvari, jednostavno je preskočiš.

Kada dođeš u jednu stranu državu, prva barijera sa kojom se susretneš jeste jezik. A kada dođeš u državu u koju sam ja došla, uopšte nemoj da se nadaš da je engleski neki faktor. Faktor je ruski, a ja sam davnih dana zaključila kako mi ruski najverovatnije nikad neće zatrebati u životu.

E cvrc.

Sad mi baš treba, za posao. Međutim, za ovaj kraj Azerbejdžana u kome se nalazim, mnogo je više u upotrebi azerbejdžanski, koji meni dođe kao da je kineski. Naučila sam nekoliko reči: hvala, zdravo, prijatno, izvolite, jedan, mleko, voda. To je otprilike moj opus. I onda dođem u razne situacije. Na primer: imali smo redovni medicinski pregled u hotelu. Doktor je Azerbejdžanac od sedamdeset i nešto (što ne smeta da ima zanimljivo tetovirane prste) čije je znanje engleskog u direktnoj srazmeri mog znanja azerbejdžanskog. Pa kad sam sela ispred njega da me upita za moje junačko zdravlje to je izgledalo ovako:

On, duboko dumajući kako da mi se obrati, na kraju ispali:

• Problem?

Ja sad treba da mu objasnim svoje zdravstveno stanje, i prisetim se da sam naučila od gostiju rusku reč za pritisak, pa mu odgovaram:

• Давление

Zatim on rukom krene nekoliko puta ka ustima što sam protumačila kao pitanje da li pijem lekove, mrdnem glavom kao da. Tu mi je izmerio pritisak, stvarno je bio malo povišen, greškom upisao 68 umesto 58 kg iako mu je to sestra rekla na njegovom jeziku, poslušao mi pluća, srce, još ponešto što je moglo bez verbalne komunikacije i tu se moj pregled kod doce završio.

Siti smo se ispričali.

Malo me podsetilo na davnu situaciju iz Riđice kad su dve babe razmenile lekove za pritisak. Ono što su propustile da kažu jedna drugoj jeste da je jedna imala visok, druga nizak pritisak. Pa su završile na hitnoj, obe. Ali to sad nije tema.

Iako mi je stvarno komunikacija otežana, a nemam ni volje da učim jezik, nešto mi je ipak skrenulo pažnju do mere da sam poželela o tome da pišem. Naime, Azerbejdžanci koji su se susretali sa našim jezikom umeju da kažu kako je to mešavina ruskog i turskog, a to oni odlično mogu da primete jer su im oba jezika bliska. Razlika između azerbejdžanskog i turskog nije velika i mogu dobro da se razumeju, pa turcizmi koje mi koristimo, ovde su postali vrlo očigledni: jorgan, jastuk, čaršav, dušek, čaj, čajnik – ako hoću nešto od toga da kupim, samo kažem na svom jeziku. Izgovor bude malo drugačiji, ali se ipak razume kad se kaže.

Reč koja mi je upala u oči jeste ćorak, slatko sam se nasmejala kad sam videla natpis ispred jedne radnjice. Upitah šta to znači, kad ono: hleb. To je zapravo mala pekara, što sam mogla da primetim, samo me je značenje koje kod nas postoji za tu reč odvelo na krivi trag.

 

Još jedna reč koju prepoznajem je JOH, kao naše JOK. Onda u prodavnici na delu u kom se prodaje posuđe, naiđem na ovaj natpis: kazan i tava. Kazan je šerpa, kod nas je ipak to naziv za mnogo veću šerpu, a tava za tiganj. Ono što je zanimljivo u vezi tave jeste da moji Dalmatinci koriste tu reč, iako je turskog porekla, a da mnogi kod nas u Srbiji zapravo i ne znaju šta ona znači. Imala sam tako jednom jako davno situaciju sa mojom svekrvom. Pitala me u čemu ćemo da spremamo neko jelo, ja kažem u tavi, a ona na to odgovori:

• Pa dobro, ja sam mislila u tiganju.

Još jedna reč je interesantna, a odnosi se na pantalone. Oni kažu šalvar ili pantolon, a na ruskom je панталоны. A znamo da je kod nas izraz šalvare takođe poznat, samo za određenu vrstu pantalona. To sam skontala kad sam u prodavnici tražila pantalone i onda sam čula poznati izraz.

Juče sam, na primer, shvatila da mogu i da pitam da li je nešto sveže samo ako kažem: taze?

Na kraju, kada sve ove poznate izraze uzmemo u obzir, ispadne da je moje znanje azerbejdžanskog mnogo bolje nego što mislim.

 

 

I onda lepo dok se sporazumevam u svakodnevnoj komunikaciji ovde po Gabali napravim pravu papazjaniju od onoga što izgovorim. Smestim po 3,4 jezika u jednu rečenicu u nameri da me ljudi razumeju.

Ako znam tu jednu reč azerbejdžanskog, ja je kažem, onda ubacim jednu rusku, to pretpostavim da će razumeti. Ako nisam sigurna za rusku reč, a ja je kažem na srpskom, ko zna, možda je isto. I na kraju kad nema  drugog izlaza, a ja kažem na engleskom. I ta mešavina jezika mi je postala potpuno normalna. Pre neki dan sedimo u kantini i moje koleginice komentarišu, na ruskom, kako sam vitka i kako nemam sala na stomaku. I tu ja njima odgovorim potpuno sponatano: I have жир (Imam salo). Ovo na ruskom mi je lepo izletelo jer mi se lepo uklopilo.

I eto. Ruski bi mi sada bio najpotrebniji, ali ko je tada mogao da zna. Pokušala sam da pronađem nekog ko će da me uči iz Srbije, jer mi je mnogo lakše da to bude neko naš i da mi ukaže na sličnosti i razlike između dva jezika. Svi su me iskulirali. Niko se nije javio. Posle saznam da toliko imaju posla zbog Rusa u Srbiji, da verovatno ne postižu.

Pa ću ja onda i dalje ovako. Da miksujem sve redom u nameri da me ljudi razumeju. A kad smo već kod razumevanja, istini za volju, to i nema toliko veze sa jezikom koji govoriš. Pa možeš da pričaš isti jezik, a da se opet ne razumete. Iskusila toliko puta.

Tako da, приветствую вас, дорогие люди, pa neka mi se zadrži i po nekoliko reči iz svakog od ovih jezika, opet sam bogatija za bar malkice. A malkice po malkice, skupi se.

Nek ste mi svi dobro, pa nam kom god od ovih jezika.