Ubrzo nakon što sam stigla u Abu Dhabi poželela sam ponovo da gledam film „Seks i grad 2“, jer je deo snimljen upravo ovde, a učinilo mi se zanimljivim da se podsetim kako su moje i ne samo moje omiljene četiri izmišljene žene doživele ovaj grad.
Znala sam da ću film gledati potpuno drugim očima jer sada i sama imam iskustvo boravka na ovim prostorima. Doduše kratko, ali dragoceno. Prvi put sam ga gledala sa prijateljicom u „Delta sitiju“ i nisam mogla ni da sanjam da ću ga sledeći put gledati na mestu gde se odvija radnja filma. I dok sam se iz sveg glasa smejala Samantinim fazonima, prepoznavala sam neke sopstvene reakcije u njihovim, kada su stigle u Abu Dhabi. Tada mi je nešto palo na pamet. Nihove reakcije su mi bile poznate, isto kao što su moje reakcije poznate „starosedeocima“, dakle onima koji ovde već borave neko vreme i koji su verovatno po malo umorni od tih reakcija novopridošlih, znajući koliko u svemu ima privida i koliko se drugačijeg od tog prvog utiska može naći kada se malo zagrebe ispod površine. I da se razumemo: meni je to potpuno jasno. Ali smatram da imam pravo na početno oduševljenje, pa onda na poneko razočarenje nakon početnog oduševljenja, jer je to put kojim se gradi jedno iskustvo. Ali misao koja je usledila nakon toga je zapravo mnogo važnija: kako doživljavamo novine u životu i kako se suočavamo sa tim potpuno novim iskustvima u trenucima kada sve ono što smo proživeli ostavljamo iza sebe uranjajući u jedan sasvim novi svet. Ili drugačije – kako se nosimo sa velikim promenama u životu za koje samo možemo da pretpostavimo da će biti dobre ili loše. I više nije važno o kakvoj promeni se radi, da li je to promena sredine, posla, ulazak u bračne vode ili možda razvod, koliko je važnan naš odnos prema onome što dolazi, a mi ne znamo šta je to, jer je van okvira rutine u kojoj se, ma kakva da je, osećamo bezbedno. Mislim da taj odnos zavisi u velikoj meri od činjenice da li smo se u novoj situaciji zatekli dobrovoljno ili ne i koji je razlog zbog koga je do promene došlo. Uzmimo kao primer boravak ovde. Neko je tu da bi ostvario svoje snove, neko jer se sticajem životnih okolnosti zatekao u dekoru nečijih tuđih snova. Neko je prosto došao da zaradi novac i svojoj porodici obezbedi bolji život. Na to me neprestano podsećaju brojni građevinski radnici koji se mogu videti na sve strane, Indijci, Pakistanci, ljudi koja za bedne plate rade pod izuzetno teškim uslovima kako bi bar malo svojim porodicama olakšali težak život u matičnim zemljama. Pa čak i oni koji rade za mnogo veći novac mogu se osećati kao nadničari – iako su njihovi računi u banci daleko teži i premda na posao odlaze u odelu, cilj je isti – uz žestok rad omogućiti neki bolji život.
