Na današnji dan pre tačno šest godina počela sam da pišem mojih hiljadu reči svakog jutra. Nisam polagala mnogo nade u tu rabotu. Svašta sam ja probala, a to je bilo jedno u nizu probanja. Pojma nisam imala šta će mi to moje pisanije doneti, a ponajmanje sam mislila da će postati tako dobra psihoterapija.

Zapravo imam dva dokumenta. Jedan pišem svakog jutra, a drugi povremeno i tu navodim samo najznačajnije uvide i u kratkim crtama opisujem ono što je najvažnije, jer sad već imam previše materijala i prilično je teško za navigaciju, pa ta skraćena varijanta služi za lakše snalaženje.

Ovaj drugi dokument sam počela da pišem sledeći uputsva iz knjige Dejla Karnegija „Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo“. Radila sam vežbu koja se zove „šta je to što me brine“. Vežba se sastoji iz dva pitanja na koja treba zapisati odgovor. Prvo je: šta je to što me brine? A drugo je: šta bih tim povodom mogla da učinim? Naravno, nešto me brinulo u tom momentu i to sam zapisala. A kada sam se nakon nekoliko dana vratila na vežbu shvatila sam koliko je to što me brinulo, samo kroz par dana bilo smešno i besmisleno. Tada sam uvidela kakva je praktična moć zapisivanja, pa sam odlučila da u taj dokument zapisujem samo najbitnije stvari, koje će poslužiti da me podignu u situacijama kada padnem. Ovu skraćenu verziju pišem nekoliko puta godišnje, i svaki put kada pišem nešto novo, ja pročitam i ono što sam napisala pre i u toj digest varijanti u stanju sam da vidim šablone i matrice koje čine moj život, a koji se odvija pred mojim očima kao film čiji scenario u nekim malenim segmetima mogu jasno da predvidim, a u nekim mi još uvek ostaje enigma.

Čudno je kako pisanje ima svoja različita lica. Uglavnom nemam blokade kada pišem svoje jutarnje stranice. To mi je potreba. Pre dve godine sam skoro dva meseca ustajala u 4 sata ujutru kako bih stigla da pišem pre posla. Toliko mi znači. A onda su se stvari promenile i počela sam da pišem za posao, od kuće. I sada imam sve vreme ovog sveta da pišem svoje jutarnje stranice koje mi sa lakoćom klize. Doduše, ima momenata kada zapnem, pa usitnim pasuse, ali to se retko dešava. Jutarnje pisanje postalo je nasušna potreba, kao vazduh, kao hrana, a odnos prema pisanju se potpuno promenio. Postalo mi je savršeno nebitno da li ću ikada postati “pravi” pisac i da li će ikada moje pisanje biti prepoznato kao vredno od strane drugih ljudi.

Za mene je neprocenjivo.

Dugo sam se pitala zbog čega toliko istrajavam, jer sam slutila da postoji neki razlog kojeg ne mogu da osvestim. Kad sam počinjala, namera mi je bila da lakše pristupim svojim podsvesnim sadržajima i podstaknem kreativnost. I zaista, zapazila sam da lakše nižem reči što mi je pomoglo u mom pisanju za posao. Pa ipak, ono što je jako zanimljivo jeste da je podstaći tu istu kreativnost kada su moji blogovi u pitanju bilo isto kao i cediti suvu drenovinu, posebno za blog na kojem pišem o ishrani. Tu bi mi trebalo da pročitam nekoliko knjiga i gomilu online članaka da bih objavila samo jedan tekst, otprilike na godinu dana. Sa Kiđošem je nešto drugačije. Tu sam opušteno objavljivala samo onda kada sam inspirisana. Pa opet, to nije ni blizu onome što ja stvarno pišem svakoga dana, za sebe, a što se ne vidi.

A razlog zbog koga pišem ovaj tekst jeste što najzad vidim rezultate. Kao što rekoh, u početku mi je delovalo besmisleno. Nisam uviđala šta dobijam pisanjem reči koje niko ne vidi. A onda, spontano, nakon kopanja po suvoj površini zemlje koje je trajalo suviše dugo, došlo se do meke, podatne zemlje koja se lako prekopava, a moji uvidi počeli su da se nižu iz dana u dan. Imam utisak da mi se svakog dana sa očiju skida po jedan veo i da sve jasnije vidim. Zahvaljujući upravo tom svakodnevnom pisanju.

Najzad sam došla do tih izvora. Čudno je. Krenem da pišem i reči se same nižu. Shvatam stvari u toku samog pisanja, dok traje proces. To je neverovatno. Pišem, na primer, nešto što se dešavalo juče. I svoje emocije u vezi toga. Pa krenem da razrađujem. Odakle te emocije? A zašto se tako osećam? Divno je što to niko neće čitati i možeš da se izlupetaš do mile volje. Ali dođeš do uvida od kojih se smrzneš. I onda shvatiš da taj dar za pisanje, kakav god bio, nije proćerdan. Ni slučajno. Mojih, trenutno 2.429 stranica u wordu koje sam do sada napisala samo u jutarnjem pisanju tokom prethodnih šest godina to potvrđuju. Za mene je to bio najvažniji put samospoznaje. Da ne govorim o tome kako u svakom trenutku mogu da se vratim u neki dan svog života u proteklih šest godina, bilo da je reč o Sašinom i mom putovanju u Oman, o kiši usred pustinje dok sam se baškarila u bazenu u “Hiltonu”, do načina na koji sam bila razbijena posle jednog predavanja na Adi… Sve je tu. Sve faze rasta koji je poslednjih nekoliko godina bio pubertetski intenzivan.

Dakle, ako volite da pišete, ako vam to ide, eto savršene prilike za kvalitetnu mentalnu higijenu. Neko davno reče da papir trpi sve. I to je istina. Doduše, nije baš papir, al nema veze. Mogućnost da izbacite, izrazite ono što se skupilo u vama putem pisane reči je dar koji treba svim srcem prigrliti. Neprocenjiv je. Ne mora niko da vidi. Poenta je u tome da ono što je u vama izađe napolje. Jer, iskreno…. Da li možete da budete sigurni da će svaku vašu akciju, misao, želju, sumnju, strah, razumeti i oni vaši najbliži? A protočnost je neophodna, jer svaka neispoljena emocija stvara talog u tkivima i završi kao neki simptom zbog kojeg ti kažu da ideš kod doktora.  I tu protočnost za mnoge od nas obezbeđuje pisanje.

Nemam pojma da li je ovo sa svakodnevim pisanjem realna stvar za širi krug ljudi kojima je pisanje blisko.

Za mene jeste, jer sam pisala i pišem. Zato ovaj post, jer će možda nekom kliknuti da proba. I napisan je za sve one koji sumnjaju u svoje spisateljske sposobnosti. Uopšte se ne radi o tome da li ćete postati priznat pisac i da li će se u vašem pisanju naći miloni ljudi. Radi se o tome šta je vaše pisanje uradilo za vas? Za vaš lični razvoj, za ono što vi jeste, ili što želite da postanete.

Toliko mi se puta dogodilo da nakon neprospavane noći (a nesanica je moja višedecenijska bliska prijateljica) ja poželim da ustanem samo zato što me čeka mojih hiljadu reči. Toliko im se radujem.

Pa kada vam je to razlog da mrdnete iz kreveta, zar nije dovoljan?

Ako volite pisanje, samo probajte. Samo vaše pisanje i vi. Kakav tandem.

I najbolja psihoterapija.