Uskoro su postali par koji se podrazumeva. Svuda su išli zajedno i Marija se svom snagom trudila da svoju odbojnost prema velikim društvima i mnoštvu ljudi savlada zarad ljubavi prema Danijelu. Nije mu mnogo pričala o tome ne želeći da ga razočara. Samo bi se privila uz njega, kao mlada stabljika uz snažnu podlogu po kojoj je dalje puštala svoje vitice. Volela je u njemu sve ono što ona nije a što je želela da bude. Uživala je posmatrajući ga kako vešto promiče kroz mnoštvo neprestano komunicirajući. Sa nekim bi se pozdravio, nekom bi ispričao dobar vic, sa nekim nazdravio… Izgledalo je da ga svi vole i da on voli sve njih, i to nije bilo daleko od istine. Danijel je bio dobronamerno, veselo ćeretalo i zbog toga rado viđen u svakom društvu. Zbog njega su svi prihvatili ćutljivu Mariju, znajući da mu je iskreno odana.
– Eto vidiš da je tačna teorija da se suprotnosti privlače – podižući kažiprst uvis značajno bi naglasila svoje reči Mila.
Ona je svoje dve teorije ‒ prvu da se suprotnosti privlače, a drugu da slično privlači slično ‒ koristila po potrebi u zavisnosti od toga koji joj se dečko u kom trenutku više sviđao. Sada je bila zaljubljena u momka koji je slušao potpuno drugačiju vrstu muzike nego ona i koji joj je u svemu bio sušta suprotnost. Zbog toga je u Marijinoj i Danijelovoj vezi videla potvrdu teorije o privlačenju suprotnosti.
Baka Katica je vrlo brzo prihvatila Danijela kao člana porodice. I nju je osvojio svojim veselim smehom i spremnošću da se našali u svakom trenutku. Kada bi dolazio kod njih, zagrlio bi baku i cmoknuo je u obraz da pukne. Onda bi odlazio pravac u kuhinju da vidi kakve su kolače pravile toga dana i izlazio odande sa punim ustima, obavezno noseći još jedan kolač u ruci. Baka bi se kao ljutila, a srce joj je igralo od radosti što je neko tako veseo doneo živost u njihov tihi i ćutljivi svet. Znala je da će doći vreme kada će Marija ostati sama, i značilo joj je da ima pored sebe nekog ko će joj taj period učiniti lakšim i sa kim će dalje nastaviti kroz život.
Vreme je prolazilo i oboje su odavno izašli iz školskih klupa. I dok im se društvo osipalo odlazeći na fakultete i tražeći posao na nekom drugom, boljem mestu, oni su znali da će uvek ostati tu. Marija je želela da studira, ali nije mogla da ostavi nanu samu. Uvek bi pronalazila izgovore da nemaju novca za njen fakultet, iako je dobro znala da bi zbog odličnog uspeha u školi mogla da dobije stipendiju za dalje školovanje. Svoju žeđ za znanjem pokušala je da nadoknadi čitanjem i svaki slobodni trenutak je provodila sa knjigom u rukama. Danijel nije ni pomišljao na studije jer mu je uvek bilo interesantnije da se muva okolo sa društvom nego da uči. Ubrzo je našao posao u foto-studiju, pretvarajući tako ljubav prema fotografiji u zanimanje od koga se živi. Misleći da će njeno zaposlenje usmeriti Danijelove misli u novom pravcu, Marija je prihvatila ponuđeni posao u prodavnici koja se nalazila u komšiluku, ne razmišljajući da li joj se dopada ili ne. Sada, kada su oboje radili, sledeći korak je bio sasvim logičan.
Njoj… Jer kada je zajednička budućnost bila u pitanju, među njima je vladao neobičan muk. Ako bi im neko u šali spomenuo kako je vreme da se venčaju, Danijel bi samo kratko uzvratio.
– Nećemo mi još, pa još smo mladi, ima vremena za obaveze.
Marija bi samo potvrdno uz osmeh klimnula glavom, nastojeći svim silama da pokaže kako se slaže sa tim iako je želela da čuje sasvim drugačiji odgovor.
Sada je već pet zajedničkih godina bilo iza njih i veza je počela da liči na sve druge dugačke veze. Marija se u početku trudila da se potpuno prilagodi Danijelovoj društvenoj prirodi prateći ga u stopu gde god je išao. Kako su se tokom godina zbližavali i navikavali jedno na drugo, tako je ona sve češće bivala slobodna da ga zadrži da ostanu kod kuće. Nekad bi pristao, nekada bi je pitao zašto joj se ne ide misleći da je neki konkretan razlog u pitanju. Nije se previše upuštao u razmišljanje zašto je tako. Znao je da je drugačija, znao je da je upravo to ono što ga je privuklo i znao je da se povremeno moraju napraviti ustupci. Ono što nije znao jeste da Marija ustupke pravi mnogo češće. Vođena ljubavlju i željom da mu što više ugodi, odricala se sopstvenih želja uveravajući sebe da je to za njihovo zajedničko dobro.
A onda joj se srušio svet. Jednog jutra, čudeći se zašto je baka ne budi za posao, zatekla ju je kako nepomično leži u krevetu. Dane koji su usledili provela je kao u transu, ostavljajući Danijelu da se postara za sve formalnosti. Želela je da bude sama, da isplače što više suza, a kada više nije ostala nijedna, plakale su njene ruke, njena ramena, obrazi. Jedno mesto u njoj se ugasilo zauvek, mesto na kome nema više ničega, nikakvog putokaza, ni puta. Ostao je samo bezdan u koji je zurila bez prestanka. Nije znala kako da krene dalje. Danijel je bio sa njom svakodnevno, pokušavajući da joj bar na trenutak izmami osmeh na lice. Iako mu je iskreno bilo žao Marijine bake, njegova priroda nije podnosila dugotrajnu tugu. Zato je nastojao da Marijine misli zaokupi mnoštvom drugih stvari. Ali nju je to više opterećivalo nego što joj je pomagalo. Pod planinom bola koji je osećala, bila je manje spremna na ustupke, ostajući bez potrebne snage da radi nešto što ne želi. Sve češće je odbijala da ide bilo gde, a Danijelu bi rekla da izađe sam ne želeći da ga opterećuje svojim mrakom. Ponovo je zaronila u svet knjiga jer je to bio najbolji način da ne razmišlja i da se izbori sa prazninom u sebi. Pri svakom pogledu na kutiju sa kamenčićima kojom joj je baka skretala pažnju sa teških misli samo bi zaplakala. Tešila je pomisao na Danijela i sreću što ima njega kraj sebe u ovim trenucima, ali bi je talas tuge ipak brzo preplavio, a teški, bolni jecaji potresli do srži.
Odbijala je u početku narudžbe koje su joj stizale za kolače, jer je navikla da taj posao, koji im je donosio dodatne prihode, radi zajedno sa bakom. Međutim, vremenom je shvatila da je to najbolji način da uspomenu na nju održi živom, pa je slobodno vreme provodila u kuhinji predano se prepuštajući poslu. Budućnost veze sa Danijelom se još uvek nije spominjala. Ona se plašila da počne priču, jer je nekim sićušnim delom sebe slutila da bi time mogla da ga otera.
Još jedan ustupak, još jedan korak dalje od sebe.
Oboje su ćutali pretpostavljajući šta je u glavi onom drugom i ne dovodeći u pitanje međusobni odnos. Samo su se nejasna osećanja vrzmala u dubinama svakog od njih, i tek poneka misao da nije sve onako kako bi trebalo da bude. Ali je ta misao bila tanana, neuhvatljiva i ostajala je van dometa svesti. Zato su samo nastavljali dalje, onako kako su navikli i kako im je bilo najlakše.
Rutina se poput magle spustila na njihove živote. Još više su bili par koji se podrazumeva, samo što su pitanja o njihovoj zajedničkoj budućnosti postala sve ređa, a njenih usamljenih večeri bilo je sve više. Marija ih nije doživela kao opasnost koja preti vezi već kao novu fazu u odnosu koja je logična s obzirom na njihove prirode. Ničim nije želela da sputava Danijela i činilo joj se surovim da insistira na čestim večerima udvoje. Sa druge strane, već ga je dovoljno osećala svojim da može da bude slobodna i kaže da joj ta česta druženja ne prijaju. Iskreno je verovala da je njihova ljubav dovoljno jaka da pobedi razlike i da će razumevanje koje imaju jedno za drugo nadvladati moguće nesporazume koji su se mogli očekivati usled tih razlika. Po zajedničkoj magli hodali su kako su znali i umeli, ne brinući što lutaju, sve dok se drže za ruke.
Nastaviće se
Prethodni nastavci
