Ipak, baš taj događaj iz šestog razreda je bio presudan za njihovo dalje druženje koje je postalo intenzivno. I tek tada je Mila počela da upoznaje pravu Mariju, koja je sada ispunjena poverenjem mogla slobodno da bude ono što jeste. I one su nastavile nadalje da tkaju svoje drugarstvo veselim bojama. Osim toga, Mili je uvek bilo žao zašto drugi nisu mogli da vide u Mariji ono što je videla ona: Mariju kao sasvim običnu, veselu devojčicu koja je osim toga i sjajna drugarica. Svaka tajna koju bi joj poverila ostajala je zaista tajna. Kasnije, kada je sama bila u dilemama i problemima, a pogotovo onim devojačkim, znala je gde će je uvek dočekati razumevanje i zdrav rezon. Često se dešavalo da je Marija mogla predvideti situacije u kojima će Mila ishitreno reagovati, pa bi joj skrenula pažnju na posledice. Tada bi Mila naduvala obraze, zakolutala očima, što bi značilo da ozbiljno razmišlja, i na kraju se složila, shvatajući da je mogla da napravi grešku.

Ipak, desilo se jednom da Marija nije uspela na vreme da upozori drugaricu na posledice ishitrene odluke. Mila je bila zaljubljive prirode i svaki dečko u koga je upravo bila zaljubljena je bio onaj „pravi“ za koga želi i da se uda. Za razliku od ostalih mladih devojaka koje su umele bar donekle da naprave razliku između sanjarenja i stvarnosti, Mila nije imala tu vrstu kočnica. Međutim, kako se uvek dešavalo da joj prilaze samo oni koji joj se nisu sviđali, zahvaljujući tim okolnostima nije upadala u nevolju. Kada je nakon završene srednje škole dečko u kojeg je u tom trenutku bila zaljubljena pozvao da izađu, prvi put se ukazala prilika da se zabavlja sa nekim ko joj se stvarno sviđa. Njena mašta se otrgla kontroli, bila je uverena da joj se dešava filmska ljubav koja će trajati do kraja života i da ne postoji ništa što će njihovoj priči stati na put. U roku od četiri meseca bila je trudna i, kada je to shvatila, blistala je od sreće. Može li se jedna romantična priča lepše razvijati? Može li njihova ljubav biti krunisana na lepši način? Pitala se, znajući unapred odgovor ‒ da ne može. Oduševljeno je podelila novosti sa Markom, spremajući se za zajedničku radost, a onda je u trenutku ugledala njegovo prebledelo lice i nastao je tajac. Poslednje što je očekivala jeste predlog da uradi abortus što pre, dok još ima vremena. Umesto da se zajedno raduju i planiraju venčanje, Marko je prvih nekoliko dana izbegavao Milu, ostavljajući je očajnu i u dilemi da li da išta govori roditeljima. Provodila je sate i sate u razgovorima sa Marijom pokušavajući da nađe rešenje.

Nekoliko dana kasnije Marko je došao, pokunjen i nervozan, bez imalo sentimentalnosti i romantike, i rekao da je spreman da je oženi. Mili nije bila jasna ta iznenadna promena, pa je u svojoj naivnosti poverovala da je on dobro razmislio, da je shvatio koliko je voli i da je to jedino pravo rešenje za njih. Istina je bila drugačija. Marko je popustio pod pritiskom porodice. Pošto je imao dvadeset pet godina, trudeći se svim silama da u njemu probude osećaj odgovornosti, porodica mu je govorila „da mu je vreme“. Mila je bila dobra devojka, što se u maloj sredini znalo, i Markovi roditelji su u njoj videli odličnu priliku za sina čija im je budućnost delovala više problematično nego obećavajuće. Pomislili su da bi ga porodični život odvojio od lošeg društva i motivisao ga da se promeni. Za Milinu trudnoću su saznali sasvim slučajno dok je pričao telefonom sa svojim drugom, razmatrajući načine na koje bi ubedio Milu da abortira. On sam nije imao jasnu predstavu šta želi od života, niti mu je u mislima bila ženidba. Umeo je da priča kako će jednog dana raditi na brodu, ali sve bi se završavalo samo na rečima. Nemajući jasnu sliku o tome kako bi njegova budućnost trebalo da izgleda, bio je uhvaćen u zamku dobrih namera ljudi kojima je okružen i popustio je. Uopšte nije bio svestan da ga čeka roditeljstvo, da je ispred njega jedan sasvim drugačiji put. Jedino o čemu je u tom trenutku razmišljao jeste gubitak slobode, nemogućnost da ode i da se vrati kada hoće, i činjenica da sada mora da traži posao. Ništa od toga mu se nije dopadalo, ali u nedostatku bilo kakvih ambicija koje bi ga pokrenule na akciju u drugom pravcu, pristao je. Osećanja koja je gajio prema Mili nisu bila jaka. Povezivala ih je fizička privlačnost i njena osobina da mu progleda kroz prste kad drugi neće. To mu je bilo dovoljno za vezu, ali ništa više od toga. Sada se situacija iznenada promenila. Međutim, uskoro nakon venčanja je shvatio da ne mora baš toliko toga da menja kako je delovalo na početku. Iako je počeo da radi, nastavio je da uveče dolazi kasno ne mareći za mladu suprugu, usamljenu i trudnu.

Izmaštana slika o velikoj ljubavi sa srećnim završetkom vrlo brzo se raspršila pod teretom realnosti. Biti zaljubljen i gajiti savršenu sliku o nekome, a zatim sa tim nekim živeti i sagledavati iz dana u dan koliko je ona prvobitna slika bila pogrešna, bila je svakodnevica kojoj se Mila nemoćno predala. Kada se rodila devojčica, potpuno se posvetila njoj, nastojeći da o svom braku što manje razmišlja. Vrlo brzo su se našli na sasvim suprotnim polovima njihove zajednice, više ličeći na cimere koji silom prilika žive zajedno, nego na muža i ženu.

Mila se samo u početku žalila svojoj drugarici na život u kome se iznenada zatekla. A onda, malo po malo, postajala je sve više majka, a sve manje supruga, i sve je ređe tema njenog braka bila zastupljena u njihovim razgovorima. Tako bi Mila svratila do drugarice sa malom Katarinom i pričala o njenim prvim zubićima, boginjama, svojim strahovima i radostima u vezi sa detetom. Marka bi spomenula usput kada bi se slučajno zatekao u dekoru događaja koje je opisivala. Marija je nije mnogo zapitkivala. Znala je da je Mili daleko teže da se suoči sa svojom greškom nego sa samim okolnostima u kojima se zatekla. Trebalo je vremena da oprosti sebi, a očigledno joj to nije polazilo za rukom. Nakon kratkog vremena je ponovo ostala trudna i rođenjem sina njena uloga majke bila je overena, a uloga supruge svedena na tehničke detalje koje su uključivali kućne poslove, razgovore o računima, povremene posete rodbini i sve ređe noći provedene sa Markom. Od svih tereta koje je nosila u tom braku, najteži joj je bio teret sopstvene krivice za situaciju u kojoj se našla. Zato je gurala napred, svesna da nazad ne može.