Jedna mala zvezda započela je dugo putovanje. U susretu sa raznim svetovima upoznala je i radost i tugu. Kada bi se sudarila sa nekim od njih, prvo bi zastala, otresla zvezdanu prašinu sa mesta koje je bolelo i nastavila dalje. Ali jednom je udarac bio toliko snažan da se sve zaljuljalo, a mala zvezda se podelila na dva dela. Ponovo je zastala, opet otresla zvezdanu prašinu, zatim jednim svojim delom ostala da kruži oko čudnog sveta koji joj je naneo bol, a drugim produžila ka novoj galaksiji. I dalje je to bila ista mala zvezda, ali sada sa potpuno različitim iskustvima ‒ nesvesna podeljenosti koja se dogodila. Nastavila je da plovi kroz svoje svemire, ubeđena da je svaki od njih jedini koji postoji.

1. Mutna reka

Marika je ostala budna do jutra jer joj otkriće na internetu nije dalo mira. Naredne noći pred zoru, kada je nesanica odnela i svoju drugu pobedu, probudila je Petera i rekla mu:

– Idem kući, u svoj grad.

Peter je bunovno otvorio oči zatečen iznenadnim buđenjem. Ostavila mu je malo vremena da se rasani, a onda ponovila:

– Moram da odem.

Samo ju je gledao bez reči, potpuno zbunjen. „Ovo ne liči na Mariku“, razmišljao je. Tokom svih ovih godina koliko su zajedno svega nekoliko puta je spomenula rodni grad, a sada odjednom, u gluvo doba noći saopštava nameru da ode tamo. Nije volela da priča o svojoj prošlosti, niti o zemlji iz koje je došla, kao ni o životu koji je živela pre nego što su se upoznali. Peter je znao najvažnije ‒ da je rano ostala bez roditelja i da je odrasla sa bakom zahvaljujući kojoj je postala virtuoz u kuhinji. Imala je jednu ozbiljnu vezu pre udaje i neki periodi života bili su joj veoma bolni. Znajući da joj razgovori o prošlosti bude tužne uspomene, nije insistirao na njima. Duboko u sebi se nadao da će jednom sama započeti priču jer ga je bolelo postojanje tog skrivenog mesta u njoj gde nije puštala nikoga. Ova iznenadna odluka, odjednom saopštena, vratila ga je u sekundi u pećinu u koju se uvek sklanjao kada bi o tome razmišljao. Nakon dužeg ćutanja, izronio je iz mraka svoje pećine u mrak njihove spavaće sobe.

– Nisam siguran da te razumem, ali siguran sam da te volim i da ću te podržati u svakoj tvojoj odluci – reče joj tiho.

Iako tada nije potpuno osvestio svoju želju, ona je bila tu, obučena u nadu da će nakon tog puta ipak znati više nego što je znao, i da će najzad uspeti da dođe do tog jedinog mesta u njoj koje mu je bilo nedostupno.

Marika je ujutru odluku saopštila i deci, a oni su je veselo prihvatili kao da je baš ta vest, tog četvrtka ujutru, trebalo da im zakuca na vrata. Mama je najzad rešila da poseti zavičaj i to je bilo sjajno. Pokušavali su godinama da je na to nagovore želeći da i sami upoznaju deo svoje istorije, ali uvek su je zaticali nespremnu za taj korak. Tada bi Marikino lice poprimilo čudnu, tužnu senku koja ih je plašila. Zato su sada veselo zacvrkutali, nimalo ne mareći što neće ići svi zajedno. Već su bili dovoljno odrasli da shvate kako se i u najsložnijoj porodici neke bitke moraju voditi u osami.

Od tog trenutka, kada je odluka saopštena celoj porodici, sve je dobilo novu boju. Osećala se kao da se prebacila u dimenziju u kojoj do sada nije obitavala, ali kroz koju ipak odlučno hoda bez obzira na to što nije sasvim sigurna gde će je staza kojom korača odvesti. U magnovenju je pakovala stvari, a nakon što se uverila da je sve spremno, otvorila je malu, metalnu kutiju sa kamenčićima i izvukla sivi oblutak sa tamnom linijom preko sredine. Pažljivo ga je spustila u torbu, kao da je napravljen od najfinijeg porcelana.

Već popodne je bila na aerodromu. Sama. Posle mnogo vremena počela je na sebe da gleda kao na individuu. Uvek bi sve njene misli grlile decu, muža, prijatelje, posao, a sebe bi posmatrala kao deo te celine, nikada zasebno. Nove okolnosti gurnule su je ka njoj samoj, ka njenom unutrašnjem biću koje ju je dočekalo iznenađeno. Nije ni primetila koliko je daleko otišla od sebe sve do ovog trenutka jer je smatrala da je sve baš onako kako treba da bude i da nema potrebe baviti se stvarima koje dobro funkcionišu. Na aerodromu je, nakon što se javila deci i Peteru, isključila telefon ne želeći da bilo kome drugom objašnjava svoj iznenadni odlazak u zavičaj.

U avionu se smestila do prozora zadovoljna što su oba mesta pored nje prazna. Teško su joj padali trenuci kada je tako mali prostor morala da deli sa potpuno nepoznatim ljudima. Osećala je kao da su se njihovi međusobni svetovi tada mešali, a da niko od njih to nije želeo, ni hteo, i da bi po izlasku iz aviona svako poneo deo stvarnosti onoga pored koga je sedeo. U ovom času nije joj se davao deo sopstvene stvarnosti nikome. Teško je prihvatala tu svoju osobinu da zazire od nepoznatih ljudi, čak i onda kada su izgledali sasvim bezopasno. Veselo ćeretanje sa neznancima u ovakvim prilikama nije joj bilo svojstveno. Kada bi joj se neko obratio, ljubazno bi odgovarala, ali načinom i izrazom lica jasno je stavljala do znanja da nije raspoložena za priču. Druga strana bi vrlo brzo gubila interesovanje a ona sama bi postala nevidljiva ‒ što joj je savršeno odgovaralo.

Nije uvek tako mirno prihvatala svoju povučenost. U osetljivom periodu odrastanja često je posmatrala vršnjake kako se zabavljaju, dok je sama bila lišena bilo kakve želje da u zabavi i sama učestvuje. U velikom društvu nije se videla. Kada bi imala nešto da kaže, izgovarala bi tiho, tako da je obično morala isto to više puta da ponovi. Čak i kada bi glasno izrekla svoju misao, izgledalo je kao da tek bez glasa otvara usta. Kako su takve situacije postajale češće, tako je ona ređe pokušavala bilo šta da kaže. Ostavljala je svoje mudre rečenice za poznate ljude, one koji su znali da cene to što ima da saopšti. Svoju prirodu doživljavala je kao usud koji je morala da nosi. Jedini tračak svetlosti donosili su joj pogledi nepoznatih ljudi koje bi privukao njen prijatan izgled. Tada bi još dublje zagazila u tišinu, jer nije želela da izgubi komadić stečene naklonosti svojim nezanimljivim i nečujnim pričama.

Naslonila je glavu na obod prozora i sačekala da avion uzleti dovoljno visoko da prizori dobiju izgled makete. Kada je ispratila pogledom poslednje minijaturne slike grada i savladala brdašce straha koje se uvek pojavljivalo pri poletanju aviona, počela je da uživa u pogledu. Nije bila sasvim sigurna da li je beli oblaci podsećaju na šećernu vunu ili joj nebo izgleda kao jedna ogromna činija sa šnenoklama u trenutku pre nego što se preko njih prelije fil.

Gde ide? Koga želi da nađe tamo? Koga želi da vidi? Da li ikoga želi da vidi? Može li logikom i dobrim razlozima da opravda ovaj iznenadni odlazak tamo gde već godinama nije imala želju da kroči?

Zatvorila je oči i potpuno se prepustila onom što treba da dođe, ne nameravajući ni na koji način da utiče na ishod. Imala je beskrajno poverenje u mudrost života, u vođstvo jedne više sile o kojoj je njena baka Katica pričala kao o Bogu koji se piše velikim slovom ‒ a koju je ona sama doživljavala kao sveprožimajuću inteligenciju sa kojom smo neraskidivo povezani, i koja nas vodi onda kad joj se prepustimo jer sami ne znamo pravi put. Uvek, kada bi se našla u naizgled teškoj i nerešivoj situaciji, u trenutku bi se setila bakinih reči:

– Ništa ne brini, Bog će se postarati. Ti uradi ono što je do tebe, jer više od toga ne možeš, ali nemoj ni manje. Sve ostalo završiće onaj koji može. Od sto koraka, ti napravi prvi, a Bog će ostalih devedeset devet. Ali ti treba da napraviš taj prvi korak. Samo prestani da brineš, jer brigom pokazuješ da ne veruješ u to.

Divila se bakinoj nepokolebljivoj veri koja se nije ugasila ni nakon svih nevolja koje je prošla. Uprkos neslaganju porodice, ova žena se vrlo mlada udala za čoveka druge vere zbog čega je ostala bez podrške svojih najbližih. Zajednički život, ispunjen ljubavlju, nije trajao dugo. U ratu je izgubila muža i ostala sama sa devojčicom sa kojom je trebalo pregurati posleratno siromaštvo. Tu i u to vreme Bog nije smeo da postoji. Lišena mogućnosti da ide u crkvu, svome Bogu se molila u tišini, osamljena, daleko od pogleda. Vremenom je shvatila da joj crkva i nije potrebna. Jedino što je zadržala od starih običaja jeste praznovanje Božića i Uskrsa, jer su to bili dani velike radosti, kao neki duhovni rođendani kojih je nekim čudom bilo dva. Mešovitim brakom čudo se udvostručilo pa je sa svojom devojčicom krišom obeležavala dva Božića i dva Uskrsa, želeći na taj način da oda poštovanje svom rano izgubljenom mužu prema kome je i dalje osećala veliku ljubav. Tada bi njeno obraćanje Bogu dobilo svečanu notu a zahvalnost i molitve obukle praznično odelo. Čak ni mnogo godina kasnije, kada je ostala bez jedinog deteta, nije gubila veru, već je u njoj nalazila utehu.

– Samo Bog zna razlog i zna kraj – skrušeno bi rekla, misleći kako taj kraj nije na ovom svetu i u ovom životu.

Ponovo je ostala sama sa devojčicom, ovog puta unukom koja se rano nastradalih roditelja sećala bledo i kao kroz maglu.

Sada je baka Katica imala ogromno bolno iskustvo iza sebe, pa je sve svoje snage uložila da veru koju sama ima ulije unuci, znajući da će joj to biti najsnažniji štit od svega što se u životu može obrušiti na nju. Svesna da će jednog dana, kada nje više ne bude, unuka biti primorana da sama nastavi dalje, pripremala ju je za život silno želeći da joj na tom putu podari sigurnog vodiča. Zato je Bog bio prisutan u staričinim rečima svakog dana.

Kako je Marika bivala zrelija, tako se više divila mudrosti žene koja ju je podigla. Baka Katici, iako sa malo škole i pročitanih knjiga, nije bio potreban posrednik koji bi joj objašnjavao zašto je nešto takvo kako jeste. Pojave i ljude je brižljivo osmatrala. Učila je iz svog, ali i iz života drugih ljudi. Nikada nikoga nije osuđivala i uvek bi nalazila bar neku reč opravdanja za ljude koji bi se našli na udaru opšte osude. Visprenost, inteligencija i sklonost ka razmišljanju omogućavali su joj da ono što vidi povezuje stvarajući smislenu celinu iz koje bi izvodila zaključke. Rano je spoznala, kao mlada udovica, koliko je važno da sačuva svoj integritet i samopoštovanje. U to ime je rešila da se potpuno posveti svojoj kćerki i da joj nadomesti nedostatak drugog roditelja, ako je tako nešto uopšte bilo moguće. Odlučna u nameri da joj dete ima majku koje se nikada neće postideti, ignorisala je svaku želju koja se javljala van tih okvira, smatrajući je potpuno inferiornom u odnosu na viši cilj. To je bio njen poziv, njen zadatak, sveta dužnost. I koliko god da je imala širinu u shvatanju i razumevanju drugih, uvek bi se kroz sve što je radila provlačila nit u kojoj sebe vidi isključivo u ulozi majke, kasnije bake, kojoj je osnovni zadatak da mlado biće izvede na pravi put. Sve izvan toga imalo je daleko manji značaj. Njeno drugo ime bilo je dužnost, ali dužnost okupana iskrenom ljubavlju.

Marika je sa nežnošću izvukla maleni oblutak iz torbe prisećajući se dragog, umirujućeg glasa svoje bake, koju je od milja zvala nanom.

– Marija, ti si moje sunce. Ti si moj mesec i zvezdice.

Sela bi tada nani u krilo, zagrlila je i zatvorila oči zamišljajući sebe kao veliko Sunce koje sija danju, i mali Mesec koji svetli noću, i kako zatim skakuće od zvezde do zvezde, a svaka od njih se zove Marija, kako se zaista i zvala sve dok nije zakoračila u novo okruženje u kom se uz mnoštvo drugih promena preobrazilo i njeno ime. Tek mnogo godina kasnije, kada je sama postala roditelj, shvatila je snagu ove niske, pogurene žene koja je i u poznim godinama uspela da zadrži vitalnost i vedar duh. U to ime nije sebi dopuštala da padne u ponor samosažaljenja, već je nastojala da u izazovima prepozna pouke i spozna dobre strane života zbog kojih je vredelo ići napred. Pamtila je nanine priče i one su joj bile svetlost u situacijama kada nije znala kako da postupi. Baka Katica ju je na mudar način vodila kroz detinjstvo: umesto da joj drži duga predavanja, samo bi joj ispričala priču sa jasnom porukom koju je lako bilo dovesti u vezu sa aktuelnim problemom. A kada bi bila tužna naizgled bez razloga, obično posle roditeljskih sastanaka i praznika tokom kojih su porodice bile na okupu, baka bi počela sa pripovedanjem.

Nastaviće se