Međutim, dogodilo se da Danijel nije došao do nje cele dve nedelje. Čuli su se telefonom, ali bi on svaki put brzo prekinuo vezu pravdajući se da je u gužvi na poslu i da će se čuti kasnije. Kada je najzad nazvao i rekao joj da će doći, nije odgovorio na pitanje zašto ga nije bilo tako dugo. Nakon što je te večeri Marija otvorila vrata stana, pred sobom je videla jednog sasvim drugačijeg Danijela. Bio je ozbiljan, tih, a na licu su mu se videle dve male bore na uglovima usana, koje su se na njegovom licu ocrtavale samo kada je bio jako ozbiljan, a to je bilo vrlo retko.

Umesto da je nastavio ka kuhinji, kako je to obično radio, Danijel je kao ukopan stajao u hodniku gledajući začuđenu Mariju, kojoj ta promena nije uopšte bila jasna.

– Danijele, pa uđi. O čemu se radi? Je l’ se nešto desilo? – upita ona bojažljivo, pomišljajući da se možda nešto loše dogodilo u njegovoj porodici.

– Ma nije se ništa desilo, hteo sam da razgovaram sa tobom.

– Pa dobro, uđi unutra, nećemo valjda da stojimo u hodniku – reče ona, nežno ga povlačeći za ruku u pravcu sobe.

– Marija, želim nešto da ti kažem – reče on nervozno cupkajući sa noge na nogu, još uvek ne sedajući i bacajući kratke poglede izokola na nju kako bi pratio njenu reakciju.

– Ovaj… Ja… ‒ izgovarao je dok je brzim pogledima prelazio preko gornjih uglova sobe kao da su tamo negde napisane prave reči koje u ovom trenutku treba da budu izgovorene. ‒ Zaljubio sam se – reče konačno i sede na kauč potpuno opuštajući telo, kao da je rečenica koju je upravo izgovorio maknula kočnice zbog kojih nije mogao da se pomeri.

Bio je besan na sebe zašto je rekao upravo ono što nije želeo da kaže. Tri prethodna dana smišljao je način na koji će joj saopštiti potpuno nove okolnosti u njegovom životu i, pripremajući se, upotrebio je sve moguće „pogodne“ kombinacije reči osim ove koju je upravo izgovorio. Međutim pritisak je bio toliko jak, da je jednim potezom hteo da ga zbaci sa sebe kao insekta kog je iznenada spazio na ramenu.

Znao je da će je to slomiti, znao je da nema nikoga osim njega, znao je kakva odgovornost leži na njemu. Ali… Nije bio spreman da laže, niti je to umeo, niti hteo. Jedino što je želeo jeste da pronađe najbezbolniji mogući način da joj saopšti istinu, silno ne želeći da je povredi.

Gledao je u Marijino bledo lice svestan da reči koje je upravo izgovorio još uvek traže put do njene svesti. Ona ga je gledala prvo kao da ne razume o čemu priča, zatim joj se mišić na obrazu trznuo, pa je trepnula par puta, i zatim pogled spustila dole.

– O čemu to pričaš, Danijele? – upita skoro bez glasa.

– Desilo se… Nisam to želeo, ali desilo se… Marija, nije do tebe, nisi ti ništa kriva… Samo, ja ne mogu dalje ovako…

Velike, lepe smeđe oči napuniše se suzama gledajući Marijine ruke, koje su počele da se tresu. Ustao je i snažno je zagrlio.

– Izvini, nisam ovako planirao, nisam mislio da će biti ovako. Izvini, molim te…

Ona je uveliko jecala kvaseći suzama Danijelovu majicu i držeći ga grčevito rukama oko struka, bolno svesna da ga grli poslednji put. Dugo su stajali pripijeni jedno uz drugo, on osećajući tugu izmešanu sa olakšanjem, ona tešku, poznatu planinu bola koja joj se prvo lagano dotakla ramena, a onda ih pritisla punom snagom. Nežno je sklonio njene ruke sa sebe i poljubio ih. Zatim je povukao da sednu oboje i dalje ne ispuštajući njena dva mala dlana iz ruku.

– Marija, hoću da znaš da je sve ovo sa tobom bilo iskreno i da mi je bilo prelepo sa tobom, a onda je počelo nešto da se dešava. Osećao sam to, ali nisam tačno znao o čemu se radi. Ti si sve češće izbegavala da ideš sa mnom, a ja sam se pitao da li sam negde možda pogrešio, pa si zbog toga drugačija. Onda sam sve pustio misleći da će vremenom stvari doći na svoje mesto. I dalje mi je bilo lepo, samo što nisam voleo ta pitanja o našoj budućnosti. U stvari, nisam znao da li ću ja stvarno biti u stanju da te usrećim. Zato nisam voleo o tome da pričam. Osim toga, kada si ostala sama, bilo mi je najvažnije da budem pored tebe, sve drugo je bilo manje važno. Onda sam upoznao tu devojku i nešto se dogodilo u meni. Mislio sam da je u pitanju samo prolazni zanos i nisam dopuštao da to utiče na moj i tvoj odnos. Međutim, u jednom trenutku su jake, obostrane emocije nadvladale svako drugo osećanje, i shvatio sam da bi sve dalje sa tobom bila laž, a siguran sam da je ni ti ne želiš. Morao sam sve ovo da ti kažem jer si mi najbolji prijatelj, neko ko me je uvek razumeo. Morao sam da ti kažem istinu, jer drugačije ne znam. Sada mi je najvažnije samo da znam da si ti dobro posle svega ovoga. U stvari, pričam gluposti. Znam da ne možeš biti dobro, ali…

Tražio je reči kojima bi iznudio od nje osećaj olakšanja. Ona ga je samo gledala pravo u oči, bez ikakvog izraza na licu.

– Molim te, idi – samo je tiho progovorila. – Želim da budem sama.

Danijel je ustao tražeći u njenom izrazu lica tračak nečega što bi mu reklo da ga ne osuđuje, da ga pušta da nastavi dalje uprkos bolu koji joj je naneo. Ništa od toga nije video i zato mu je bilo teško da se pomeri. Nesvestan besmisla onog što čeka, u stvari je čekao njen blagoslov. Nije ga dobio. Umesto toga, video je ogroman zid oko Marijine figure, kako je zaklanja od njegovog pogleda. Pognutih ramena krenuo je ka vratima.

– Idem. Čućemo se – reče po navici dok je izlazio.

Zatvorila je vrata za njim i u trenutku je pomislila zašto ne plače kada bi trebalo. Pred njom se opet našao isti onaj ambis koji je prvi put videla nakon nanine smrti, samo ovog puta dublji i crnji. Gledala je u njega ne osećajući ništa. Mehanički je pošla ka veš-mašini koja je završila sa pranjem kako bi izvadila veš. Оnda je izvukla jednu Danijelovu majicu i bujica je krenula. Osetila je nove rane na mestu starih još nezaceljenih. Opet bezdan, opet tuga. Njegove reči šamarale su je bez prestanka, dok je ona besomučno ponavljala u sebi svaku rečenicu koju je izgovorio čineći da je udaraju još jače.

Plakala je cele noći i sutradan nije otišla na posao. Samo je javila da je bolesna i da ne može da dođe. Čuvši je kako zvuči, šefica nije mnogo pitala. Znala je Mariju dobro i shvatila je da je nešto ozbiljno u pitanju.

– E sad si sama, stvarno sama – rekla je sebi sledećeg jutra nakon kratkotrajnog sna koji je bio dugačak tačno onoliko koliko je bilo potrebno da se prekine kontinuitet budnog stanja i da je na momenat odvoji od novonastale stvarnosti. Tim joj je buđenje još teže palo. Dan je provela u krevetu, isključivši telefon. Sive kulise su se spustile svud oko nje, a ona je na pozornici ostala jedini akter, odvojena od svih.