„Kad malo bolje razmislim“, pomisli silazeći iz autobusa, „trebalo bi da zahvalim Danijelu što me je ostavio. Jer da nije, moj doživljaj idealnog bi nastavio da obitava u sferi neprepoznate prosečnosti.“

Susret sa malim i zaboravljenim gradom doneo je talas razočaranja. Navikla da boravi u sredini gde se drugačije živi, zasmetale su joj zapuštene ulice, prazni lokali sa bombastičnim natpisima koji su nekim čudom još uvek kitili ove spomenike srećnijih vremena. Grafiti su bez milosti sletali i na najlepše fasade. Laganim korakom je premeravala poznati put pitajući se hoće li sresti nekog znanog, ali jedina poznata lica posmatrala su je sa smrtovnica izlepljenih po stablima pored trotoara.

„Da li je moguće da ovih ljudi više nema!“ kao da je očekivala da je ovde vreme stalo sa njenim odlaskom i kao da će je sada sačekati ista ona lica koja pamti. Ipak, na ulici nikoga nije prepoznala, a čak i da jeste, nije sigurna kako bi reagovala. Sama je potpuno neprepoznatljiva. Druga boja kose, druga frizura, drugačije držanje, hod, druge misli, druga iskustva… Kako bi uopšte bilo ko i mogao da prepozna tihu, skromnu devojku koja je uvek mislila da su svi drugi bolji od nje?

Stigla je do kafea i obradovala se kada je videla da još uvek radi. Samo jedan sto je bio zauzet, pa je mogla da bira gde će sesti. Izabrala je mesto sa koga je mogla lepo da posmatra ulicu, a velike tamne naočare su joj pružale utočište od mogućnosti da bude prepoznata. Ipak nije spremna za dirljive susrete. Neka sve ostane kao što je bilo, bez nje. Pitala se ko sada živi u njenom stanu. Imala je čudan osećaj. Setila se „Zone sumraka“, serije koju je nekada davno volela da gleda, i pomislila kako se nalazi u jednoj od epizoda, setivši se razloga zbog kojeg je tu.

A onda je polako počela da prepoznaje ljude. Na nekim licima vreme se potpisivalo nevidljivom olovkom, a na nekima debelim flomasterom. U momentu dok je čašu sa sokom prinosila ustima, začula je poznat glas koji se obraćao konobarici.

– Evo još su sveži, donela sam da probaš.

Pogledala je u pravcu žene koja je pretrčala sa druge strane ulice i sa nevericom spustila naočare kako bi je videla bez tamnih senki. U pohabanoj trenerci, duge, neuredne tamnosmeđe kose prošarane sedima i svezane u labav rep, pred njenim očima stajala je – ona sama. Šok je bio takav da joj je ruka na trenutak zadrhtala, a sok se prosuo po snežnobeloj svilenoj košulji. I dok su dve žene razgovarale, morala je veoma brzo da se sabere i da smisli šta da preduzme.

– U redu je, ja sad JESAM u zoni sumraka i treba mi hladna glava – reče u sebi.

Do tada je već dobro izvežbala način kako da emocije ostavi po strani onda kada joj je razum najpotrebniji, pa je odlučila da nešto brzo preduzme.

– Izvinite – obrati se ženi koju je svim silama pokušavala da ne posmatra kao svoje „ja“ i strepeći pomalo od njene reakcije ukoliko prepoznavanje bude obostrano – gde bih mogla da kupim ove kolače? – reče pokazujući na tanjir sa šarenim kolačićima.

Žena je zbunjeno pogleda, a zatim se nasmeja najprijatnijim osmehom očigledno polaskana što ova nepoznata, fina dama pokazuje interesovanje za njenu umešnost.

– Sama ih pravim i prodajem – odgovori ona, bez najmanjeg tračka mogućnosti da prepozna sagovornicu. ‒ Možete poći do mene, stanujem tu preko puta, imam nešto viška za prodaju. Usput ćemo probati da skinemo tu fleku od soka, šteta bi bilo da se upropasti tako lepa košulja – reče joj poznato lice po kome je vreme očigledno pisalo flomasterom.

– Hajdemo onda – reče Marika, osećajući kako sve dublje i dublje tone u zonu sumraka.

Skliznula je u hodnik koji sve ove godine nije bio okrečen. I dok je donji deo zida, ofarban zelenom masnom bojom još uvek odolevao zubu vremena, gornji deo je teško izranjavan izdubljenim imenima, datumima i nazivima davno ugaslih muzičkih grupa. Penjući se stepenicama koje je kasnije nebrojeno mnogo puta sanjala, nekad porušene, nekad beskonačno dugačke, ali uvek takve da njima ne može do svog stana, emocije su počele da izlaze na površinu kao mehurići vazduha u vodi spremnoj da proključa svakog trena. Pokušala je da se kontroliše fokusirajući se na malenu rupicu na trenerci žene koja se ispred nje penjala stepenicama. Znala je da će u momentu kada uđe u stan biti najteže. Pokušavala je da prizove sve one vežbe kojima je trenirala um sa namerom da je u svakom trenutku ostave pribranom, a u kojima je bila istrajna jer je zauvek želela da se reši osobine da lako pocrveni.

Vrata su se otvorila, a miris vanile i putera koji se slutio još u hodniku zavladao je prostorom. Ista stara polica za cipele, samo sada mnogo starija, isti nameštaj i slike po zidovima.

„Dobro“, rekla je sebi, „ovo sada sigurno sanjam i, kada se probudim, imaću šta da ispričam svom mužu. Stvarno je uvrnuto.“

Ali ipak, kada je sanjala, na ovakvim mestima bi se obično probudila, što se sada nije dešavalo.

– Izvinite na neredu – reče domaćica iako nereda nije bilo, ali je tek u prisustvu ove nepoznate i očigledno dobrostojeće dame shvatila koliko joj je sve u kući staro i pohabano, pa je tim rečima pokušala da otera osećaj nelagode. ‒ Sedite, molim vas – reče gošći pokazujući na drvenu, ugaonu klupu u trpezariji.

– Dugo se bavite ovim poslom? – upita „dobrostojeća dama“ potpuno svesna svoje superiornosti koju je silno želela da prikrije sasvim običnim pitanjem izrečenim prijateljskim tonom. Osim toga, bura emocija koja se u njoj odigravala u tom trenutku bila je suviše snažna i najbezbednije je bilo pustiti domaćicu da priča, jer se pribojavala da joj glas na trenutke može zadrhtati i da će izgubiti čvrsto tle pod nogama.

– Toliko dugo da ni sama ne znam koliko. Ja zapravo radim u ovoj prodavnici pored zgrade, a posao sa kolačima sam preuzela od moje bake uz koju sam ga i naučila, pa na taj način uspevam da obavim nekoliko dobrih stvari. Čuvam uspomenu na baku, kolače volim da pravim, a obezbedim i neki dinar više. Svi vole moje kolačiće – opet se nasmeja istim onim osmehom izvinjenja, kao da želi reći kako ona i nije neko od koga bi se očekivalo da pravi nešto tako dobro. ‒ Odnedavno sam neke od recepata počela da objavljujem na internetu ‒ nastavi priču Marija ‒ iako ih je baka čuvala u strogoj tajnosti. Ja, ipak, verujem da nema razloga za to jer toliko se puta desi da različite osobe spremaju po istom receptu i da rezultat bude drugačiji. Valjda svako od nas da neki lični pečat onome što spremi. Ja sam ove recepte davala i mojim drugaricama, pa mi opet traže da im napravim kolače kada imaju goste. Kažu mi da njihovi ne ispadnu kao moji, koliko god da se pridržavaju recepta. Skinite košulju pa ću probati da ublažim štetu, doneću vam nešto da se ogrnete.

Žena nestade za trenutak u sobi i to je bila nova prilika za suočavanje sa starim prostorom. Sve je izgledalo potpuno isto kao pre dvadeset godina. Jedino su tepih i zavese bili drugačiji, te red nekih novih knjiga na polici. A na drvenom, okruglom stočiću pored frižidera, poznata mala crna knjižica sa receptima i pored nje kutija sa kamenčićima.

– Evo me – izroni Marija iz sobe u kojoj je bio ormar sa garderobom. – Probajte ovo, mislim da će vam odgovarati. Nekada sam bila vaše konstitucije, ali ovaj posao sa kolačima ima svoju cenu.

U trenutku Mariki se oči napuniše suzama. Prepoznala je onu staru, finu, plavu končanu bluzicu koju joj je nana kupila. Trebalo je da ide na venčanje kod drugarice, ali je odustala od te namere jer nije imala šta da obuče. A onda, veče ranije ušla je nana sa lepo upakovanom kartonskom kutijom u kojoj se nalazila tirkizna bluza. Nikada nije htela da prizna koliko ju je platila, samo je znala da je bila mnogo skuplja nego što su obično izdvajale za garderobu.

– Mila moja, evo sad imaš u čemu da odeš. Neću ja da se ti tamo stidiš – rekla joj je nana s ljubavlju gledajući oduševljeno Marijino lice dok je probala bluzu, a onda obasula staricu poljupcima zahvalnosti.

Na venčanje je otišla, ali od tada tirkiznu bluzu nije oblačila jer je mislila kako nijedna od prilika kasnije nije bila dovoljno svečana za nju. Tek bi je povremeno oprala i držala uvek spremnu, za slučaj da se prilika pojavi. I sada, ova žena, ona sama, daje joj tu lepu, staru bluzu jer misli da je bilo šta drugo što ima nedostojno ovakve gošće.

– Izvinite, alergija, uvek imam problem u ovo doba godine – reče skidajući košulju i oblačeći bluzu, koja se, prepoznavši telo, savršeno priljubila uz obline.

– Da li ste za kafu? – upita domaćica hvatajući potpuno nesvesno krajičkom pogleda čipkani grudnjak kakav je viđala po izlozima onih prodavnica u koje nikada nije zalazila, jer nije imala novca za tako skupe stvari.

– Hvala, može. Prijaće mi. Sami živite?

– Da – reče žena vešto skidajući ostatke soka sa košulje. – Evo, gotovo, dok vi popijete kafu, osušiće se i kao da se ništa nije desilo!

A onda, kao da je bujica reči odnekud iznenada naišla jer je prepoznala korito kojim će bezbedno teći, poče priču.

– Živela sam ovde sa svojom bakom. Rano sam izgubila roditelje, pa mi je ona bila sve na svetu. Kada je umrla, ostala sam sama. U stvari nisam… Nisam… Imala sam nekog ko mi je mnogo značio i mnogo pomogao u tim trenucima. Ali… Onda je on otišao svojim putem, a ja tek tada shvatila šta znači biti potpuno sam. Međutim, navikne čovek. Evo me, još uvek sam tu – reče ona sa smeškom u pokušaju.

– A da li ste nekada razmišljali da odete iz ove sredine?

– Razmišljala sam, ali nisam nalazila snage da se odvojim od uspomena, od onog što mi je drago, a što je ostalo u prošlosti. Osim toga, nisam videla zašto bi mi na drugom mestu bilo bolje. Ovo što nosim u sebi, nosiću gde god da me bude. I šta mi onda vredi? Ovde bar imam koliko-toliko siguran posao. Istina, ne mogu reći da me ispunjava, da ga volim, ali nadoknadim sa mojim kolačima jer to zaista radim sa mnogo ljubavi. A tu su mi i prijatelji, bilo bi mi teško da ih napustim i odem. Kad malo bolje razmislim, i nije tako loš ovaj moj život. Jeste da sam sama, ali ima i to svojih prednosti – reče donekle neubedljivo, a donekle pomireno, poslužujući kafu i pomerajući bliže nepoznatoj ženi tanjirić sa kolačima i upita iznenada: – Imate li vi porodicu?

– Imam – reče ljubazno gošća. – Udata sam, imam kćerku i sina. Već su veliki i dobra su deca – nasmeši se Marika prizivajući u misli draga lica. ‒ Ovi kolači izgledaju veoma lepo, baš ove imate i za prodaju?

– Naravno, a ja sam se baš raspričala. Nekako sam se opustila, uopšte nemam osećaj da vas vidim prvi put. Rekla bih da ste mnogo mlađi od mene, ali neke teme su bliske i potpuno različitim generacijama – odgovori domaćica ljuteći se pomalo na sebe zašto tako mnogo priča bez ikakvog razloga ona, ćutljiva Marija. ‒ Imala sam narudžbinu za danas, ali sam napravila više, za svaki slučaj. Kao da sam znala da ćete doći!

– Uzeću sav višak koji imate – reče Marika ispijajući poslednji gutljaj kafe. ‒ A sada bih već morala da krenem, da ne zakasnim na autobus.

Izvadila je novac iz novčanika, diskretno, ali nespretno pokušavajući da prikrije da ga ima dvostruko više nego što je bilo potrebno.

– Molim vas, pa nemojte… To je stvarno mnogo – promuca Marija.

– Nije mnogo za vaše kolače – uzvrati neznanka oblačeći svoju košulju. ‒ Znate li koliko ovo košta tamo gde ja živim?? Mnogo, mnogo više.

– Hvala vam – prošapta žena crveneći. Uvek joj je bilo neugodno kada je uzimala novac za svoje kolače, jer je on za nju iz nekog razloga uvek bio vredniji nego trud koji je uložila, koliko god da se to nije podudaralo sa istinom. – Dođite opet, samo mi se najavite i budite uvereni da će kolači biti prvoklasni – iskreno se nasmeja pružajući joj vizit kartu sa poznatim imenom.

– Svakako ću svratiti ako me put ponovo nanese ovde. Hvala vam na gostoprimstvu i ljubaznosti.

Dok su se pozdravljale, u uglu vrata spazi dobro poznatu spodobu. Bol koja se pobednički cerila. Morala je napolje što pre.

Izašla je na ulicu duboko dišući i pitajući se kako je moguće da nije bila prepoznata. Otvorila je kutiju sa kolačima i zatekla savršeno isečene i složene kolačiće i setno se nasmejala. Baka je uvek insistirala da ih pravilno seče i grdila je svaki put kada bi joj neki red otišao ukrivo. „Bar smo u nečemu identične u sadašnjem trenutku“, pomisli.

Stigla je na stanicu, spremna da krene nazad. Tamo je čekao jedan potpuno drugačiji autobus od onoga sa kojim je došla. Lepši i noviji. Na klupi je spazila mladi par kako razmenjuje nežnosti. Prišla im je i devojci spustila u ruke kutiju sa kolačima.

– Neka uvek bude tako slatko kao što je sada – uz osmeh reče i uputi se ka autobusu. Devojka i mladić su zbunjeno pogledali prvo jedno u drugo, a onda u kutiju, pa opet jedno u drugo. Ništa im nije bilo jasno.

Pronašla je svoje sedište i umorno se spustila. Odabrala je stranu autobusa za koju je procenila da će biti u senci, jer je sunce počelo da isprobava svoju letnju garderobu. Zatvorila je oči i na trenutak proterala sve misli. A kad im je ponovo dozvolila pristup, prva je bila: „Nadam se da izlazim iz zone sumraka“.

Nastaviće se