Čim je Azerbejdžan postao opcija za posao, krenula sam u istraživanje. Gde je ta Gabala, kako izgleda, šta može da se vidi. Sada je lako doći do informacija uz YouTube, pa sam odgledala više snimaka koji su uglavnom slični, a napravili su ih turisti koji pristižu sa raznih strana. Pre izvesnog vremena Gabala sa okolinom je postala turistička atrakcija sa nekoliko zanimljivih mesta koja se mogu obići. Priroda je lepa, istorija zanimljiva, a turisti večito gladni novih i neotkrivenih destinacija pohitali su da svetu prikažu i ovaj biser koji su među prvima otkrili.

U tim video snimcima dominiralo je Nokhur jezero, restoran pored jezera uz park i par zabavnih sadržaja. Gledajući snimke mislila sam da se jezero nalazi u Gabali i da ću imati priliku da svakodnevno boravim tu.

Međutim, u stvarnosti to uvek malo drugačije izgleda.

Kada sam se smestila, tokom boravka u hotelu u kome radim i koji je osam kilometara udaljen od Gabale, rešila sam da svoj prvi slobodan dan iskoristim tako što ću posetiti to mnogo puta odgledano mesto. Čudesno je do koje mere ti mesta na kojima nikada nisi bio postanu bliska i poznata samo zahvaljujući snimcima koje više puta gledaš. Pa kad jednom dođeš na to mesto, imaš utisak kao da si bio tu.

Otvorila sam mapu da pogledam gde treba da idem i shvatim da je mesto udaljeno od hotela svega kilometar ipo, možda dva. Tu se obradujem, jer mogu da prošetam do tamo. Nema trotoara, ali šta mari. Neće mi biti prvi put.

Krenula sam u avanturu, diveći se usput lišću koje je opalo i žutelo se na sve strane.  U nekom trenutku pridruži mi se jedan četvoronožni drugar, kome je očigledno kuća svud okolo. Sela sam na jedan panj da napravim fotke, malo se poigrala sa njim, ali nakon što sam ustala da nastavim put tako me je obuhvatio prednjim nogama ispod kolena da nisam mogla da mrdnem. Lepo mi ne da da idem. Izgledao mi je kao ljudsko biće koje vapi za društvom i pažnjom. Jedva sam se izvukla iz njegovih šapa i nastavila dalje, a on za mnom.

Ubrzo sam prepoznala plavu ogradu, znak da treba da skrenem sa glavnog puta. Ljudi je bilo dosta, mahom porodica sa decom. Obišla sam tezge sa suvenirima i brzom hranom, nameravajući da na kraju sednem i ručam u restoranu koji je dominirao prostorom.

Dok sam šetala, pažnju su mi privukli separei na slici gore: sto i stolice, oko njih plastika i sve skupa liči na providni šator sa nameštajem. Kada prođe zima, plastika sa laganom konstrukcijom se samo skloni i eto letnje bašte. I kod nas ima sličnih mesta, ali je plastikom zaštićena čitava bašta. Ovde svaki pojedinačni sto. To je light varijanta. Kod onih ozbiljnijih, osim centralne prostorije restorana sa šankom, kuhinjom i konobarima, na sve strane vidiš male kućice u kojima se nalaze stolovi i stolice. U nekima je više, nekima manje prostora, što je zgodno i za manja i za veća društva. Uglavnom dolaze porodice sa dosta članova.

Ja, onako rešena da ručam sama, bila sam čisti izrod tamo kad sam ušetala u centralni deo restorana u kome se nalazila jedna jedina žena, a i ona u paru. Još kad sam potražila mleko uz tursku kafu, tooo je bilo stvarno previše. Ali, turizam odnekud mora da krene, uz raznorazne novotarije koje donosi. Tako da im ja dođem kao vežba za turizam.

Hrana je bila odlična, a ispostavilo se da je restoran turski. Pitala sam moju mladu koleginicu koja je došla iz Istanbula, da li je velika razlika između turske i azerbejdžanske kuhinje i ona mi je rekla da jeste. Njoj se više sviđa turska hrana, jer kako kaže, manje je masna i slana. To za masnoću i so se slažem, pošto je i meni previše i jednog i drugog u lokalnoj hrani.

Kasnije sam bila u više restorana sa društvom sa posla i svugde je princip sličan: odvojeni prostori za boravak, pa imaš utisak da si došao kod nekog u kuću, kao ono kod nas kad nameste za slavu. I nećete verovati: kad ovde dođete u restoran, možete da ponesete svoje piće, ako vam se ne pije ono što se u restoranu nudi, ili ako vam je skupo. Na ovim našim partijima to je redovna pojava – poneseš sa sobom svoje omiljeno piće i isto uživaš za manje para.

Potrefilo se da sam jednom išla na večeru baš za onih dana kad je napadao sneg. Te kućice onako sa snegom na krovu delovale su bajkovito. Kad smo ušli u jednu od njih, pažnju mi je privukla mala pećkica na drva, namenjena isključivo za grejanje. Nije kao kod nas „smederevac“ pa možeš supu, sarmu, pitu i plus da se ogreješ, sve u isto vreme.

Iz pećkice se protezala cev za odvod dima koji je kuljao iz svake od tih kućica, jer je bilo dosta gostiju, verovatno zbog vikenda. Užurbani konobari su, lagano obučeni, trčakli iz jedne u drugu noseći pune tanjire u rukama, a po onim klizavim stazama. Pitala sam se kako tako po snegu mogu brzo da hodaju sa tim teretom, ali verovatno su vrlo dobro uvežbani. Druga neobičnost je polica smeštena u uglu, a koja liči na one naše starinske u predsoblju, pa tu fino okačiš jaknu, ostaviš torbu, sve domaćinski. Stvarno imaš utisak da si došao kod nekoga, a ne da si u restoranu. Posebno jer si nasamo sa svojim društvom, potpuno odvojen od ostalih gostiju.

U taj restoran smo išli jer je poznat po dobroj tradicionalnoj hrani. Probali smo gruzijsku i azerbejdžansku varijantu jela xinkali. Gruzijska liči na veliku smokvu napravljenu od testa u kojoj je skuvano mleveno juneće meso. Azerbejdžanska ima manje testa i lepša je. Treća opcija je imala drugačiji oblik: tanko razvučeno kuvano testo je posuto mlevenim mesom. Uz jelo se poslužuje proceđeno kiselo mleko, sos od paradajza, razne salate – sveže i kisele, a pije se uglavnom kompot. I premda nisam ljubitelj tih slatkih pića, naravno da sam morala da probam. Lepo se slagalo, a kompot je bio od drenjina. Nešto što nisam okusila decenijama. Nedavno sam prvi put probala i voće u turšiji. Neobično i vrlo ukusno.

I pošto tek planiram da pišem o hrani, ovog puta ću završiti priču o šetnji do Nokhur Gol restorana. Samo još da spomenem zašto mi je to ostala jedina šetnja do popularnog izletišta, iako je relacija bila najzgodnija za da protegnem noge. Kad sam se vratila i ispričala ljudima gde sam šetala, usledilo je upozorenje da ne idem tako, jer nije bezbedno. Mislila sam da to govore zbog automobila i činjenice da nema trotoara, pa je opasno. Međutim, ne. Razlog je taj što umesto na druželjubivog psa mogu da naletim na vukove, šakale, lisice ili medvede. Ipak je ovo Kavkaz, kažu mi. I mede uopšte nisu plišane, a ni male.

I tako prestah da šetam po okolini, čekajući smeštaj u gradu, gde je bezbednije.