Jedna od najvažnijih veština koju čovek u životu treba da stekne jeste da se sačuva od prevelikih očekivanja kako bi izbegao razočarenje, a da u isto vreme ostane potpuno otvoren za svako čudo ovoga sveta kao najrealniju mogućnost. Svesna ove činjenice, prilično se držim po strani kada zaprete očekivanja, ali sam na jednom mestu ovaj momenat zanemarila – kada je u pitanju hrana. Tu sam dozvolila sebi luksuz da se razočaravam do mile volje, znajući da ima još bezbroj prilika za ukusne zalogaje. Stoga sam dolazak na Arapsko poluostrvo doživela ne samo kao životni izazov, već i kao pravu gastronomsku avanturu. Mnoštvo ljudi iz celog sveta, uticaji raznih kuhinja i dostupnost najneverovatnijih namirnica sa kojima do sada nisam imala priliku da se sretnem, otvorilo je potpuno novo poglavlje u mom doživljaju hrane i ishrane.
Znala sam da me u Emiratima očekuju razna iznenađenja gastronomske vrste, ali tek kad sam se u ogromnom marketu suočila sa beskrajnim policama voća i povrća od kojeg bar četvrtinu nikada u životu nisam videla, niti znam za šta služe, postala sam svesna kakvo me ogromno gradivo čeka da bude savladano. Priznajem da sam sa mrvicom zavisti gledala sve one Indijke, Filipinke i ostale domaćice nekom zgodom zatečene u ovom parčetu sveta kako vešto prebiraju po policama birajući zrele, zdrave komade neke čudne biljke tačno znajući za šta će je iskoristiti. Pošto sam blam kao nacionalnu disciplinu za izbegavanje ostavila u Beogradu, ozbiljno sam se pozabavila mišlju da priupitam neku od njih šta prave sa tim što kupuju. Naravno, kada proučim čega tu sve ima.Prvi restoran u koji sam ovde zašla jeste Libanski, znajući da greške ne može biti. Od ranije mi je poznato kako dobru kuhinju imaju, a fatuš (fattoush) salata je bila pravi pogodak nakon petočasovnog leta. A onda su narednih dana zaređale Arapska salata (koju sam ja na svom savršenom engleskom zatražila kao salatu od Arapina), pa tabuli i još neke salatice poznate od ranije, spremljene malo drugačije.
Nekoliko stvari mi se posebno dopalo: činjenica da sveži ananas ogule i iseku na licu mesta u prodavnici, pa se ja ne borim sa njim kada dođem kući, jer se obavezno povredim u toj akciji. Zatim, svugde se može naći rukola sa širokim listovima koja se prodaje u vezicama, kao kod nas peršun i mirođija. Isto tako, lako se nađe i sveža nana u vezicama što je sjajno, jer daje posebnu dimenziju zelenom smutiju, da ne pričam o tome kako obogati ukus salata. I naravno, može se praviti čaj i to po receptu Marije Treben, dakle da se sveža biljka prelije ključalom vodom i ostavi da odstoji svega pola minuta. Još uvek nisam dokučila u čemu je tajna ovako brze pripreme, ali sam sklona da poverujem da je razlog sasvim opravdan.
Bilo je zanimljivo probati i ona jela koja sam ja u Beogradu redovno spremala, a koja potiču sa ovih prostora, ili iz bližeg ili daljeg komšiluka. Prvo sam se zaletela na homus. Spremala sam ga u više varijanti, ali me je živo zanimalo da li je ovaj drugačiji. Moram reći, ukus je bio isti, samo što je ovde tekstura daleko bolja jer verovatno imaju neku efikasniju metodu za mlevenje leblebije nego ja u električnom secku, a osim toga i način na koji su poslužili bio je veoma inspirativan. Za razliku od homusa, secko je za falafel bio pun pogodak i bez lažne skromnosti u koju ponekad svako od nas zaluta, otvoreno kažem da mi se moja verzija više dopada. I ovaj mali pregled želim da završim sa hlebom koji u zavisnosti od mesta (zemlje) gde se sprema ima različite nazive, a najpoznatiji je kao pita – hleb. Liči na palačinku, a kada se dobro spremi u sredini ostaje šupljina koja lepo može da se ispuni raznim ukusnim nadevima. Prvi put sam gledala kako se ova vrsta hleba sprema na sajtu moje omiljene Mandžule, Indijke koja nas na beskrajno simpatičan način upoznaje sa pripremom raznih indijskih jela. Kod njih je to roti ili čapati i sasvim sigurno postoji razlika između čapatija i arapskog pita-hleba, ali kako je ovaj hleb rasprostranjen po celom Bliskom istoku, Mediteranu, pa i Balkanu, normalno je da postoji mnoštvo varijacija.Priznajem da mi čapati u više navrata baš i nije uspeo i da se nije ovako lepo naduvao kao gljiva puhara, ali to nije zasmetalo da bude uspešno namazan i smazan.
Jesi to turistički tamo, ili je nešto stalnije?
Turista za stalnije 🙂