Ovaj post će biti malo drugačiji od ostalih. Do sada sam se bavila utiscima iz Azerbejdžana i koliko god da su pozitivni, ne želim da izgleda kao da je sve ružičasto, jer nije. Nije baš jednostavno doći u potpuno nepoznat svet sa 55 godina, kao žena koja je sama i to u okruženje gde žene još uvek imaju vrlo tradicionalnu ulogu.

Pritom, moja priroda je takva da sam u sopstvenom, onom poznatom okruženju u kome sam odrasla opisivana kao „specifična“ jer sam imala neki svoj fazon koji sam ganjala uprkos svemu, a koji nije uvek najbolje shvaćen. Zato sam i otišla u Beograd, jer sam znala da ću tu naći slične sebi, kao što sam i našla.

E ti slični mi, pored moje porodice, ovde nedostaju. Da pijem jutarnju kafu sa mamom i Snežom. Fali mi nedeljna kafa uz kolač sa Ljubicom. I baš mi nedostaje da se Hogar i ja blesavimo po gradu usred noći, posle neke pozorišne predstave kad se vozimo eto tako bezveze bez cilja samo zato što nam je tako dobro.

I fali mi Beograd, mnogo. I pored gužvi petkom, kad pad kiša. Imam ja tu ideju da odem u neko manje urbano područje kad se vratim, ali ko se jednom napije savske vode… Ne znam šta bih rekla.

Već spomenuh u nekom prethodnom postu da sam bila upozorena da dolazim u jednu malu zajednicu u kojoj treba znati funkcionisati. Sa istim ljudima radiš i živiš, u smislu da smo svi pridošli, bilo da je reč o ljudima iz Bakua ili strancima, smešteni u dve zgrade koje su jedna naspram druge. Zajedno radimo, zajedno jedemo, zajedno idemo na posao i sa posla i svako eventualno druženje je opet – sa ljudima sa posla. I bila sam svesna rizika u koji se upuštam, poznajući svoju odbojnost prema mentalitetu male sredine. Sa druge strane, pristala sam jer sam želela da vidim koliko sam odmakla u svom ličnom razvoju i na koji ću se način sada nositi sa time. A i sve je bio takav izazov da naprosto nisam odolela.

 

Ni jednog trenutka nisam zažalila što sam došla, naprotiv. Ovo je neprocenjivo iskustvo. Ali naiđu momenti koji nisu laki. Iako se svakodnevno čujem sa mojima i redovno sa prijateljima, opet mi nedostaje osećaj bliskosti sa nekim ko je ovde, a to nije nešto što može da se naruči. Iako je moj odnos sa kolegama sa posla korektan, sa nekima od njih čak imam vrlo lepe razgovore, ipak su to sve samo kolege, ali ne i prijatelji. Zbog toga me povremeno moja sklonost da se osamim odvede u neki vid samoizolacije iz koje nije jednostavno izaći napolje. Jer em što ne razumem šta ljudi pričaju, em je možda i bolje jer ne želim da slušam tračeve kojih ima gde god na kugli zemaljskoj da se nađeš, em što kapiram koliko mene ovde ne kapiraju i sve to skupa izazove da se najviše družim sa samom sobom.

E sad, ni kod kuće nije baš da me svi kapiraju kao što rekoh. Ali tamo sam tokom godina stekla sve te drage ljude koji su me upoznali i prihvatili takvu kakva sam i taj odnos ide u oba pravca. Kada u novoj sredini upoznaš nove ljude, opet je potrebno vreme kako bi se neko zaista upoznao, a veliko je pitanje da li ga imaš. I onda funkcionišeš na površini, ne upuštaš se previše, a ja nisam osoba koja voli taj vid interakcije sa drugim ljudima. Pa onda naiđu ti momenti. Tada uhvatim sebe kako pregledam Infostud i Linkedin,  tražeći neki posao kod kuće. Ili smišljajući strategiju za svoj.

E sad, mogla sam sve ovo da zadržim na svojim jutarnjim stranicama kojih sada već ima četiri i po hiljade. Međutim, imala sam želju i ovde da napišem nešto drugačije. Ne samo zato što je to realna slika, već i zbog toga što ovaj blog predstavlja sažetak mog života. Vi ćete ovaj tekst pročitati sada i verovatno nikad više, a meni sve ove priče ostaju kao dragocen podsetnik na razne periode u životu i uvek im se rado vraćam. I zato ovde volim da stavim po malo od svega. Ovaj blog je kao kutija od cipela u koju ređaš razne uspomene koje si tokom godina prikupio, pa onda s vremena na vreme izvučeš tu kutiju ispod kreveta i razgledaš čega sve ima u njoj, pa se raznežiš.

I da rezimiram: lepo jeste, ali nije uvek lako. Jer, da sad napravim poređenje i u obrnutom pravcu, ono u čemu mi je bilo lakše kad sam bila u Emiratima jeste što sam bila u paru. Pa onda imaš sa kime da podeliš svoj dan i sve što te muči, iako si u tuđem svetu. Ovde sam sama, ali opet toliko zaljubljena u svoju slobodu da sam potpuno spremna da platim tu cenu sa kojom ona dolazi. Jer kad trenuci slabosti prođu, a ja  završim radnu nedelju, pa uđem u svoj suncem okupan stan, odvrnem muziku, pustim neki dobar film, ili samo sednem da pišem, tako mi nekad bude dobro da pevam iz sveg glasa. Jadne ove moje komšije, sreća pa ne razumeju. Što ne znači da manje pate dok me slušaju, ako me čuju.

I onda opet zaključim da je život lep, još malo pojačam muziku i sve mi je potaman!

Posebno kad pustim Sanjalicu koja kaže:

 

Sanjalice

Važno je da sanjaš

Važno je da imaš plan

I da se tiho nadaš.

***************************

Imam plan, a nadam se vrlo glasno.

Sanjam redovno, one snove koji su skloni da se ostvare.

 

[jwplayer mediaid=”1805″]