Svaki veliki grad u svetu ima neka svoja „must see“ mesta, a u Abu Dhabiju je to svakako Emirates Palace. Hotel sa sedam zvezdica završen 2005. godine predstavlja jednu od obaveznih turističkih atrakcija za sve posetioce prestonice Emirata. I upravo u Emiratima nekako se uvek namesti da pored jedne takve atrakcije obavezno stoji prefiks „naj“, u ovom slučaju to je najskuplji hotel na svetu, jer je u njega uloženo tri milijarde dolara. Sve blješti od sjaja i luksuza. Od momenta kada se stupi na posed hotela koji je u vlasništvu vlade Abu Dhabija posetiocu je savršeno jasno gde je došao. Na svakom koraku je osoblje koje je tu da bi otklonilo eventualnu nedoumicu od toga gde treba parkirati auto, pa do toga gde se može popiti čuvena „zlatna kafa“. A na parkingu, plejada skupih automobila sa specijalnim mestima za velike rols-rojseve kojih nikad nisam videla toliko na jednom mestu. Neki od njih očigledno pripadaju hotelu, ali može se videti i poneki važni Emiraćanin kako klizi u svom crvenom mezimcu mameći i poglede i uzdahe.

Osmeh osoblja nije onaj obični ljubazni osmeh osoblja koji se ovde može sresti na svakom koraku, već širok osmeh koji vam kaže da ste zaista dobrodošli i da vam je jedini posao da se na tom mestu osećate lepo. Ono što meni uporno ostaje nejasno jeste na koji način uspevaju da taj osmeh izgleda tako srdačno da stičete utisak kao da ste došli baš kod te osobe u njegovu kuću i da ste na terenu najljubaznijeg domaćina na svetu. To je nešto što se teško glumi, a verovatno je veština koja se uči. Jer plaćeni su za to, a očigledno je da dobro rade to za šta su plaćeni. Prostor ispred hotela prepun je turista sa fotoaparatima koji biraju najzanimljivija mesta kako bi upisali trenutak. A svako mesto na koje se stane čini se kao da je pravo za fotografisanje. Prelepih 200 fontana sa jedne strane i sa druge zgrada hotela sa kupolom koja noću menja boje i može da se vidi izdaleka. Sama kupola velikog atrijuma je viša od kupole Bazilike sv. Petra u Rimu, a sve zajedno hotel ih ima 114. Za razliku od Burdž el Araba u Dubaiju koji takođe ima sedam zvezdica, ovde turista može slobodno da ušeta i da uživa u onome što će da vidi. A turista je mnogo, rekla bih najviše Japanaca.

Unutrašnjost dominira mozaicima sastavljenim od zlata, srebra i mermera. Kada se prođe veliki atrijum, dolazi se do tačke na kojoj su posetioci upozoreni da ne fotografišu. Tu počinje mesto na kome se pije „zlatna kafa“. Na prelepim divanima koji kao da su pozajmljeni iz dekora „1001 noći“ stiče se utisak da ste na nekom sasvim intimnom mestu i pored toga što je sve ogromno i bez zidova, jer su stolovi i mesta za sedenje dovoljno udaljeni jedan od drugog da bi se stekao osećaj privatnosti i da ljudi za susednim stolom neće čuti šta pričate. Posebno su mi se dopale fotelje koje imaju isti oblik kao i dvosedi, sa jednim nižim i jednim višim krajem naslona. Pušenje je dozvoljeno, ali se miris duvanskog dima ne oseti. Na sve strane dominira zlatna, koja začudo deluje toplo uprkos tolikom prostoru. Zanimljiva su lica ljudi. Tu su turisti u čijim očima se vidi neskriveno oduševljenje, zatim poslovni ljudi u odelima i lokalne žene u abajama koje ćaskaju sa prijateljicama. I naravno, sasvim opušteno obučeni ljudi kao i na svakom drugom mestu ovde. Iako smo došli da popijemo kafu, ostali smo duže nego što smo planirali jer je prostor toliko prijatan i tako godi čulima da ti se prosto ne odlazi. Ispijaš svoju zlatnu kaficu polako, upijajući sav taj luksuz potpuno ispražnjenog uma od bilo kakvih drugih stvari, dajući prostor jedino tom lepom osećaju koji je zavladao. U pozadini se čuje muzika, divan ženski glas koji poznate numere kao što je „What a wonderful world“ peva kao da su operske arije. Tek kasnije sam primetila da u holu sedi devojka koja peva prebirajući prstima po meni nepoznatom žičanom instrumentu. Zvučala je tako kao da je pitanju studijska muzika i čula se savršeno u svakom delu. Ni sumnjala nisam u dobru akustiku prostora.

A onda, kada svetla luksuznog hotela ostanu iza, sledi pitanje: kako jednom prosečnom srpskom čeljadetu koje se do juče klackalo gradskim prevozom sa kesama iz Maxija u rukama, može sve ovo da izgleda? I kakva me je to srećna okolnost klepila po glavi pa sam od singl žene u Beogradu postala udata stanovnica jednog od najbogatijih gradova sveta? Ja bih rekla da nije u pitanju srećna okolnost, već rezultat dugogodišnjeg procesa.

Sve to vreme nastojala sam da zadržim veru da postoji neko baš skrojen za mene i da život može izgledati mnogo lepše nego što je u mnogim trenucima izgledao. I kada bi došli oni momenti u kojima mi se činilo da je sve što radim uzalud i kada je tresak vrata koja su mi se zalupila pred nosem bio tako jak da me pomerio iz cipela, tada sam najviše verovala. Tačnije, znala sam da su se ta vrata zatvorila samo zato da bi se otvorila druga, bolja, iako je u tom trenutku izgledalo potpuno suludo verovati u tako nešto. Negovala sam svoje misli onako kako baštovan neguje svoje biljke, svakodnevno i neumorno. Nastojala da pravim lepe slike i da naučim da budem srećna u sadašnjem trenutku i da svakodnevno zahvaljujem na onome što imam. Nije bilo lako. Padala sam u malodušnost, postavljala sebi pitanja na koja odgovori nisu stizali. I neki od njih do dana današnjeg nisu stigli. A onda shvatim da mnoga pitanja više nisu važna, pa samim tim ni odgovori. I to je bio moj deo posla koji sam se trudila marljivo da uradim. Drugi deo posla obavio je neko mnogo veći nego što sam ja. Da li je to Univerzum ili Bog, svako neka odluči za sebe. I zakon privlačnosti o kome se danas tako mnogo govori dobio je svoje očigledno ispunjenje. Isto tako i ona vera o kojoj se govori hiljadama godina, izražena kroz različite religije a čija je suština ista, samo što se drevnim ljudima nije mogla objasniti kvantnom fizikom, već jednom rečju: veruj. Veruj kad misliš da je nemoguće, veruj kad svi oko tebe ne veruju, veruj kad ti je ostao poslednji atom snage da sa njime veruješ. I veruj sa poverenjem da će to u šta veruješ doći. I ne prestaj da zahvaljuješ i onda dok čekaš – na onom što već imaš i onda kada stigne ono u šta veruješ, jer je stiglo. Jedino tako simbioza nas ljudi i ogromnog, moćnog Univerzuma ima smisla.

I za kraj moram da kažem još nešto. Lepo je videti sav taj luksuz i biti okružen njime. Divan je osećaj svakodnevno prolaziti uređenim ulicama pored jedinstvenih građevina i piti zlatnu kafu u zlatnoj palati. Da li mi prija? O još kako! Pa ja sam samo jedno prosečno srpsko čeljade koje je stasalo okruženo daleko skromnijim prizorima. Ali ništa u životu ne treba uzeti zdravo za gotovo, pa ni to impresivno okruženje. Čovek u svakom trenutku treba da bude svestan svoje prolaznosti i da je vreme koje provede na ovoj zemlji samo tren. I zato je nemerljivo važno i dalje čuvati lepe slike u glavi i dobre misli. Graditi sebe u svakom trenutku, čak i onda kada je trenutak savršen. Ni onda ne treba stati. Jer od svih građevina na svetu, samo je jedna istinski velika. Biti čovek.