Nisam odavno pisala. Mislim, ovde na blogu, jer inače je pisanje prva stvar koju radim čim ujutru otvorim oči i malo ih pljusnem vodom tek da sperem ostatke sna.

Nije mi se dalo. Postalo je previše melodramatično. Eto, našla sam čoveka svog života, preselila se sa beogradske periferije u jedan od najbogatijih gradova sveta i živim emiratski san (taj je postao popularniji od američkog) pa sad imam čime da se hvalim. Mo’š misliti. Priča je takva da bi sasvim komotno mogla da se snimi serija u dvanaest epizoda sa Ivanom Bosiljčićem i Slobodom Mićalović u glavnim ulogama, za koju bi muziku komponovao Željko Joksimović. Doduše, morali bi da sačekamo da glavni glumci malo omatore, pošto originalni likovi nisu baš u cvetu mladosti.

Ni dok sam bila tinejdžerka nisam čitala MirJam, a još manje imam želju da u petoj deceniji pišem tu vrstu literature. I ako budem nekad i pisala o tome, pisaću samo zato da ukažem na divnu mogućnost da u životu možemo doći do onoga što želimo, samo ako u to dovoljno verujemo. Da bih ohrabrila one koji u to sumnjaju.

A kad sam najzad poželela da opet napišem koju reč shvatim da više ne pišem iz Abu Dhabija već iz Dubaija i onda vidim da bi bilo lepo da pojasnim kako je uopšte došlo do toga da se preselimo. Malo zbog kontinuiteta tekstova, a malo i zbog toga da ukažem na to kako i u zemlji meda i mleka nekad med može da zagorči, a mleko uskisne.

Vila u kojoj smo živeli u Abu Dhabiju je zapravo zgrada koja je prvobitno namenjena za jednu porodicu, naravno lokalnu i bogatu čim im treba toliko prostora. Međutim, vlasnik je hteo da napravi objekat za izdavanje i shvatio je da će profitirati više ako je podeli na nekoliko zasebnih stambenih jedinica. Da ne poveruješ, identično kao u mojoj zgradi u Beogradu. Iz tih razloga, stanari nisu imali svoje satove za struju i vodomere, već je sve uključeno u kiriju, a kirija se plaća godinu dana unapred. Dakle, platiš i onda godinu dana ne razmišljaš ni o struji ni o vodi, jer bi to trebalo da plaća vlasnik. E, ali ovaj naš nije bio od onih savesnih, pa se desilo da struju nije platio, pa smo ostali prvo dva dana bez struje, a kako pumpa za vodu ne radi na vetar, naredna dva dana i bez vode. Srećom pa je bio april i vrućine još nisu počele, ali je bilo pristojnih tridesetak stepeni na kojima biti bez struje, a pre svega bez vode uopšte nije zabavno.

Kada nam je struja nestala, pa ceo dan nije dolazila, mi nismo znali o čemu se radi. Moj muž je ipak namirisao nevolju i iste večeri rekao:

– Idemo u Dubai da tražimo drugi stan

Meni se predlog nije dopao iz dva razloga. Prvi je što to znači da će on morati da putuje iz Dubaija u Abu Dhabi na posao svaki dan, a drugi je taj što smo imali plaćen stan do novembra, a bio je tek april. Iako smo već razmišljali o tome da pređemo tamo da živimo, ovo mi je nekako došlo iznenada i neplanski. A znam i zašto je moj muž insistirao na tome. Ja sam u Abu Dhabiju bila potpuno svezana, jer bez njega nisam mogla da maknem nigde. Gradski prevoz je loš tu gde smo živeli, metro nemaju, a pošto mi u pasošu piše da sam Aleksandra Sekulić, a ne Paris Hilton, vozikati se samo taksijem bila bi skupa zanimacija. Tako sam vreme uglavnom provodila sama kod kuće, što meni i nije teško padalo u početku s obzirom na činjenicu da sam introvert i da najviše zapravo živim u svojoj glavi, ali kasnije je ipak počelo da mi smeta i osetila sam potrebu da se maknem i da se malo socijalizujem. A to tamo nije moglo, bar ne tokom radnih dana.

I to moj dobri muž zna i zato je insistirao da se preselimo.

Već isti dan kad smo otišli u Dubai, stan smo našli. Dogovorili smo se da to bude deo grada ka Abu Dhabiju, a opet da metro stanica bude blizu kako bih ja mogla da funkcionišem. I tako se namestilo da smo našli zgodan stančić na zgodnom mestu, sa zelenilom ispred zgrade, što nam je mnogo važno. Sad je već sasvim druga priča i Dubai je zaista grad koji pruža mnogo više mogućnosti iako mi je Abu Dhabi nekako ostao u srcu iz čisto sentimentalnih razloga, jer smo tamo proveli prvu zajedničku godinu. A i taman smo našli divan park u blizini koji još nije pušten za javnost, a ogroman je pa smo ga ceo imali za sebe.

Što se tiče našeg abudabićanskog stana, situacija je dalje tekla ovako: mi smo planirali da ga zadržimo, kad je ionako plaćen. Međutim, čim smo se iselili vlasnik je saznao za to i kontaktirao mog muža kako bi se dogovorili da se stan izda nekom drugom, a on će da nam nadoknadi razliku. Napravili su ugovor, baja je potpisao priznanicu da duguje novac i sve je to lepo izgledalo onako napisano na papiru, čak i na arapskom. Struja je naravno u međuvremenu došla i to pre nego što smo se mi odselili, ali smo kasnije saznali da se situacija ponovila i da su svi stanari iseljeni iz zgrade jer vlasnik nije platio račune, a nikog se nije ticalo to što su ljudi svoje kirije uredno platili. To je ovde jednostavno tako. Može da ti se zalomi. Postoje pravni načini da se sa vlasnicima izađe na kraj, ali su ljudi uglavnom sa njima slabo upoznati jer sve su to stranci koji ne poznaju dobro lokalne zakone i koji na kraju krajeva shvate da im je najjednostavnije da se isele i da se dalje ne petljaju.

Tako smo i mi razmišljali, pa nas je prijatno iznenadilo što je vlasnik uopšte pristao da nam nadoknadi mesece koji su plaćeni unapred. Ali. Više se nije oglašavao, dogovoreni termin je malo zaboravio, pa je morao da bude podsećan. I sad sledi ono što me je najviše iznenadilo.

Najveći paradoks u priči je taj što vlasnik vile u kojoj smo živeli radi u policiji i to u odeljenju za kriminalistiku, čak je tamo koliko mi je poznato unapređen za nekog šefa. E sad, da bi izbegao neproduktivne telefonske situacije sa njim jer tek natuca engleski, Saša ga je potražio na poslu kako bi pristojno i džentlmenski rešili situaciju. Međutim, čovek više tamo ne radi, premešten je u drugu stanicu, a njegove kolege radoznalo su pitale moga muža zašto ga traži. Kad im je objasnio situaciju, a oni pogledali papire, jedan od njih je rekao:

– Hoćete da prijavite slučaj? Imate sve što je potrebno, dobijate sigurno na sudu.

I stvarno sam bila zatečena te večeri kad mi je Saša prepričavao situaciju. Samo zamišljam kako dođeš u policiju kod nas i ispričaš jednu ovakvu priču kolegama sporne persone, pa možeš da očekuješ samo još da te izbubetaju tamo, a ne da te pitaju hoćeš li da ga prijaviš.

Naravno da ga moj muž nije prijavio. Nismo mi hladnorazumski zapadnjaci. Mi smo tople i katkad naivne balkanske duše koje veruju da se ljudi mogu dogovoriti, da je čovek u nekom problemu i da prvo treba pokušati dogovorom. Nije ga prijavio jer dobro zna da ukoliko novac nema, završiće u zatvoru. A mi od toga nemamo stvarno ništa. I zvao je taj nevoljnik par puta kasnije zahvaljujući se i uvek odlažući termin za plaćanje. Ko zna koje su ga muke pritisle. Više se ne javlja.

Mi smo uveliko u Dubaiju i ovde nam je bolje. Mene već danas čeka jedno lepo druženje sa ljudima koji imaju ista interesovanja kao i ja.

Stvarno u životu treba uvek gledati onu vedriju, dobru stranu. Moje često ponavljano uverenje da apsolutno uvek postoji razlog zašto se nešto dogodilo i ovog je puta našlo opravdanje. Tako te neki peh u stvari samo malo jače gurne napred, a to vidiš tek posle. Bitno je da vidiš, jer ako taj deo preskočiš, onda život zaista može da deluje kao niz neželjenih situacija u koje te je loša sreća dovela. A kad se tako posmatra stvarnost onda je svejedno da li si u Srbiji, Emiratima ili na Marsu. Naći ćeš razloga da ti bude loše gde god da si. Sami, svojom percepcijom, kreiramo sopstvenu stvarnost. I to su priče koje sami stvaramo … pa neko posle snimi seriju u dvanaest epizoda.

Doduše ako se radnja dešava u Indiji, može da se rastegne i na hiljadu.