• Dobar dan, molim vas parče sreće
• Za ovde ili za poneti?
• Za ovde. Mnogo sam gladan. Hoću sad, hoću odmah i nemojte preterati, nemam je često na jelovniku, ne varim najbolje. Parčence jedno, sasvim je dovoljno, hvala.

• I za mene može, javi se čovek koji je bio na redu – samo ne štedite, slobodno stavite lep komad. Ja ću se već snaći, nekako mi je nikad dovoljno koliko god da je na tanjiru

• Izvinite, javi se žena iza. Jel’ to prava sreća? Mislim, tako izgleda odavde, ali znate kako danas svašta podmeću… Dobro, verujem vam na reč. Dajte mi sve to što je ostalo. Kako mislite ne može? Pa platiću! Šta, ne plaća se? Pa kako to onda dajete? Aha, koliko ko zatraži. Pa dobro, ako je tako. Meni onda sve što imate. Opet vi. Ne razumem. Kako to mislite imate je beskonačno mnogo? O, znam ja dobro koliko mnogo mogu podneti, a sreće nikad dosta. Samo vi meni dajte.

• Hajde dajte joj pa da ide, i mi ostali čekamo – reče žena koja je sledeća bila na redu prateći pogledom damu koja odlazi, savijenu pod teretom. Izgledala je kao da će da padne svakog trenutka, ali je svoju sreću toliko čvrsto držala da bi čovek pomislio kako će se svet srušiti, ali ona je ispustiti neće

• Meni moju sreću lepo upakujte molim – reče ona najzad skrećući pogled sa prethodnice. Hoću da se dobro vidi šta je unutra i kad stavljate mašnicu stavite je tako da ne smeta. Ne, ne, nije mi bitno toliko šta je unutra, samo mi je bitno da to što se vidi jako dobro izgleda. I ako ne bude tako, reklamiraću, samo da znate!

Izađe ona važno napolje, ostavljajući iza sebe čoveka koji je već nervozno gunđao jer mu je dosadilo da toliko čeka

• Sreća? Sreća? Pa vi mislite da ja vama verujem? Prodajete maglu ovim naivnim ljudima! Kako mislite za džabe je? Pa šta ako je za džabe? Samo ih zamajavate. Dajte meni pola kile gorčine i tri kile nezadovoljstva. Pa valjda ste me zapamtili do sada, to kupujem svakog dana.  Kako to mislite da uzmem malo sreće? Hvala, ne bih. Samo vi tu priču pričajte ovim naivnim oko mene, meni je nećete prodati.

Uze svoj paketić i izađe besno, nezadovoljno kidajući papir kao jedinu preostalu prepreku do svoga jeda.

• Ja bih sreću, ali mi je spakujte za poneti – reče tiho žena koja je došla na red. Ostaviću je – reče drugarici pored sebe – kad sam već naletela da je ima, pa nek stoji. Nisam sad baš spremna za nju. Znaš, ipak treba da se steknu uslovi. Da naiđe onaj pravi, da malo smršam i da dobijem već jednom taj posao. Tako da ću sad kupiti, ali ću je ostaviti sa strane pa ću sačekati kada dođe vreme za nju. Sad još nije.

• Ja bih svoju ipak odmah da konzumiram – reče drugarica, tražeći ni manje ni više nego punih 5 kg – Znaš šta, toliko sam puta prolazila ovuda i nikad mi nije palo na pamet da uđem. Videla sam ja gužvu, ali sam mislila da je neko sniženje i da se prodaje nešto  što mi ne treba. Ali kad sam već tu, i kad si mi skrenula pažnju, ma ima da je slistim u cugu. Ne pada mi na pamet da je ostavljam za kasnije, jer koliko vidim sutra mogu da dođem opet… Woow kako je ovo dobro!

• Meni isto kao svaki dan – reče sledeća žena otkrivajući savršen niz biserno belih zuba – Naravno – reče žena iza tezge umotavajući paket veštim pokretom – Vidimo se sutra

Smenjivali se tako ljudi. I svaki vlasnik sreće svoju je nosio na drugi način. Neko se smejao, neko je čvrsto držao, nekome se i sa srećom u rukama ogledao strah na licu. Svako je nosio isti paket, sa drugim izrazom lica. U jednom  trenutku, kada je prostorija bila prazna, čovek koji je sa strane strpljivo posmatrao sve što se dašava priđe ženi iza tezge

• Izvinite, stojim ovde već neko vreme i gledam šta se dešava i ne mogu a da ne primetim vaš isti zanos od prvog do poslednjeg čoveka. Svakog dočekate sa istim osmehom, bez obzira koji paket da ponesu sa sobom. Zar vas ne obeshrabre ovi mračni likovi koji hoće da obezvrede to što im dajete? Zar vam ne zasmeta što mnogi ovde ne shvataju šta su upravo dobili?

• Ma ne… Ne obeshrabri me. I ne smeta mi. Jer znam da njihovo vreme još nije došlo. Ali njih njihova porcija sreće čeka koliko god da ne veruju u to. I oni koji su je dobili shvatiće pre ili posle šta imaju u rukama… Doći će trenutak da shvate. I doći će vreme kada će osmesi ljudi koji odavde izađu ispunjeni doći do njih. Za svakog čoveka sreća izgleda drugačije. Neko će je izneti ponosno, neko će je skrivati u strahu da će je tuđi pogledi oteti od njih. I možda je sam pojam sreće iskrivljen tako da je ljudi odmah ne prepoznaju. U vremenu u kojem živimo najčudnije je od svega je što im je dostupna, tu, na dohvat ruke, treba da samo dođu po nju, pa opet nisu svesni toga. Ali, sve je to razumljivo. Svako u sebi nosi celi svet, drugačiji od ostalih. Svaki od tih svetova ima svoje vreme kada je spreman za sreću. A meni je dovoljno da se samo jedan, ma samo jedan vrati i kaže: dajte mi kao svaki dan…