Jurimo bez prestanka. Ili ka budućnosti kojoj stremimo, ili u nameri da umaknemo prošlosti. Zarad nečega što će biti, ili što je bilo, propuštamo ono što nam je ovoga trenutka pred očima. A to je, na kraju, jedino važno. Ono što je SADA.

Nekada davno, na zabavnim stranicama novina za decu bile su popularne kreativne igrarije na kojima je trebalo spojiti mnoštvo tačaka kako bi se dobila konačna slika. Gomila tačaka nije značila baš ništa dok se ne bi povezale. I sada, iz ove perspektive, život mi liči baš na to, na besomučno povezivanje u trci za smislom, za konačnom slikom, a sve dok se tako juri upravo se propušta sam smisao. Smisao tačke kod koje se ovog trena nalazimo.

Na kraju krajeva, a šta je ta tačka?

Najmanji pisani znak interpunkcije, od mrljice na papiru propinje se do najširih značenja. Voli da se ugnjezdi između reči, rečenica i brojeva, da se umnoži i prevrće, a pri svim tim akrobacijama daje uvek nova i drugačija značenja. Na kraju rečenice – kraj. Ispred rečenice najavljuje – početak. Sa bliznakinjom u vertikali – nabraja, dok brojevima ćudljivo menja vrednost.

Tačka na „i“ kao uslov za savršenstvo.

A tek kako se razigra kada se pomnoži sa tri! Utrostručena se pojavi tamo gde treba da označi dramatiku onog što je rečeno ili da skrene pažnju na poetiku koja se možda ne vidi odmah, već je očiglednija kada se zakače tri tačke. I nekada ono što želi da se izrazi deluje pomalo obolelo od mnoštva tačkica kojima se nastoji nadoknaditi nedostatak reči.

I to sve kad se napiše. A kada se kaže TAČKA, otvaraju se potpuno nove dimenzije. Tačka kao odlučnost. Tačka kao mesto sa kog se polazi i na koje se stiže. Tačka dnevnog reda koja će nečiji život poslati u novom pravcu.

Tačka kao dezen na haljini devojke koja se prvi put poljubila.

Tačka kao detalj na šolji iz koje piješ svoju prvu jutarnju kafu.

Tačka kao kraj iza kojeg mora doći novi početak.

Tačka kao dom potpunih krajnosti: između dve tačke mogu da se smeste najveće istine i najveće laži i da se potpuno ravnopravno nazovu rečenicama.

I zato svaka tačka ima svoje jedinstveno značenje koje zaslužuje da bude shvaćeno, a to ćemo moći samo ako zastanemo u magičnom SADA, u tački u kojoj se nalazimo baš ovog trena. Ona konačna slika će se svakako ukazati, jurili mi za njom ili ne.

Imajući sve ovo u vidu, mnogo volim ove svoje godine. Ne bih ih nikada menjala za one dane razbacanih tačaka kada pojma nisam imala zašto se ta tamna mrlja razbaškarila baš tu, u trenutku kada sam svoju liniju htela da nacrtam na sasvim drugom mestu. Nije bilo logično. A onda prođe vreme i vidim da je trebalo da budem baš na tom uflekanom mestu, tada, u tom trenutku. Shvatim značenje svake od tih tačaka, i ne preostaje mi ništa drugo nego da zastanem i svoj pogled usmerim na tačku na kojoj sam se upravo zatekla. Da joj dam prostora da se izrazi. Da je pustim. Šta mi poručuje? Koje značenje ima? Gde me vodi?

Više me ne zanima konačni crtež, definitvni odraz koji će se oslikati spajanjem tačaka. Fascinira me svaka od tih tačaka koja se smestila u sadašnjem trenutku i njih u danu ima bezbroj. Svaka od njih je prilika! Prilika da vidim, da naučim, da spoznam, da zaključim, da se prevarim, da znam. I što je najvažnije, da osetim. Jer kad najzad osetiš tačku na kojoj si jer si usporio, prestao da jurcaš, tada više nema potrebe da iscrtaš svaku od njih do kraja da bi video konačan odraz. Tada se odraz jasno vidi u svakoj od njih. I više ne juriš smisao. Sam dođe.