Da, da…. Mala provincijalka je učinila hulu na Krug Dvojke i doselila se u centar…

A ko bi rekao?

Bavila sam se ja već tim situacijama u jednom tekstu od pre, to sa ličnim zamenicama: ja, ti, on, mi, vi, oni i gde svako od nas (njih) pripada, ali osećam da je usled novih okolnosti potrebno još jednom obraditi temu.

Za početak ne mogu dovoljno da naglasim koliko je za moj lični razvoj bio koristan život van Srbije. Prvo što shvatiš jeste da je država iz koje si došao malecka, malecka i da jako malo ljudi zna gde se uopšte nalazi. I da uopšte postoji.

– Serbia?? Aaaaaa, Siberia!!!! No??????

I onda ti iz te perspektive priče o delovima Beograda dođu stvarno smešne. Smešna mi je bila čak i rečenica izrečena u čuvenoj edukativnoj seriji za žene koju sam pratila sa vrlinama pravog štrebera „Seks i grad“ u kome jedan mlad muškarac izjavljuje kako ne postoji svet van Menhetna. Dakle, samo je tu život, samo se tu živi. Sve drugo je provincija.

Priča primenljiva na sve delove sveta sa svojim Menhetnima.

Nikada neću zaboraviti članak od pre koju godinu o devojci koja je prodala nov stan na periferiji i kupila neki ćumez na Dorćolu, srećna jer sada svakoga dana viđa poznate ličnosti. Ja sam pokušala da shvatim taj način razmišljanja, ali moram priznati da mi nije išlo od ruke. Možda zato što poznate ličnosti iz mog univerzuma ne žive u centru Beograda. Možda zato što prema celoj toj priči imam stav kao Diogen prema Aleksandru Makedonskom kada mu je na pitanje šta želi odgovorio da mu se makne sa sunca. I otkud onda da se desi da Diogen (čitaj: ja), dođe Aleksandru Makedonskom (čitaj: Dorćolu) na noge?

Zbog posla. Za razliku od moje pretposlednje velike selidbe koja je bila romantične prirode, ovoga puta je u pitanju koncentrovani racio. Kao hidrogen 30%, bez imalo emocija, odnosno razblaženja za crnke, smeđe i plavuše. Posao kojim se bavim za ideju ima potpuno nov koncept, nov u svetu, a ne u Srbiji, i da bi se nov koncept usvojio od strane ranih ptičica, moraš da ideš tamo gde ljudi imaju sluha za nove ideje. A to, ruku na srce, nije periferija.

I tako se ja obreh na Dorćolu. Jer sam zaključila da bih pored toga što sam preselila svoj posao mogla da preselim i sebe u paketu. I to je sad ispalo mnogo interesantno.

Kao prvo, sad mi je jasno zašto su svi koji žive po Beogradu, a koje sam zvala u goste zanovetali kako sam daleko (osim mog druga Toce kome nikada nije bilo teško da dođe sa Karaburme na pitu sa sirom). Posebno su bili glasni oni koji su bliže centru. I jasno mi je zašto se nisu žalili moji posetioci koji žive van Beograda. Oni putuju, pa putuju svakako. U centar ili na periferiju, putovanje im ne gine.

A ja se našla u čudu i iznenađena sopstvenom reakcijom koju bih ranije nazvala čistim foliranjem. Jer samo posle nekoliko dana provedenih na novoj adresi putovanje do Železnika je počelo da mi se čini beskrajno dugačko. Pomislila sam koliko li je izgubljenih sati života provedeno tako u prevozu, osim ako čovek ne nađe neku zanimaciju da se bavi tokom putovanja. Setila sam se svojih vozanija tokom studiranja i sad vidim zašto je moja maršruta Železnik-Voždovac-Zemun-Železnik izgledala kao nemoguća misija, gradskim prevozom.

U stvari, ja sam u međuvremenu postala jako razmažena. Kao prvo, gradski prevoz mi je u tri godine koje sam provela van Srbije bio više rekreacija nego obaveza kada bih došla u Beograd. Ideja o tome da se opet klackam svakodnevno prevozom mi uopšte nije privlačna. A ništa mi nije privlačnija ni pomisao da vozim sama. Ne volim i tačka.

I onda su se kockice samo slagale. Aha, posao treba da radim u centru. Aha, pa kad već iznajmljujem stan, zašto to ne bi bio stan u kome mogu povremeno da prespavam jer ionako ću najviše raditi uveče, ko će se onda vraćati za Železnik. Aha, pa kad već imam stan na raspolaganju, a zašto bih ja uopšte i putovala u Železnik??? I tako. Kliknulo je. Opet ista priča kao pre 13 godina. Ostavljam svoj stan da bih bila podstanar. Ali to je bio mali korak unazad koji napraviš da bi se bolje zaleteo za veliki skok unapred. I ovog puta to tako doživljavam jer od samog početka primećujem da je moja svakodnevica doživela dramatični makeover. Nakon što sam zaključila da i nisam baš baš toliki introvert kao što sam mislila i nakon što sam shvatila da ne želim da živim pustinjačkim životom, ovo preseljenje je došlo kao kec na deset. Moj društveni život je doživeo apsolutni peporod. Sve mi je tu, na peške. Osim toga, sam prostor u stanu je predviđen za radionice, pa je onda super i za privatno druženje. Pa onda kad idem za Bačku autobuska mi je tu, nema više ono sat vremena ili sat ipo samo da izađem iz Beograda, i sve je nekako tako da je zgodno mom praktičnom umu koji voli da iznalazi tako racionalna rešenja.

Pa onda ispadne da je Diogen došao na noge Aleksandru Makedonskom.

E da, nekako baš u to vreme kad sam ja tražila stan izađe tekst na njuz.net kome sam se slatko nasmejala jer sam se prepoznala. O onima sa periferije koji se nemilosrdno sele u centar grada. I stvarno je tako. Sumnjam da je onaj lik kog sam danas čula kako pevuši narodnjak dok se penje uz stepenice ogranak neke stare beogradske porodice. Da se razumemo: oduševila sam se što uopšte neko peva uz stepenice, jer kad neko peva znači da zlo ne misli, pa makar to bio i narodnjak. Ali u zbiru, to uopšte nije važno. On peva na srpskom. I mladi par koji mi je jutros ljubazno otvorio vrata, a koji mi se obratio na engleskom je sasvim ok, jer ja sam ovde na svom terenu, nisam ekspat. Oni su stranci.

-Joooj, zašto ste se vraćali – kaže mi mlada žena, pripadnica armije „sitih“. Sitih svega što ovde guši.

A ja sam prećutala. Pre svega jer ne ide da nekom koga ne poznajem kažem zašto sam se vratila. A onda i zato sve da joj i kažem da tamo negde nije baš onako kako mislimo da jeste i kako u prvi mah izgleda, verovatno ne bi shvatila. Na kraju krajeva, nemam ja pravo da ubijam ničiju nadu da je tamo negde bolje, jer nekom stvarno jeste.

Da li će meni biti bolje na Dorćolu? Nemam pojma, ali još nešto mi je klinknulo: pisala sam već o tome koliko me je Bahrein oduševio. Ima staru arhitekturu, novu arhitekturu, nataložene slojeve istorije i zanimljivu priču. U nekom trenutku sam shvatila da Beograd ima sve to.  Postalo mi je savršeno jasno zašto sam ga zavolela iz prve. I zašto sam preskočila Novi Sad gde na svakom koraku možeš sresti fin svet koji ne legne na sirenu onog trena kad vozač zaključi da treba da se makneš s puta i gde ti prodavci kažu i dobar dan i doviđenja, bez obzira da li si nešto kupio. I gde je logično da ode neko iz malog vojvođanskog grada. Nego sam došla u Beograd gde stvari stoje malko drugačije. Ali  nekako sam ga prozrela u startu. Videla sam da se Beograd tom galamom, gužvom i drskošću samo malo pravi važan, dok ga bolje ne upoznaš i dok ne ukapiraš da ima veliko srce u koje može stati svako ko hoće da dođe. Pa te onda malo mrzi jer si mu doneo nešto svoje što tu ne pripada. A onda te na kraju prigrli kao rođeno dete shvatajući da ga time što te prihvatio činiš još većim…

I tako me baš briga što sam mala došla iz provincije.

Jer…Podsetimo se: provincija je stanje svesti, a ne geografski pojam. Ne određuje nas geografija, nego ono što jesmo. A ono što jesmo, jesmo gde god se nalazili.

I tako me baš briga što sam se udenula u krug dvojke. Nema to veze sa mnom. Nema to veze sa Dorćolom. Ni sa poznatim ličnostima. Ima veze sa tim da sam negde gde se osećam dobro. Posebno u jutarnjim šetnjama do Kalemegdana kada sednem na klupu okrenutu reci, podignem noge na onaj zidić i upotrebim ih kao podmetač za pisanje. Pa se malo žmurećki, lenjo, okrenem ka suncu, a malo pišem. U daljini čujem gradsku vrevu, ali oko mene je mir. S vremena na vreme mi padne pogled na grdosiju koja raste sa leve strane pored reke, na kojoj stoji ogromno BW i koja me neodoljivo podseća na jednu sličnu u Šarži na koju smo imali najbolji pogled iz vode, dok smo se kupali na Mamzaru. I pomislim kako sam ja otišla iz Emirata, a oni pošli za mnom. Ali tu se svaka misao o toj geografskoj destinaciji zaustavi. Oko mene je proleće, treba ga omirisati. Ne bih tako nešto propuštala razmišljajući o mestu gde mirišu jedino parfemi.

Koliko ću ostati ovde?

Ni to ne znam. Možda ću jednoga dana i ja, kao Diogen, kada se vratio u svoje selo iz grada i kada su ga upitali šta je tamo video reći: „Tek sam sad videla šta mi sve ne treba u životu“. Ali do te tačke još ima da se hoda. Malo do Kalemegdana, malo po gradu, a onda malo i na razne strane zemlje i planete, kud me god ovaj moj nepredvidivi vetar bude nosio. Da li taj vetar zahuji negde iz dubine mog bića pa me ponese, ili naiđe odnekud spolja ne bih mogla tačno da kažem. Samo znam da sam odlučila da mu verujem, jer gde god me je do sada spustio videla sam nešto važno. E pa sad me spustio pravo u centar.

Ostaje da vidimo to važno.