Ovaj odmor sam zaslužila, pomislila je dok je pravila praznični raspored po stanu. Iako je živela sama, svake godine je kitila jelku, a prazničnu odoru dobile bi čak i sobne biljke. I uvek je imala isti problem sa lepršavim listićima benjamina koji su se uporno opirali svakom ukrasu. Zbog toga mu je samo poput šala omotala laganu srebrnu resu. Privodila je pripreme kraju, još jednom da ode do prodavnice i može da se posveti kuhinji. Za ove praznike je planirala, kao i uvek dve torte. Jednu pravu, a drugu još važniju čiji su sastojci bili: patišpanj od nežnih božićnih filmova filovan domaćom starom muzikom. Red jednog, pa red drugog. I ovo je bio slatkiš kome se predavala bez ograničenja.

Izašla je na ulicu i umešala se u reku ljudi koji su obavljali poslednju kupovinu pre praznika. Njihova lica zračila su vedrinom. Mame su prebirale po mislima šta još treba da kupe, tate su nosile velike novogodišnje kese, a deca nestrpljivo zavirivala u njih. Navikla je već da je pogled na porodice ne boli. Onog momenta kada je shvatila da svoju neće imati, uzela je velike krojačke makaze i prekrojila sopstveni život da joj bude taman, takav kakav je. Skratila je gde je trebalo, porubila gde se moralo i uskočila u njega svesna da je to sve sa čime raspolaže i da se tako sužena, mora bar pokušati osećati kompletnom.

Bilo je neobično toplo za ovo doba godine. Kao da se zima zaletela više nego što je trebalo, preskočila ovu sezonu pa sad čeka u sledećoj, nestrpljiva i ljuta, prinuđena da se tek tada oslobodi snežnog tovara. Brzo je obavila kupovinu, a zatim se vratila u stan radujući se šerpama koje će olizati. Uvek su joj govorili da to ne radi jer će padati kiša onog dana kada se bude udavala. Pošto taj strah više nema smisla šerpe su bile njene, a najviše se radovala onoj u kojoj sprema glazuru.

– O ne, fali mi još putera – reče u sebi dok je pripremala sastojke za čokoladni preliv.

Istrčala je ogrnuvši se samo džemperom sa namerom da ode do najbliže prodavnice. Dok je čekala da joj trgovkinja spakuje puter, na pultu ugleda malu figuricu Deda Mraza. U momentu je dobila ideju da ga posadi na vrh torte, da joj odande uruči novogodišnje poklone. Iako joj se figurica nije sasvim dopala jer je lice Deda Mraza bilo neuobičajeno namrgođeno, ipak je odlučila da je kupi.

– Nema veze, oraspoložiće se on kad zasedne na slasni tron – pomisli vragolasto u sebi i izađe na ulicu nestrpljiva da završi preostali posao.

Prvi koraci koje je napravila po izlasku iz prodavnice učinili su joj se neobični. Osetila je sneg kako škripi pod nogama i u čudu je pogledala trotoar. Još neutabana stazica zablještala je pred njenim očima, dok su joj se pahulje uplitale u trepavice. Grane drveća povile su se pod težinom snežnog plašta. Ulica je bila potpuno prazna. Nastavila je da korača, zatečena prizorom. Osetila je kako hladan vazduh prodire kroz lagani džemper pa je ubrzala korak ignorišući svaku misao koja se javljala. Samo je hodala gledajući ispred sebe, plašeći se da zastane i razmisli. Jedina misao koja je imala pristup jeste ona da što pre stigne kući jer je previše hladno.

Kada je ušla u dvorište, sačekalo je novo iznenađenje. Sa leve strane staze nezgrapno joj se smešio Sneško Belić svojim krezubim ugljenim osmehom, dok mu se šešir veselo nakrivio na jednu stranu, pa je izgledalo kao da se Sneško malko napio. Prepoznala je stari sivi šešir svog oca za koji je uvek mislila da je trebao biti broj veći. Sa druge strane staze svetlucali su kristali snega na onim mestima gde nije bilo jezuški koje su jasno ocrtavale mala, dečja tela.

Izvadila je ključeve iz torbe u nameri da otključa vrata, ali je ostala zatečena glasovima koji su dopirali sa druge strane. Potpuno ispražnjenog uma latila se kvake, sada već kao u snu ulazeći u kuću.

U hodniku su je dočekale dečje čizmice i učinilo joj se da je svaki par bio u svađi. U grlu joj se nešto steglo. Još uvek nije dopuštala sebi da razmišlja, ali emocijama nije mogla da zabrani pristup.

– Mama, mama, jesi li mi donela? Istrča pred nju mala kuštrava glavica ni ne čekajući odgovor već uzimajući kesu iz njenih ruku.

Zakoračila je u veliki dnevni boravak nemo posmatrajući prizor. Čovek krupnog stasa stajao je na stolici nameštajući ukras na vrhu jelke. Malo dalje, devojčica je krivila glavicu levo i desno pokušavajući da oceni da li vrh stoji ravno i dajući instrukcije. Drugi dečak je zatvarao frižider i pre nego što su vrata frižidera bila zatvorena, u njegovim ustima je već nestajalo parče pite.

 – Mama ja sam gladan, ne mogu više da čekam.

 Čovek sa stolice pogledao je ka njoj i nasmejao se.

– Ljubavi, mi smo postavili sto, hteli smo da te iznenadimo.

A onda videvši njeno bledo, zbunjeno lice siđe i zagrli je.

 – Pa nismo znali da ćemo baš toliko da te iznenadimo, reče veselo i poljubi je u obraz.

Progutala je knedlu u grlu koja se opirala i na trenutak zatvorila oči. Osetila je miris vanile i prisustvo najdražih ljudi na svetu. A kad je otvorila oči, spazila je nemirnu resu kako sa benjamina klizi na pod. Sa desne strane, na polici koja je služila da na nju odloži ono što je upravo spremila, dominirala je torta prelivena čokoladnom glazurom. Sa vrha torte veselo joj je namignuo Deda Mraz otkrivajući veliki, topao osmeh.