I kako to bude kad se vratiš

Nedavno mi je na fejsbuk uspomenama izašao tekst koji sam napisala pre tačno godinu dana: Kako to bude kada odeš. Pojma nisam imala da ću u vrlo skoroj budućnosti pisati o tome kako to bude kad se vratiš. Ali, ako čovek malo ozbiljnije razmisli, jedina logična posledica tog prethodnog teksta jeste ovaj sad.

Pre tri ipo godine moj se kruzer otisnuo do obala Bliskog istoka. To putovanje me naučilo mnogo čemu. Za početak, da je uputiti se na neku fizičku destinaciju ujedno i putovati u sebe. I što je nepoznatije mesto na kome smo se našli i što su manje očekivane okolnosti u kojima smo se zatekli, to su neočekivaniji prostori u nama samima na koje nailazimo u čuđenju. Zbog toga imam utisak da sam o sebi više naučila u tom periodu, nego ceo život pre toga. I zato sam na svemu beskrajno zahvalna.

A imam i zašto da budem. To je vreme u kome sam doživela najlepše trenutke u svom životu. Osećala sam oduševljenje zbog svega, svoje lične priče, mesta na kome sam se zatekla, zbog iskustva koje se odvijalo ispred mene. Samo, nešto sam previdela. To iskustvo nije izgledalo onako kako sam očekivala da hoće.

Novo okruženje u kome sam se našla, a koje je u početku bilo fascinantno, u mojim očima je počelo da dobija novo obličje i podsetilo me na priču koju sam davno pročitala. O ljubitelju opere koji se zaljubio u divu prelepog glasa. Moćna na sceni, savršeno pripremljena i doterana za predstavu, bila je oličenje žene koju je želeo. Trudio se svim silama da je osvoji, da postane samo njegova. Najzad mu je to pošlo za rukom. A kada je ostao nasamo sa njom u tišini, bez šminke i bogate toalete, video je tek običnu ženu koja ničim nije zasluživala toliko divljenje i trud. U očajanju, svestan da je slika koju je imao o njoj zauvek iščezla, viknuo je: Pevaj ženo, pevaj!

E baš tako se meni desilo sa Emiratima. Ušminkani, doterani i namešteni da zadive, nisu imali da ponude ništa više od te šminke i glasa koji se nadaleko čuje. Bar ne meni. Od domaćice koja uživa u svakom trenutku svoje nove stvarnosti nakon izvesnog vremena, usled previše samotnih časova provedenih u kući tokom dana i premalo ljudi sa kojima sam mogla da uspostavim kvalitetnu komunikaciju, polako sam se pretvarala u pravu pravcatu očajnu domaćicu (a znala sam da će mi pundravci kad tad proraditi). Mislim da nisam bila najprijatnije društvo, takva i u tom stanju. Osećala sam se kao da lebdim u mehuru od sapunice, odvojena, potpuno izolovana od svih. Dok bih se vozila metroom ili šetala šoping molom imala sam utisak da me niko ne vidi i ne čuje. Otuđenje o kome sam do tada samo slušala, tamo sam doživela u punom obimu. Lagano sam tonula u sebe, nemoćna da iz tog ambisa izađem. Do tačke kada se više nije moglo. Do tačke kada je stavljena tačka.

Kada je došlo vreme za povratak, ni jednog trenutka mi nije bilo žao što napuštam Emirate. Nisam se osvrnula u odlasku, niti sam negde duboko u sebi imala osećaj da idem zauvek. Sve je izgledalo samo kao još jedna poseta Srbiji na određeno vreme. Osim što vreme nije određeno. U mesecima koji su usledili, ovo iskustvo sam propuštala kroz sistem u nameri da mu dam značenje koje će sva ta dešavanja smestiti u lekciju koja ima ime i svrhu. Nisam se preterano oglašavala ni ovde na blogu, ni na društvenm mrežama. Nekako, kad sam srećna i radosna volim da to podelim sa celim svetom. Kad nisam dobro, uvučem se u sebe i ćutim. Dok ne prođe.

Nakon što sam se vratila u Beograd sebi sam obećala da neću upasti u kolektivnu depresiju koja ovde vlada. Ne slušam vesti, niti pratim dnevno-politička i ekonomska zbivanja. Najzad sam počela da radim ono što volim. Nastavila sam da čitam, učim, još uvek u blagoj sumnji da sa mnom nešto nije u redu jer nisam mogla da se konektujem sa ljudima na način da uspostavim nova prijateljstva tamo odakle sam došla. Međutim, razloga za brigu nije bilo. Uz drage ljude koji su već bili tu, počeli su da se pojavljuju novi. Teme za razgovor neiscrpne. Konekcija sjajna, a ja srećna što je sa mnom ipak sve u redu. Samo se nisam primila na suvom pustinjskom tlu.

Pa opet, nakon svega, još uvek ostaje pitanje: šta je značilo ovo iskustvo? Kakva je lekcija trebala da bude naučena?

Da li je to još jedan u nizu neuspeha koji je upotpunio uredno i dugo prikupljanu kolekciju?

Ni slučajno.

Iako mi periodi izražene anksioznosti uopšte nisu strani, ono što generalno mogu da kažem kad se osvrnem iza sebe, ali baš na sve iza sebe, sa ovih mojih skoro pedeset jeste sledeće: nisam se plašila života. Nisam se plašila da se zaletim na vetrenjače. Nisam se plašila da zagrizem jabuku kad bi se našla ispred mene, ne znajući da li je rajska, ili otrovna. I znate šta? Ni jedna od njih nije imala otrova u sebi. Svaka je imala delić raja, a ono ostalo poslužilo je da se zna šta raj jeste i šta raj nije. Bez tog drugog razlika ne bi mogla da se vidi.

I nije mi žao ni jednog trenutka svega što sam prošla i doživela. I kada bih mogla da se vratim unazad, opet bih sve uradila isto. A putovaje u sebe samu omogućilo mi je uvide do kojih inače teško da bih došla. Sve je imalo smisla.

Jednom sam na ovom blogu napisala priču koja se zove Pasti pa narasti. Ta mi je najdraža. Govori o staroj vreći sa neuspesima koji pokušavaju da me zaskoče, ali se ja nisam dala pa sam na kraju tu staru vreću pretvorila u zastavu. Nema neuspeha u životu. Ima samo iskustava koja nas uče. Ja ne znam na koju stranu će se moj kruzer još otisnuti, gde će otići. Ne znam koje ću još predele videti na mom putovanju za Itaku. Ali sigurna sam da je istinita svaka reč Kavafijeve pesme i da je ja živim svakim delom svoga bića.

I dok se zastava od stare vreće vijori, opet ponavljam drage reči:

Kada kreneš na put za Itaku,

poželi da put tvoj bude dug.

Pustolovina pun, saznanja pun.

Lestrigonaca, Kiklopa, ni Posejdona

besnog ne boj se!

Na putu svom nikada njih sresti nećeš,

ako ti misao ostane uzvišena,

ako osećanja nikada ne napuste

telo tvoje i duh tvoj.

Ni Lestrigonce, ni Kiklope, ni Posejdona

divljeg sresti neceš,

ako ih u duši svojoj ne nosiš,

ako ih duša tvoja pred tebe ne stavi.

Poželi da put tvoj bude dug,

svitanja letnjih da bude pun,

kada budeš radosno ulazio u luke

viđene prvi put.

Pred feničkim zastani tezgama,

snabdej se finim stvarčicama:

sedefom, koralom, ambrom,

slonovačom i razbludnim mirisima,

razbludnim mirisima što više možeš….

Obiđi mnoge gradove misirske

i nauči od mudraca njinih što više možes.

A na umu uvek da ti Itaka bude.

Tamo da stigneš tvoja je sudbina.

Al’ nipošto ne žuri na putu tom.

Bolje nek’ mnogo godina traje

i da na ostrvo kao starac stigneš već.

Sa blagom koje si na putu stekao

ne očekujuci išta da ti Itaka da.

Lepo putovanje Itaka ti je dala.

Bez nje nikad na put krenuo ne bi.

Ona ništa više nema da ti da.

Siromašnom ako je nađes, znaj, prevarila te nije.

Mudar si postao, iskustvo si stekao,

i znaćeš već šta te Itake znače.

 

A kad smo već kod zastava, neka se zna…..

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *