Imam veliki sreću da je ovde u hotelu zaposleno nekoliko ljudi iz regiona. Među njima je i Nikola, moj mladi kolega iz Crne Gore koji mi je objasnio da kada dođeš ovde prolaziš kroz proces gabalizacije (njegova kovanica), što znači da ćeš malo po malo, da i ne primetiš, postati deo ovog miljea čak možda i na način na koji ne želiš da priznaš da je uopšte moguć. Drugim rečima, da se utopiš u okruženje. To bi otprilike značilo da kad se ujutru pozdraviš sa kolegama i neko te pita kako si, ti odgovoriš „same“, što bi značilo isto kao i juče i da ti je život jedna ravna linija bez promena.

Naravno da se svi tome u početku opiremo misleći da ćemo naći način da svoj život koliko toliko učinimo zanimljivim uprkos boravku u nedođiji. Nekome to možda i pođe za rukom, a potpuno je moguće, jer vidim da grupe zaposlenih koji se druže i van radnog vremena organizuju povremena izlete po okruženju. Ko je od ekspata malo bliže, čak će odlaziti kući relativno često, jer je moguće da uštediš slobodne dane. Što je ipak nešto. Ali generalno, pomislio bi čovek da ne možeš umaći velikim ustima male sredine koja će te pre ili kasnije progutati.

A onda se setim davnog teksta jednog dubaićanskog blogera koji je komentarisao kako izgleda život u Dubaiju nakon tri godine, kada pređeš tridesetu. Opisivao je ono početno oduševljenje kada dođeš, obilaske, izlaske, druženja, razgledanje, da bi nakon tri godine sve to postalo jako dosadno i onda sebe zatekneš kako dođeš kući sa posla i ne ideš nigde. Kako ti je to vreme kod kuće najdraže čak i onda kada si slobodan. Da to nije samo jedno mišljenje, govore mnogobrojni komentari ispod teksta u kojima ljudi potvrđuju da im se dešava isto.

Dakle, nije samo do sredine, nego i do mnogih drugih razloga koji uključuju prirodu osobe, lične okolnosti, posao koji radiš i koliko ti energije odnosi, ljude kojima si okružen, finansijske mogućnosti, slobodno vreme, afinitete, možda i godine, a najviše od svega – unutrašnji svet koji nosiš u sebi. Jer ako u njemu zjapi praznina, tada ti je isto, Dubai ili Gabala. Svede se na isto nakon nekog vremena. Na lepotu otupiš, jer počne da ti se podrazumeva. Otupiš i na loše stvari, jer ti je to mehanizam odbrane. Zajedničko za sve ove vrste otupljivanja je san u koji zapadneš i ostaviš automatskog pilota da sve završi. Spavaš, gde god da se nalaziš, dok život prolazi pored tebe.

Sa strane, za druge ljude, to mnogo lepše izgleda kada si u Dubaiju ili na nekom neuobičajenom mestu, kao ovo gde sam sada. U suštini je isto, ako si prazan iznutra.

Ovoga sam bila duboko svesna pre nego što sam došla u Azerbejdžan. Dok sam se spremala za put par ljudi je prokomentarisalo kako je to možda moje bekstvo. I zaista može da izgleda tako. U tom trenutku sam radila dva posla, od kojih jedan u apoteci, a svi znamo koliko ja volim apoteku, i u momentu iskrenosti prema sebi priznala sam da ne volim svoj život u tom aranžmanu. Nešto je moralo da se učini, ali drastčno. Trebala mi je nova promena iz korena, a Azerbejdžan se namestio na zicer. Potpuno sam sigurna da bekstvo nije rešenje jer gde god da pođemo, sva naša nezadovoljstva nosimo sa sobom. Ili kako je to Šarl Bodler lepo ustihovao: „Al’ zalud bežite duše izgubljene od ponora koji u sebi nosite.“

Umesto bekstvom, ovo bih nazvala izmeštanjem koje ti omogućava da sagledaš stvarnost iz drugačije perspektive, da se udaljiš, pa iz te udaljenosti realno vidiš gde si. Kao kad se slikar odmakne od svog platna da bolje vidi celinu. Osim toga, potpuno novo okruženje te natera da se probudiš, jer si izašao iz zone komfora, pa je neophodno da širom otvoriš oči u bezbrojnim novim situacijama u kojima se nađeš.

Ono što jeste opasnost u ovako maloj sredini je da se vrlo brzo ponovo uspavaš. Kada savladaš sve te nove situacije, kada se osetiš domaćim na novom terenu, kada dani počnu da liče jedan na drugi, a vreme poprimi tu čudesnu iskrivljenost pa imaš osećaj da istovremeno i leti i stoji, zaista je lako ponovo zaspati. Dakle, onog momenta kada se gabalizuješ, ponovo si zaspao.

Što nećemo.

Umesto prilike za dremku, ovo je mogućnost da upoznaš sebe u potpuno novim okolnostima, u kojima se do sada nisi našao. To je test u kome ćeš sa lakoćom otkriti svoje zablude misleći da na neka pitanja odgovore sto posto znaš, a ono ispadnu netačni. Ali, isto tako ćeš shvatiti da neke, nekad nepremostive prepreke sada prelaziš sa lakoćom. Skrining test tvog ličnog razvoja u kome saznaješ na čemu i koliko još treba da radiš, a onda zavrneš rukave i krećeš dalje, jer je to celoživotni posao.

Tišina i osamljenost su u ovom procesu veliki prijatelji. Pre svega, jer ti pomažu da pogledaš u taj ponor o kome govori Bodler, u skup nezadovoljstava za koja nisi uvek siguran odakle potiču. Čak i ne znaš da su nezadovoljstva, ali ih osećaš kao simptom nedostajanja nečega, kao situaciju zvanu „to nije to“ bilo da je reč o poslu, ličnom životu, okruženju u kome se nalaziš ili ljudima sa kojima se družiš.

Zatim, tišina i osamljenost ti omogućavaju da prepoznaš lažne želje, a to su one za koje misliš da bi te njihovo ispunjenje usrećilo što se kasnije, kada se ostvare, ispostavi da nije tačno. Toliko vremena i energije uložimo u ostvarivanje takvih želja, nametnutih od strane društva u kome živimo, a vrlo često i od nas samih. A onda, nakon mnogo teških uspona i brojnih padova, ispunjenih želja tuđeg porekla, opet dođemo do kote „to nije to“.

I na kraju, u osami naučiš da prepoznaš od čega ti se duša smeje. Kad skineš mnogo nataloženih slojeva lažnih želja, bespotrebnih očekivanja, toksičnih uverenja, zamki koje ti priredi ego, dođeš do onoga što jesi u svojoj suštini. Jedna ljudska duša obučena u telo koja je na Zemlju došla sa razlogom. Kada postaneš svestan tog razloga, a to će se desiti onda kada uhvatiš svoju dušu kako se smeje, kada jednom to prepoznaš, a onda učiniš sve što je potrebno da tu esenciju sačuvaš, gde god da si, bićeš na pravom mestu. Gabala, Dubai, Beograd. Više nije važno. Jer tada ono što te istinski greje i čini mirnim i radosnim dolazi iznutra i ne samo da ide sa tobom gde god da se nađeš, nego i ostane sa tobom, gde god da jesi.

Onda kažeš sebi: to je to. I opet zasučeš rukave, i radiš, ali ovog puta da to što je to pustiš da raste i čuvaš kao najveće blago koje si na životnom putu mogao da stekneš.