– Ti si kao Feniks – reče mi moja kuma Zorica nakon životno važnih događaja prošle godine – uvek se podigneš.

I tačno je.

Prošla godina je bila godina pepela. Ovo je godina podizanja. Osim toga, u ovoj godini sam prešla u vođstvo. Pet nula. Za mene. Pa zato 2017. zaslužuje da joj se pripiše par zasluga.

Slušala sam razne priče šta ti se desi kad napuniš pedeset. Sabiraš, oduzimaš, podvlačiš crtu. Ali poenta je, tako su mi rekli, da sve postaje drugačije. Shvatiš da više nisi mlad i da ne možeš ono što si mogao pre.

Sada, kad sam zaokružila pola veka i kada znam kako to izgleda, ne mogu da se složim. Jer tek sada mogu ono što nisam mogla pre. Tek sada je moje NE poraslo toliko veliko da sam u dva meseca dala dva otkaza na dva posla, nemajući blagu predstavu šta i kako dalje i rizikujući da ostavim utisak neozbiljne osobe koja ima neodgovoran odnos prema tako ozbiljnoj stvari kao što je posao. Doduše, umela sam ja ovo sa otkazima i pre, ali ne ovako zgusnuto.

I tek sada je moje DA poraslo do mere da prednost ima isključivo ono što moja duša ište. Društvene norme, pravila, ideje kako ja sa svojih pedeset treba da živim i šta sam do sada trebala da postignem izgledaju mi kao nepoznato selo na drugom kraju planete, jedno od onih iz ukrštenih reči izabrano samo zato da se uklopi u ukrštenicu. Tako nekako. I toliko mi je važno. Istina, ni pre se nisam mnogo osvrtala na očekivanja drugih, ali sada je novost da sam se oslobodila i sopstvenih.

Kako godine odmiču i kako se skraćuju, a svaka deluje kraće i kraće podsećajući na pantalone koje se nakon pranja uvek po malo skupe, tako više shvataš da se čitava životna mudrost vrti oko tog NE i oko tog DA i od načina na koji ćeš svako od njih da upotrebiš u različitim životnim situacijama. Kada je NE malo i slabo, tada lako pristaješ na ono što ti ne odgovara, svaki put vadeći iz rukava prigodan izgovor koji će prikriti slabost malog NE, smerno se povinujući nečijem tuđem DA.  A kada je DA slabačko i nerazvijeno, tada duša stisnuta negde između rebara, sputana u svojim htenjima, željama i namerama, cvili nemoćno dok tuđe NE preuzima vlast. I sve dok si mlad tražiš balans između tuđih i svojih da i ne. A kad najzad dopustiš da narastu, ti tvoji da i ne i kad znaš na koji način da ih rasporediš, tada zapravo shvatiš šta znači disati. Zbog toga nikada ne bih poželela da se vratim u svoju mladost. U vreme zbrkanih da i ne.

Onda, ova godina me naučila nečemu veoma važnom.

Da umem da budem sama i zadovoljna u isto vreme. To mi se nikada ranije nije dogodilo. Uvek je u jednom od zapleta mog života postojao glavni muški lik oko koga su se događaji vrteli, a poprilično i sav moj život. Postoje žene koje su naprosto zadojene idejom da tako treba, a verujem da to ima veze sa načinom na koji smo odgajane u porodicama sa izraženo dominantnim očevima. Sa druge strane, prilično rano su nam napunjene uši time kako neka naša druga polovina živi tamo negde  i kako mi tu drugu polovinu treba da sretnemo jedog dana i tek tada ćemo postati celi. O kakva glupost. Ili je to glupost, ili nešto nije u redu sa matematikom, pa ima više polovina nego što ona dopušta. Nešto od toga sigurno jeste, ali šta god da je, ja se i ovako osećam celom, bez da mi bilo šta fali. Da mogu biti i sama i zadovoljna. To sam u praksi spoznala tek ove godine, premda samu teoriju zastupam već duže vreme.

Ako bih pokušala da izvučem zajednički imenilac za sve promene koje su nastupile u ovoj vrlo turbulentnoj godini, onda je to napor koji sam uložila da ono što znam u teoriji pretvorim u praksu. Sve do prošle godine sam se uglavnom bavila rečenicama. Ali bukvalno. Misli velikih ljudi, mudre izreke, knjige na temu ličnog razvoja, sve mi je to bilo zanimljivo i mislila sam da nešto postižem time što ih konzumiram u ogromnim količinama. Ali u jednom trenutku shvatiš da se celom pričom baviš samo intelektualnim delom svoga bića, a da onaj spoznajni deo uporno ostaje prazan i nedotaknut svim tim pametnim stvarima. Iz samo jednog razloga: nije proživljeno sve to što se priča. E ove godine sam prestala da budem sakupljač i distributer premudrih rečenica, a postala aktivni učesnik promena u sopstvenom životu na koje se predugo čekalo, a koje su na momente zaista umele da budu bolne. Međutim, drugačije nije moglo.

Rezultat? Nakon ona dva otkaza na dva posla u dva meseca, nakon  NE i DA koji su dovoljno narasli (a namerno pišem ovim redosledom jer trebalo je prvo reći ne onom što nećeš i što je prvo naišlo, a zatim da onom što hoćeš, a što je usledilo) najzad sam došla do mesta na kome radim ono što volim, opušteno i radosno. 

Čekala sam to decenijama.

I sada dok ovo pišem zavejana božićnim filmovima sa DIVE koji uvek završe hepiendom, okružena mojim najdražima, u stanu koji sam okitila baš po prazničnoj meri, pomalo sebi ličim na lik iz moje Zimske bajke. Na ženu koja je uplovila u paralelnu realnost sa sasvim drugačijim okolnostima. Namenjala sam se tih realnosti na putu do pedesete. Nekima od njih svedoči i ovaj blog. A eto, prođoh sretno kroz sve tesnace i ove dvehiljadesedamnaeste i dvehiljadesačuvajbožešesnaeste, i svih onih godina od šezdeset sedme prošlog veka.  I vidiš već sam tu, na pola puta što bi rekao Balašević. Doduše, on je to pevao u svojim tridesetim, a ja drsko, u pedesetoj. I on je sa tih trideset sve rebuse rešio, ja sa svojih pedeset – još uvek nisam.

Srećom.

Jer čime bih se inače bavila na onoj drugoj polovini puta.